Čekanje

           Stajao je na ćošku, nagnut na zid. Pušio je. Šešir nakrivljen, cigara duboko u lobanji. Brada od tri dana, podočnjaci koji se kroz maglu sećaju kreveta. Prazan stomak, nije jeo danima - čeka posao, čeka mene.

           Evo ga. Baca cigaru i gazi je. Ispod šešira stvori se osmeh.

           "Šta imaš za mene danas?" odgovori u brzini.

           "Gde si ti, čoveče?" nasmejao sam se. "Gde se žuriš?"

           "Brate, jel ima posla ili nema?" pitao me je drčno.

           Izgledao je opasno. I bio je opasan, ali je zavisio od mene.

           "Naravno da ima. Šta te zanima?"

           "Nešto lako, a sa dosta keša." Izgovori kroz osmeh, a ispod usana iskočiše duvanski zubi.

           "Ima." rekoh.

           "Pričaj." Odgovori nestrpljivo.

           "Slušaj..."

           Sedeo je u kolima, stari Opel. Pušio je cigaru za cigarom. Znao je šta treba da uradi. Radio je to nebrojano puta, ali ovaj put je osećao nelagodnost. Konstantno se okretao, gledao levo - desno. Pokušavao je da ostane neupadljiv. Nije mu uspevalo, izgledao je kao lisac u sred kokošinjca, kao bubuljica na čelu. Na drndavom radiju je uporno pokušavao da nađe neku muziku koja će ga opustiti. "Krhhrkhh, vesti, krhhrkkh, neobuzdan smeh starije gospođe, krhhrkkr, nemiri u Libiji prerasli u građanski rat..." 

          "Jebeni radio", promrmlja niz bradu. Jutros je pojeo tri jajeta i popio čašicu vodke. Osećao se sveže na izlasku iz iznajmljenog stana. Za sekund je stao ispred ogledala kod vrata, izdahnuo, uzeo ključeve od kola sa stočića i zalupio vrata. Spusto se niz par stepenica u dvorište. Gazdarica je čistila lišće sa staze. Pokušao je da je izbegne, bilo je kasno. 

           "Gospodine Mitroviću, kirija, kasnite tri dana." Gazdarica je bila starija gospođa, bivša profesorka matematike, izgledala je jako milo. Ovaj put je pokušala da bude autoritet. To nikad nije bila.

          "Evo..." Zastao je. "Gospođo Matić, upravo sam krenuo po pare. Donosim vam kiriju čim dođem."

          "U redu." Nastavila je da čisti. Sa radija na prozoru se čula neka lagana nota, profesorka Matić se nasmeja.

          Ušao je u automobil, okrenuo ključ i krenuo.

          Izvadio je telefon iz džepa i pozvao broj. 

          "Halo." Javio sam se.

          "Gde je on?"

          "Ne znam. Čekaj." Prekinuo sam vezu.

         Psovao je. Bio je parkiran u prolazu. Sa njegove leve strane se nalazila pekara, ogromna neonska reklama, strelica, koja pokazuje ka njoj, nalazila mu se iznad glave. Čulo se njeno zujanje. Imalo je konstantan ritam, na svakih tri sekunde, zzzz, zzzz, zzzz... Počeo je da biva paranoičan. S vremena na vreme bi pogledao na sat, imao je osećaj da kazaljka stoji. Lupkao je po satu kažiprstom, bio je ubeđen da sat kada on ne gleda u njega prestaje da kuca. Povremeno bi skidao šešir, zatim bi rukom prošao kroz kosu, terajući je unazad. Bilo je deset sati ujutru. 

          Ispred njegovog auta stadoše pandurska kola. Navukao je šešir preko očiju, i zapalio cigaru. Dva pandura izađoše i uđoše u pekaru. Srce je počelo ubrzano da kuca. Leva ruka na volanu počela je da klizi, znojavi dlan se polako spuštao. Začu se zvonce na vratima pekare, leva ruka uhvati volan i stegnu ga. Panduri su se smejali, nosili su dve kese pune peciva. Ušli su u auto i odvezli se. Pepeo sa cigare u ruci na menjaču je pao. On je odahnuo.

            Čuo je kucanje na prozoru. On je. Dostavljač. Krenuo je da otvara prozor, ručica mu se odlomi u ruci, levom rukom je udario šešir, tako da se ovaj nakrenuo i otvorio mu čelo. Iz desne ruke mu ispade napola popušena cigara. Otvorio je vrata i izašao napolje.

            "Jel si doneo?" upitao je pomalo zbunjeno.

            "Jesam." Lik mu je predao paket, zapakovan kao rođendanski poklon, sa čestitkom sa strane. Otvorio je čestitku; "Srećan rođendan, želi ti tvoj stric."

            "Vidimo se." Odgovorio je dok je ulazio u kola. Na retrovizoru je posmatrao dostavljača kako odlazi.

            Ubacio je ključ u bravu, okrenuo ga. Auto se cimnu. Ponovo je pokušao, čulo se teško brundanje. 

            "Jebem ti mater! Pa zar sad?!" Skinuo je šešir. Na temenu nije imao kose. To je razlog njegovog šešira.

            Ponovo je pokušao, motor se mučio.

           Motor napokon upali. Usna mu se iskrivi i on se nasmeja. Okrenuo je volan na desno i izašao na ulicu.

            Patosnica na suvozačevom mestu poče da gori. Krenuo je da gazi plamičak. Kola mu se napuniše dima.

             

            Preko puta ulice u parku, sedeo sam ja. Sve vreme posmatrajući njega. Jeo sam burek iz pekare sa ogromnim znakom. Izvadio sam telefon i pozvao ga.

             

          "Halo." Javio se, vidno potrešen.

          "Jel si uzeo?"

          "Jesam." Čuo sam lupanje njegove cipele po patosnici. Ljudi iza njega su svirali. Desna noga nije bila na papučici gasa, auto je usporavao.

          "Kreni."

          "Krenuo sam."

          Prekinuo sam vezu.

       

          Izvadio sam karticu iz telefona, završio burek, stavio karticu u mastan papir i ubacio papir u korpu.

(Pisano uz Metallica - Slither) 

Smeh

          Sedeo sam pozadi. Ljudi su uporno otvarali usta. Smejali su se, dodirivali po ramenima, tapšali po leđima, nameštali jedni drugima kragne, nameštali kravate. Grlili se. Kao u nekakvom usporenom snimku, su uzimali hranu, male krekere sa parčencetom šunke na vrhu. Jeli su. Dok se smeju rukama prekrivaju usta puna hrane. Onda na kratko zaćute i žvaću u ritmu. Poneka devojka progovori nešto, a sitni komadići krekera ispadaju iz usta, niz divno nakarminisane usne. Sve su sjajne, sve one sijaju. Sedim na klupi do zida. Sedim pravo. Telo mi je u obliku slova "L". Trudim se da ne okrećem glavu, gledam samo pravo ispred sebe. Svi oni igraju za mene. Čine mi to, da se osećam lepo. Povremeno nategnem flašu i otpijem. Prelepa ženska stopala gaze pufnasti tepih. Cipele sa kaiševima, nalakirani nokti.

          Izašao sam na terasu. Ispod mene, grad.

          "Je l' imaš upaljač?"

          "Ne." Odgovorio sam. Nisam se okrenuo. Čuo sam samo muški glas.

          "Ej, brate, ja tebe znam.", rekao je oduševljen, cimnuvši me za rame.

          "Ne bih rekao."

          "Brate, bili smo zajedno na onom seminaru.", izgovori mahajući rukama, u desnoj ruci mu je bila poluprazna flaša vodke.

          "Kom seminaru?"

          "Ej, znaš na kom. Nemoj me jebati."

          "Veruj mi, ne jebem te, da te jebem, znao bi."

          "Ha, pa da," izgovorio je, jako pijano.

          "Izvini, onda sam te pomešao." Odgegao se nazad u stan.

          Prljavi, beli grad je teško disao. Svetla, ljudi, automobili i velika zbrka. Duvao je opasan, sekući vetar. Uvlačio se u svaki prorez u odeći. Bilo mi je hladno, ali sam bio očaran zgradama i milionima života. Svaki stan je imao svoju priču. U svakoj zgradi se ljudi rađaju, umiru, vole, mrze. Od drugih ljudi ih deli samo zid, ali ipak čuju smrt i čuju sex. Ona se skrivala negde, ona je negde u ovom gradu. Naći ću je. Znam.

          Vratio sam se u stan. Lik sa seminara je ležao na crvenom tepihu i ljubio noge jednoj od devojaka. Ona se smejala zajedno sa svojim drugaricama. Jedna od njih je na njega sipala belo vino, on nije mario, uprno je ljubio stopala, sa očiglednim uživanjem.

           Osetio sam vibraciju u džepu. Ona je.

           "Gde si?", upita me.

           "E, čekaj da izađem na terasu, ništa te ne čujem." Okrenuo sam se i u dva velika koraka stigao do vrata od terase. Izašao sam.

           "E, jel me čuješ sad?"

           "Čujem te. Gde si?", pitao sam.

           "Eeeee, neću da ti kažem." Reče kroz slatki smeh.

           "Daj, ne gubi se, gde si?"

           "Ma neću da ti kažem. Šta radiš?" Upita me mazno.

           "Evo, smaram se."

           "Kakva je žurka?"

           "Brate, ok je, ali nigde nema Luke." Luka je bio slavljenik, rođendan mu je.

           "Kako ga nema? Gde je? Njegov je rođendan i nije tu, debil!", ona nije volela Luku, kao ni jednog mog druga. Sve ih je puštala kroz svoj zamišljeni filter, sve ih je ocenjivala - ni jedan nije dobio prelaznu ocenu.

           "E, moram da idem, ćao!"

           "Eeee, gde si? Reci mi", izgovorih usplahireno.

           "Ćao." Reče kroz smešak, veza se prekide.

           Uzeo sam gutljaj piva i nastavio da je tražim, u glavi. Gde bi mogla da bude? Pitao sam sebe.

           Na drugom kraju grada, u stanu 35, ona je izašla iz kupatila.

           "S' kim si pričala?", upita je on. Ležao je na krevetu.

           "Ni sa kim." Odgovori ona kroz smeh.

           "S' kim si pričala?!" prodra se.

           "Ni sa kim. Rekla sam ti."

           Skinula je njegovu košulju i legla pored njega.

           Ja sam ostao na vetru, pitajući se gde je ona. 

(Pisano uz Cardigans - Erase rewind)

Sanjar sujeverja

          Na stočiću pored kreveta je stajao sanovnik. Stara knjiga iz koje ispadaju stranice. Na omotu je slika devojke koja spava. Imala je blaži smešak - mislim da je to pokušaj čoveka koji je dizajnirao stranice, pokušaj da devojka ne izgleda kao da je mrtva. Mrtvaci se ne smeju. Ova mrtva devojka je sanjala nešto lepo. Probudio sam se. Rukom dohvatio daljinski. Uključio sam TV. Shvatio sam da nisam u stanju da gledam, i ugasio ga. Ustao sam. Krevet mi je tako namešten da ne mogu da ustanem na levu nogu. Uvek se dočekam na desnu. Bilo je odvratnih dana i kada ustanem na pravu nogu. 

          Uzeo sam sanovnik i počeo da listam. Z, z, z, aha, evo ga. Zubi ispadaju u snu. Da, to sam sanjao. Zubi su počeli da mi ispadaju jedan za drugim kao nekakva lavina zuba. "Zub koji je otpao u snu. Ako izgubiš svoje zube u snu, desiće se nešto jako loše, što će slomiti vaš ponos i uništiti vaše poslove." 

          "Do kurca", izgovorih na glas. Protljao sam stranice i slučajno otvorih stranicu na kojoj su snovi pod slovom "Lj". 

            "Hmmm, da vidimo."

            "Ljubavni doživljaj sanjati."

            To mora da predstavlja seks. "Ljubavni doživljaj sa devojkom predskazuje bedu ili prokletstvo."

            Znači da me čekaju godine bede i prokletstva. Mislim da svaki srednjoškolac je definitivno osuđen na bedu i prokletstvo. Ko piše ova sranja?! 

            Rešio sam da napravim mentalnu sliku mog sna. Retko se sećam snova, ali ovog se sećam savršeno. Sedeo sam ispod nekog osušenog drveta, pričao sam sa sobom. Rukom sam prešao preko trave i u travi našao dugme. Belo, malo dugme. Odmah sam zamislio i košulju na kojoj je bilo. Bela duga košulja. Kasnije sam ustao i krenuo negde. Sunce je nemunitno peklo, bilo je na zalasku, ja sam se znojio. Izašao sam na prašnjavi put, bio je prav kao strela, i neslućeno dug, spajao se sa nebom. Kao da mu je tamo krajna tačka, na nebu. Borio sam se sa vrućinom. Sa moje leve strane, na livadi pored puta, sedeo je čovek sa gitarom pored posmrtnog kovčega, svirao je. Desnom nogom sam napravio prvi korak preko male ograde koja je delila put od livade.
            "Moje saučešće", rekao sam.
            "Hvala."
            "Nije umro niko od mojih, ne treba meni da izjavljuješ saučešće." Odgovori čovek sa gitarom.
            Izgledao je sveže, srećno. Svirao je divne melodije.
            "Zašto sviraš?" upitao sam ga.
            "Zato što je to on tražio." Cimnuvši glavom prema kovčegu.
            Kovčeg je stajao na stolu, divno izrezbarenom. Tu sam stajao neko vreme i slušao čoveka kako svira. Bilo mi je žao čoveka u kovčegu. Nisam smeo da ga pogledam. Nisam hteo da mi um zapamti njegovo lice. Možda je neko koga poznajem, svejedno, nisam pogledao.
            Gitarista me pogledao i nasmejao, a ja osetio kako mi zubi ispadaju, jedan po jedan. On me je gledao i nastavio je da svira, sa osmehom.
            Tu sam se probudio.
           Ajde da proverimo šta to znači. Prelistao stranice i evo je stranica sa slovom "D". Znači, drvo i dugme. Drvoseča, ne. Duga, ne, duh, ne. Aha, evo ga. Drvo, osušeno. "Osušeno drvo je simbol tuge i gubitka." Tuge i gubitaka mi je i previše, ne treba mi još. D, d, d, dugme. "Dugme naći je znak da ne treba da se mešate u živote drugih." Šta bi ovo moglo da znači?
           Idemo dalje, put. Put, tražim. Nema puta pod slovom "P".
           Sunce koje zalazi - "Videti u snu zalazak sunca označava nezadovoljstvo, ljutnju i tugu. Može da znači da se jedna životna etapa završava i da ćete to odbolovati."
          Jedna životna etapa mi se odista završila. Nisam je odbolovao, još. Ona je otišla.
          Stranice se ponovo zavrteše, "G".
          G, g, g, galeb, gitara. Evo ga.
          "Gitaru slušati je znak tuge zbog nekih prošlih događaja."
          Mene neko ovde zajebava?!
          Kratak rezime sna u mojoj glavi, znači, kovčeg - "K".
        "Kovčeg je predznak nekog važnog događaja u vašem životu koji zahteva vašu potpunu pažnju i poverenje u svoje sposobnosti." Ovo obećava. Već duže vreme sam spreman da mi se desi nešto veliko. Uhvatio sam se čvrsto za sebe i čekam. Želim da me nešto totalno poremeti.
          Zamišljeno sam zatvorio sanovnik, pogledao na sat. Bilo je dva sata popodne. Koji je dan danas? Mislim da je nedelja. Mislim da mi je danas rođendan. Uključio ponovo TV i ugledao datum. Jeste, rođendan mi je.
          Vratio sam se u krevet i odlučio da tu provedem dan, budan.
         
(Pisano uz Megadeth - Diadems)

Veče kada je prizvala kišu

          Slika 1.

          "Ej, jel spavaš?"

          "Sad više ne", rekla je kroz smeh.

          "Hoćeš da odemo da se prošetamo?", pitao sam.

          "Ne mogu, spava mi se."

          "Ok.", legao sam pored nje.

          Slika 2.

          Otvorio ormar i izvukao prvu majicu koju sam video, bila je izgužvana. Nisam mario. Obukao je, navukao farmerke, obuo patike i izašao. Čekala me je na stanici. Pokušavao sam da ispravim nabore, tako što sam vukao majicu na dole. Bilo bi jednostavnije da sam je ispeglao.

          Vrućina mi je lupila šamar.

          Slika 3.

          Više ne mogu da se setim nje, vidim je u glavi samo kao obris. Sećam se rečenica, sećam se mirisa, ponekih događaja, uglavnom loših. Mislio sam da smo tako napravljeni, da nam mozak briše ružne dogadjaje i ostavlja samo one dobre. Kod mene je izgleda obrnuto. Sećam se prvog poljubca, sećam se pesme koja mi je odzvanjala u glavi kada se to desilo. Zaboravio sam njenu boju glasa, njenu boju kose, ona je bleda, kao duh koji me progoni i ne da mi da spavam.  

         Slika 1.

         "E", probudila se.

         "Koliko ima sati?"

         "Ne znam.", rekao sam.

         "Što me nisi probudio? Moram kući.", nisam hteo da je budim, hteo sam da ostane.

         "I ja sam zaspao."

          Ustala je, istegla se, skinula kaput sa čiviluka, obula čizme u koje je zajlubljena.

          Slika 2.

          Ugledao sam je. 

          "Ej, kasnim?"

          "Što nisi ispeglao tu majicu, majke ti?", pitala me je, ruke stavivši na bokove.

         "Nisam imao vremena. A i ne vidi se toliko." Krenula je da me namešta, rukama mi je prosla kroz kosu. Skinula mi je trepavicu sa obraza.

          "I? Gde idemo?", pitala je.

          "Vodim te na jedno mesto."

          "Gde?"

          "Videćeš", rekao sam kroz smešak. Svakim dan sam se zaljubljivao u nju, iznova i iznova. Obožavao sam je. Pokret ruke koja namešta kosu, i njena narukvica, koju uporno namešta, a ona sklizne niz njenu ruku, su razlog tog dana. Voleo sam te sitnice. Uvek bi našao nešto novo, neki njen blesavi izraz lica ili način na koji hoda.

         Autobus je došao na vreme, ušli smo i seli. Uhvatila me je za ruku. 

         Slika 3.

       Ljubavi više nema. Samo tri slike. Samo su one ostale. Ostale je moj mozak pocepao. Zbunjen sam. Totalno sam zbunjen.

         Slika 1.

         "Volela bi da sad padne kiša." Rekla je dok je trčala ispred mene.

         "Maaa, daj, kakva kiša?", prišla je, poljubili smo se. Osetio sam kapljicu na čelu.

         "Ej, jel si osetio?", upitala me je euforično, šireći ruke i gledajući ka nebu.

         "Jesam."

         "Brate, prizvala sam kišu!" 

         To veče sam se poslednji put zaljubio. 

(Pisano uz Faith no More - Paths Of Glory)

Sreća

          Izašao sam iz tramvaja, prešao ulicu. Ljudi su pušteni sa lanca, bilo je oko četiri sata popodne. Svuda ih je bilo, mileli su i gurali se međusobno. Provlačio sam se kroz gužvu. Oblaci su počeli da se grupišu. Mislim da će početi kiša.

           Ušao sam u pub, ona me je već čekala.

           "Izvini što kasnim, jebeni autobus", pričao sa dok sam skidao jaknu.

           "Nema veze."

           "Pa, obično ja tebe čekam", rekao sam, krajnje sarkastično. Nasmejala se.

           Konobar se stvori iznad mene.

           "Izvolite", izgledao je pregaženo, umorno. Bled kao vampir.

           "Tamno." Okrenuo se i otišao.

           "Nisam znao da grof Drakula radi ovde?", rekao sam.

           "Sad znaš."

           Ustala je, prebacila jaknu preko ruke, uvukla stolicu ispod stola, stala pored mene. U tom trenutku je došao konobar i doneo mi pivo. Pogledao sam u nju, ona je i dalje mirno stajala, uzeo sam gutljaj, pogledao je. Iz čista mira mi je lupila šamar, okrenula se i izašla na vrata. Gledao sam je zbunjeno dok je odlazila. Pogledao u ljude oko sebe, neki su se smejali. Uzeo sam kriglu, podigaio je u vis i rekao:"Živeli!" Pozvao konobara i naručio još jedno. Premestio sam se za šank. 

             "Šta ono bi?". upita me grof Drakula.

             "Nemam pojma."

             "Ej, sad kao nemaš pojma.", rekao je. Dok je pričao sa mnom, brisao je krigle. Krpu je držao na jako čudan način, palcem i malim prstom.

              "Nemam pojma, majke mi.", rekao sam i otpio dobar gutljaj, i ponovo se zagledao u njegovu šaku.

              "Ajde priznaj, šta si uradio? Spavao sa njenom drugaricom, nisi ispunio neko obećanje, ne pada mi ništa više na pamet, ali sigurno nije nešto dobro.", smeškao se dok je pričao.

               "Ej, stvarno ne znam." rekao sam otresito.

               "Što nisi otišao za njom?"

               "Zašto bih? Boli me kurac, vidiš da nije normalna!"

               Na vratima se stvorila grupa likova. Bili su pijani, to se moglo videti. Proslavljali su nešto.

              "Eeeeej, ortak nam se ženi, piće za celu kafanu!", viknu jedan od njih. Ljudi su počeli da aplaudiraju. Uzeo gutljaj. Biće ovo zanimljivo popodne, pomislio sam.

                "Ej, što tako držiš krpu?" morao sam da pitam. Konobar je pogledao u prste i zatim mi ih pokazao. Dva ogromna pliha su se nalazila na kažiprstu.

                 "Šta si desilo?"

                 "Ma ne pitaj. Imao sam nesreću sa peglom."

                 "Ha, šta si uradio?"

                 "Nisam ja, ona je", promrljao je.

                 "Kako misliš ona?", nasmejao sam se i ponovo otpio.

                 "Pa, štitio sam facu, jebeš prst" 

                 "Au, pa šta si ti uradio?"

                 "Spavao sa njenom drugaricom", rekao je. Osetila se trunka ponosa u njegovim rečima. Vratio se sa ratišta, i ima ožiljke da to i dokaže.

                  Osetio sam ruku na ramenu. Okrenuo sam se.

                  "Brate, jel si dobio piće?", pored mene je stajao lik. Imao je otprilike dvadesetak godina.

                  "Nisam"

                  "Šta piješ?" rekao je.

                  "Šta mogu da popijem?"

                  "Šta hoćeš?" okrenuo sam se prema Grofu i rekao: "Daj vodku."

                  Mladoženjino društvo je bilo krajnje veselo. Peli su se po stolovima, pevali. Bilo ih je dvanestoro. U tom kovitlacu alkohola jasno sam mogao da vidim mladoženjino lice. Prepoznao sam ga. Znao sam da se on ženi, bio je previše u svojoj glavi. Dok su ga drugi vukli, on je stajao, kao da su mu obe noge zakucane za pod. Povremeni smešak. Na tren sam pomislio na nju.

                   Popio sam vodku na eks, obukao jaknu, mahnuo konobaru i mladoženji. Izašao napolje. Stao sam ispod nastrešnice, napolju je padala kiša. Pogledao na sat, i krenuo u pljusak.

(Pisano uz Faith no More - Stripsearch)

Pokušaj

         Koliko puta treba čovek da kaže - dosta je? Koliko puta treba da razmisli o svemu, donese iste zaključke koje je doneo i dan pre?

         Tog dana je došao na svoje mesto, nešto ranije. Raspakovao je opremu, ušao na vrata obližnje radnje, zvono se začulo, ding, ding. Izdahnuo je i postavio pitanje koje postavlja svake subote ujutru.

          "Izvinite, jel mogu da dobijem...", tu ga prekinu radnica.

          "Može" U glasu joj se čula već dobro poznata netrpeljivost. To je sindrom koji ne mogu da objasnim, a od njega obično pate radnici koji rade u trgovini. Ophode se prema mestu gde rade kao da je njihovo, kad bi uhvatili nekog u krađi, bilo bi im isto kao da im neko krade iz njihove kuće. Često ih čujem u priči kako svoje radno mesto oslovljavaju sa "moja prodavnica", "moja radnja" ili kako već. 

         Za kasom je stajala devojka, nije bila preterano lepa, ali je imala divnu crnu kosu. Krenuo je prema skladištu, pognute glave, kao da je kriv za sva dešavanja u svetu.

          "Gde ćeš?!", upita ga radnica ljutito.

          "Pa, po kablove."

         "Čekaj, doneću ti ja", držala je u ruci pištolj za cene, i pokušavala je da očita bar kod sa dezodoransa. Uporno je lupala po njemu, psovala. Devojka za kasom ju je gledala zbunjeno.

          "U pičku materinu!", ukucala je kod u kasu. Cena se pojavi.

          "180 dinara", reče. Devojka izvadi pare i plati.

          "Doviđenja", viknu prodavačica. Devojka ne reče ništa.

          "Kakva nekultura, strašno!"

         Prišla je skladištu, otvorila teška vrata, ušla unutra i iznela produžne kablove, bacivši ih na pod. On ih je pokupio, razmrsio, uključio u utičnicu i drugi kraj krenuo da izvlači napolje.

          "Ćao, i hvala", rekao je. Ona je ćutala i turpijala nokte.

         Izašao je na ulicu, bilo je hladno septembarsko jutro. Priključio je pojačalo. Iz starog kofera izvadio gitaru. Ona se sijala na kratkim zracima sunca. Okrenuo je čivije, naštimovao je. Kofer je nogom pomerio ispred sebe. Počeo je da svira. 

         Dva dugokosa tinejdžera prođoše, jedan od njih ubaci dvadeset dinara u kofer. Dok je svirao gledao je novčanicu kako pada, padala je usporeno, a onda naglo zveknula o pod kofera. Razmišljao je o toploj supi.

         Grad je krenuo da živi, ljudi su prolazili pored njega, on je svirao i sve glasnije pevao. Povremeno bi neki od prolaznika ubacio novčanicu, dve. Smejao bi se, i poklanjao se njima. Zahvalan za svaki dinar, svaki pogled, svaki osmeh. Svirao je za njih. Pričao im je priče, a od njih je tražio samo malo. 

          Dok svira zamišlja savršeno prav put, zrela žitna polja, njega u vozu kako sedi pored prozora. Želi da ode odavde. Ali i dalje ostaje zatočen u svojoj glavi, podiže mrtve uspomene, uzima ih u ruke i skida paučinu sa njih. Gleda lica tih srećnih ljudi. Budi ono što želiš da budeš, pričala mu je majka. Ovo nije hteo da bude.

          Počela je da pada kiša.

(Pisano uz Smak - Remizov Valcer)