Anjđama

Dragan Stanković, bio je lokalni kazandžija u selu Vodice. Selo nadomak Smederevske Palanke. Time se bavio godinama, time se bavio i njegov deda i otac, kazandžija je postao i on. Voleo je da dobrano popije, stoga nikada za svoje usluge nije tražio novac već je uzimao nekoliko litara rakije. Pekao je rakiju od svih voćki poznatih čoveku. Bio je na dobrom glasu. Kao klinac je sa dedom išao po selu i učio zanat. Od malih nogu je mogao da prokljuvi koliko rakija ima gradi, od čega je, u kom kazanu je pečena, koliko je stara, da li je prepečenica ili nije. Nikakva pomagala nije koristio, gradiranje je vršio striktno svojim instančanim nepcima, padale su i opklade, ali je Gaga, kako su ga od milošte zvali, bio nepogrešiv. Kada je deda umro, on je nasledio kazan.
     U sezoni pečenja rakije obilazio je selo uzduž i popreko. Uveče bi se kući vraćao pijan. Trebalo je testirati svoj proizvod. Njegovoj ženi je to smetalo jer sutradan nije bio ni za šta. Pio bi litre i litre vode, zavijao cigarete i vezivao krpu oko glave. Nije najbolje podnosio alkohol. Još jedna stvar je njegovoj ženi žestoko išla na živce - Dragan bi često dolazio kući kasno i sa vrata upadao kod nje u krevet budeći je cimajući. Dragan je bio opsednut natprirodnim pojavama. Svako veče bi viđao neko od mitskih bića koje, eto, baš njega prati do kuće. Pričao je kako su ga jahale karakondžule, video je vile kako igraju oko drveta, demone koji pljuju vatru, vampire koji kradu device i beže preko brda, vukodlake kako zavijaju na pun mesec, koze koje pričaju kao mala deca, drekavce i ostala čuda.

                                                                                *

"Ljubice, Ljubice...", šaputao je.
"Šta je... Dragane... opet ti! Pusti me da spavam, čoveče."
"Ljubice, video sam je."
"Koga sada, majke ti? Vilu Ravijojlu?!" reče žena mrzovoljno.
"Ona živi na Goloj planini, ne nju. Ljubice, šta ti je?!"
"Pusti me da spavam, idiote! Deca spavaju, lezi spavaj... pijan si."
"Nisam pijan. Popio sam samo malo... morao sam da probam." pravdao se Dragan.
"Video sam je bre! Majke mi Milene, video sam je! Deda Žarka mi, video sam Anjđamu."
"Anjđamu si video?!" reče Ljubica podrugljivo. Već se poprilično razbudila.
"I kakva je? Šta ti je rekla svega ti? Je l' ti rekla, Dragane, nemoj da piješ toliko, imaš ženu i decu kući. Je l' ti to rekla?!"
"Nije." reče on ponizno. "Rekla mi je da ću da umrem uskoro." Strah mu je tresao glasne žice.
"Ma nemoj?! Nije rekla datum, ili tako nešto? Da znam da li ćeš uspeti da spremiš drva za zimu pre nego što baciš kašiku? Da krenem ja sutra po selu lagano, da nađem nekog da mi pomogne. A ti lepo lezi u sanduk i čekaj!"
"Ozbiljan sam, Ljubice."
"Lezi spavaj. Pričaćemo sutra. Probudićeš decu."

Ljubica se okrenula na stranu i duboko izdahnula mrmljajući sebi niz bradu. "Anjđama... šta li će još da smisli?"

     Dragan je ležao u mraku, osmatrajući senke koje su igrale iznad šporeta u kojem je tinjala vatra. Gledao je kroz prozor u mrak, očekujući svakog trenutka Anjđamu na prozoru. Trudio se da drži oči otvorene, ali ga je na kraju umor stigao i Dragan je zaspao.

                                                                                *

     Sutradan se probudio pre Ljubice i insinktivno je rukom napipao balon s vodom pokraj kreveta. Nategao je i pio iz njega dobrih minut ipo. Kroz glavu su mu prolazile slike od sinoć. Video je jasno Anjđamu pokraj izvora Vidovača, za koji kažu da ako se umiješ tom vodom ujutru na Vidovdan, poboljša ti se vid. Dragan se tu umivao još kao dete, pa ako je nečemu verovao, on je verovao svojim očima. Iako nije bio sasvim siguran kako Anjđama izgleda, bio je ubeđen da je to baš Anjđama. Sva ostala mitska bića je video, makar on tako tvrdi, i ovo je bila Anjđama. Video je nejasnu senku, koja se pretapa iz bele u sivu, sa ogromnim očnjacima koji sevaju crveno kao krv i zelene oči. Te zelene oči su ga pratile sve do kuće, dok se Dragan u punom trku lomio preko trnja. Osećao je njen dah na vratu i čuo je njene krike. Svako drvo, svaki žbun u toj prokletoj šumi bili su pun demona, sotona i ostalih karakondžula. Kezili su se dok je Anjđama ganjala Dragana preko brda.
Ljubica se probudila.
"Ljubice, večeras ideš sa mnom do Vidovače."
"Ma 'ajde ne zajebavaj. Imam ja pametnija posla, nego da se mlatim sa tobom."
"Ljubice, molim te. Ja ne mogu više ovako." reče on nevoljno. "Moraš da se uveriš u to što ja pričam. Moraš da vidiš To što ja vidim."
"Gago, ljubavi, svi ovde u Vodicama pričaju o demonima, sotonama i svim tim glupostima, ali ti ga brate pretera. Pa šta mu ti dođeš ovde?" prekrstila je ruke upitno.
"Sugestija zla... valjda?"
"Sugestija zla, šta ti je to koji kurac?! Teraš me ovde da psujem pred decom." reče ona ljutito.
"Ne znam... ali ako postoji neko objašnjenje, onda mu ja dođem to... sugestija zla. Ja sam sve to video." kaza Dragan oborivši pogled.
"Kako to? Baš ti? Uhhh" Izdahnula je. "Ne mogu da se nastavljam sa tobom. Idi donesi drva, da podložim vatru."
"Je l' možeš da mi zavežeš krpu oko glave. Boli me nešto glava..." upita je Gaga, Ljubica se tu nasmeja.
"A nisi pio sinoć? A? Mrcino jedna!" reče ona kroz smeh.
"Nisam. Ne znam šta mi je..."
"Okreni se."

Ljubica je uzela krpu sa stola i koliko je imala snage zategla je oko Draganove glave. On je tiho jauknuo.

                                                                                *

Kasnije tog dana, predveče, Dragan je došao kući. Obećao je sebi da neće piti. Imao je tri kazana, ali je ostao priseban i nije popio ni kap alkohola. Ljudi su ga nudili, pretili da će se naljutiti, gurali mu čašicu ispod nosa. Bio je odlučan da jednom i zauvek dokaže ženi da mitska bića postoje i da je on to, sugestija zla.
"Ljubice, idemo." s vrata je rekao.
"Gde?!" upita ga Ljubica drčno.
"Do Vidovače."
"Ma mani me, čoveče. Vidiš da spemam večeru."
"Večera može da sačeka. Mislim... 'ajde sa mnom ženo božija, ja ne mogu više ovako. Ti moraš da vidiš."
"Gledaj, Dragane" prišla je i stavila mu ruku na obraz. "Ako sada odemo, i tamo nema Anjđame, ili čega već, kako god nazivaš to, ne smeš više nikada, ali nikada da mi pominješ ta, da izvineš, sranja. Je 'l to u redu?"
"U redu." reče Dragan odlučno.
"Navuci gunj, hladno je." kaza mu ona.

                                                                                *

     Ljubica i Dragan su polako išli preko brda utabanom stazicom koja je vodila direktno do izvora.
"Slušaj" krenuo je Dragan. "Moraćemo malo da sačekamo, demoni ne izlaze ovako rano. Još nije vreme."

Mesec je stajao visoko na nebu. Bio je okrugao i bledo crven. Da ne kažem, boje cimeta.
Ljubica je frknula. "Znači Anjđama ima radno vreme. Od kada do kada plaši ljude tu na Vidovači?" rekla je smejući se.
"Ozbiljan sam! Mora da bude gluvo doba. Samo se može videti tu u gluvo doba."
"Gluvo doba?! Dobro Dragane, pa za koga sam se ja udala? Da sam znala da ćeš da izlapiš, nikada ne bih ni došla ovamo za tebe iz Kusatka."
"Pa i u Kusatku ima karakondžula" prekinu je Dragan.
"Nemoj srati više molim te, kada moram da ti tako kažem. Nego pali taj fenjer, noge ću da polomim ovde!"
     Dragan je izvadio šibicu, spojio je dva palidrvceta jedno kraj drugog i hitro ih kresnu. Plamen liznu fitilj i on zatvori vratanca fenjera. Popeli su se na brdo preko kojeg je Gaga sinoć bežao od Anjđame, pokazujući Ljubici kuda je prolazio. Dole u podnožuju bio je izvor. Spustili su se i seli na klupicu koja je stajala pored izvora.
"Dragane, je l' sada gluvo doba?" upita ga Ljubica.
"Nije." Zatim on dunu u fenjer i ugasi ga.
"Što to uradi? Je 'l si kršten?"
"Jesam. Ćuti." reče kroz zube.
Ljubica je ćutala i šutirala kamenčiće koji su joj se nalazili pod nogama. Nekoliko sekundi kasnije, Dragan je skočio kao oparen.
"Vidiš"
"Šta?"
"Anjđama!"
Na brdu iznad njih ukazala se silueta, koja je laganim koracima išla ka njima.
"Dragane, šta je to?"
"Nemam pojma."
"Dobro je, Gago, verujem ti, 'ajmo kući." rekla je Ljubica dok se pribijala uz Gagino rame.
"Eto ti, ženo luda. Sada smo oboje mrtvi!"
"Šta pričaš to budalo, ja neću da umrem! Ko je to?!" prodrala se. "Reci ko si grom te ubio!" Silueta je i dalje nemo išla ka njima.
     Ljubica se u tom trenutku otrgla i krenula da trči. Dragan je pokušao da krene za njom, ali su mu noge bile skamenjene. Bile su teške tonu. Nije mogao da napravi ni jedan jedini korak. Svom težinom tela pao je na travu, ali su mu noge još uvek bile zakovane za zemlju. U daljini je čuo Ljubičine vriske.
"Ljubice!" vikao je iz sveg glasa. Odgovora nije bilo.
Ponovo se ukazala ta belo siva masa ispred njega, i opet te oči. Gledao ih je sa zemlje skamenjen. Zeleno.
Nekakva sila ga je podigla i on ustade.
"Ko si ti?" progovori Anjđama i u tom trenutku poprimi oblik devojke duge crne kose. Rekla je to glasom od kojeg puče staklo fenjera.

                                                                                *

     Dragan Stanković, kazandžija iz sela Vodice, stajao je oči u oči sa Anjđamom. Osušenog grla pokušavao je da dođe do daha.
"Ko si ti?!" puklo je još jednom iz Anjđaminih usta. Zvuk je parao Draganove uši. Takav zvuk nikada do sada nije čuo. Takvu silinu, takav ton.
"Dr..rrrr...Draggg..." pokušavao je Gaga da odgovori.

     Anjđama je polako išla oko njega. Osećao je njen dah na vratu, obrazima. Bio je ledeno hladan. Njena duga crna kosa vukla se po zemlji, ostavljajući iza sebe trulež. Trave su se krivile i venule čim bi ih Anjđamine vlasi dotakle.

"Dragan!" prebaci on odlučno preko jezika. U tom trenutku je zamahnuo rukom ka Anjđami, ali njegova ruka je kao kroz paučinu prošla kroz nju, razmazavši lik devojke. Gledao je kako te zelene oči dodiruju zemlju i zatim se munjevito vraćaju nazad, iznova formirajući lice.
"Ha, ha!" nasmeja se Anjđama.

     Smeh je bio jači od hiljadu bubnjeva, Dragan je odmah prekrio uši rukama. Ptice sa obližnjih krošnji prhnuše. Fenjer zasija na trenutak i isto tako se ugasi. Osetio je srce duboko u grlu. Lupalo je ludački. Svaki udarac bio je silovit. Zatim Anjđama iz sebe izvadi nekakvu maramicu, izgledala je svileno, izgledala je lako. Svojim kandžama koje se još nisu pretvorile u ruke vezala je maramicu oko usta.
"Dragane." progovorila je. Anjđamin glas je sada bio prelep. Tih i nežan.
"Dragane, zašto svima pričaš o nama?"
Dragan je ćutao. Bio je nem.
"Pa je l' to lepo?" zastala je.

"Znaš šta." prosiktala je ona. "Dosta nam te je. Ne vadiš nas iz usta. Sugestija zla. Čuj molim te. I to Anjđama, ko je to smislio?! Da ti ja, kao Anjđama kažem, meni se to ime uopšte ne sviđa. Anjđama?" Stala je zamišljeno i dugačkim noktom se dotaknu po obrazu. Ugledavši svoje kandže trgnu se. "Vidi ovo?!" reče i nasmeja se. Zatim se dugi kvrgavi prsti pretvoriše u lepu žensku ruku.
"Nisam ja to smislio." napokon progovori Dragan.
"Pa ko je? Mi samo tebe čujemo, samo ti pričaš o demonima, karakondžulama i sotonama. Vekovima zaposedamo ove šume i ovaj izvor, a samo si se ti našao pametan... hoćeš popa da nam dovučeš ovamo? Je l' to hoćeš?!" prodra se Anjđama.
"Ja sam čuo tu reč." uplašeno reče Dragan.
"Koju reč?!" brecnu se ona.
"Anjđama..." Gaga se tu nakašlja i krete da rešeta kao nesigurno dete na priredbi osnovne škole. "Čuo sam to od svog dede. Deda mi je pričao o Anjđamama i ja sam video vas, i pomislio sam da ste Vi Anjđama, jer nikada nisam video Anjđamu i mislio sam da ona, to jest, Vi izgledate tako..."

Anjđama zatim podiže ruku. "Čekaj, čekaj Dragane...", ali Gaga se nije zaustavljao. "I šta fali toj reči? Nekako mi je čak i lepa..." slegao je ramenima. 

Ona zatim pomeri malo maramicu sa usta i reče. "Dragane!" U tom trenutku fenjer se raspao u milion delova, a svi dugmići sa njegove košulje otpadoše. Dragan se zatim sruši kao kula od karata. Stopala su mu i dalje bila zakucana za zemlju. Anjđama pruži ruku i ne dotaknuvši Gagu podiže ga opet na noge.

                                                                                *

Ljubica je bežala preko brda.
"ANJĐAMA!" vikala je iz sveg glasa. "ANJĐAMA, LJUDI!" pala je nekoliko puta, ali se brzo podizala i trčala punom snagom. Trčala je i nogama i rukama. Spustila se do sela i brzim koracima uletela u kuću.
"Mama, gde si bila?" pitala su je deca u glas.
"Nigde, deco." reče ona stavivši ruke na grudi.
"Šta ti je mama? Trčala si?"
"Da, da... da mi ne zagori ručak..." 

Mahnito je uzela varjaču sa stola i krenula da mota po loncima. Otvarajući jedan za drugim. Razmišljala je koji joj je sledeći potez. Pitala se šta li se desilo Draganu? Da li je dobro? Da li je živ?
"Glupa ženo" ispade iz nje. Deca su se kikotala. Posle nekoliko minuta, došla je do daha i u glavi joj se stvori plan. Otićiće kod svojih u Kusadak. Pokupiće decu i otići. Dragan, ako je preživeo, naćiće ih. Ali je bila ubeđena da mora sačekati jutro. S prvim zracima sunca će krenuti. Skinula je ikonu sa zida i čvrsto je zagrlila recitujući "Oče naš".

                                                                                *

"Dragane, Dragane...", šaputala je Anjđama.
"Dragane..." drmusala ga je bez dodira. Izgledalo je kao da je Dragan lutka koju ona pomera nevidljivim koncima. "Sugestijo zla?!" reče Anjđama kroz smeh. "Pa mi demoni smo mislili da si ti neka muškarčina, a ti se onesvestio kao neka žena. Pih." frknu ona.
Dragan je polako dolazio sebi. "Ljubice, je l' si to ti? Koliko ima sati? Stavi džezvu, ja sam tri dana za redom kuvao kafu." mrmljao je. "I gazda Mika, reci mu da danas ne mogu da mu pečem rakiju." Anjđama prasnu u smeh.
"Kakva crna rakija?! Dragane, Anjđama je ovde! Nije Ljubica..."
Gaga je došao sebi, i videvši Anjđamu ispred sebe pao je na dupe. Pokušao je da baulja u nazad, ali noge nije uspeo da pomeri.
"Dragane, sine." reče ona. "Smiri se. Ako se smiriš, odvezaću ti noge. Je l' to u redu?"

Gaga je nesigurno klimnuo glavom.
"Ali odmah da znaš. Nema bežanja, ako kreneš da bežiš - mrtav si!"

Krenuo je mahnito da klima. Anjđama je pružila dva prsta napravivši, kao u dečjoj igri, makaze od njih. Zatim se sagla i njima preseče nevidljivu nit koja je držala Draganove noge.
"Cing." reče. Zatim ga je podigla i stavila na klupu. Sela je pored njega.
"Bila sam živa, i bila sam mnogo lepa. Mislim, i sada sam živa, u neku ruku, ali nije to isto. Na primer, nisam pišala dva veka, možda i duže? To mi stvarno nedostaje. Možda to tebi deluje čudno, ali pišanje... pa pišanje je prava stvar. Je 'l tako Dragane?" Dragan opet klimnu glavom, ali sada silovitije.
"Osetiš neku slobodu kada pišaš... Mnoge demone kada sam pitala... i njima pišanje najviše nedostaje. Eto, možda tebi neće, ko će ga znati?!" Čuvši to Dragan se trgnu.
"Ubićeš me?" pitao je kroz suze, koje su istog trenutka kanule na njegove gole grudi.
"Ne, ne... neću." rekla je ona. Zatim je ustala i stala ispred njega. "Dragane, je l' sam ti lepa?"
"Paaa..." ridao je Dragan.
"Šta ti je?! Nemoj da plačeš..." Utom Anjđama uvuče ruku u sebe i izvuče još jednu maramicu.
"Evo ti. Obriši se." tutnu mu maramicu ispred lica. "Samo nemoj da brišeš usta s njom, zanemećeš. I onda... nećeš moći da mi odgovoriš na pitanje..."
Gaga se obrisao i vrati maramicu Anjđami, ona puknu prstima i maramimca nestade.
"I? Je l' sam lepa?!"
"Pa jesi. U ovom obliku. Da. Lepa si." reče Dragan nesigurno.
"Hvala. Vidiš da mi demoni i nismo tako strašni... Samo ne volimo kada ljudi pričaju o nama. To remeti naše postojanje. I onda to dođe do popova... oni dođu i prskaju naša mesta onom odvratnom vodom... i mi moramo da bežimo!"
"Da, da." potvrdno je odgovarao Dragan.
"Jeste! volimo mi tu i tamo da ubijemo nekog, ali to samo one koji mnogo pričaju. I zaposedamo krave, kerove i mačke. Nema ništa slađe od mačke, da ti ja kažem."
"Šta će biti sa mnom?!" upita tada Dragan odvažno.
"Pa ti imaš sreće. Naleteo si na mene." Anjđama se okrete i hitrim pokretima ruke obmota nekakvu nevidljivu nit oko Dragana. On je pokušavao da se pomeri, ali nije uspevao. Anjđama je skinula maramicu sa usta. "Poljubi me!" reče. Od siline zvuka Draganu pukoše prednji zubi i krete mu krv iz nosa.

                                                                                *

Ljubica je pakovala stvari u džakove. Deca su obigravala oko nje postavljajući joj brdo pitanja.
"Mama, mama, gde idemo?!"
"Idemo kod babe, u Kusadak"
"Ali deda smrdi na cigare i baba hoće da nas ljubi stalno."
"Baba vas voli... i deda isto. Idemo malo kod njih." 

Čupala je stvari iz ormara i bacala ih na pod. Jedno od dece se baci na stvari. "Mama, meni se sada spava." reče.
"Lezite spavajte. Odmah!" osećala je kako joj drhti vilica. "I sutra idemo... ranom zorom."
"Čim petao kukurikne?!" dobaci dete.
"Da! Čim petao kukurikne." kiselo reče Ljubica.
     Mesečina je zlosutno parala zavese. Ljubica je malo po malo bacala pogled prema prozoru. Nekih pola sata kasnije deca su uveliko spavala. Ljubica je sela pored šporeta i mumlajući izgovarala sve molitve kojih je mogla da se seti. Osetila je nemir, podigla je glavu i na vratima se ukaza senka koja se pretapa iz bele u sivu. Vrata su se otvorila i na njima se ukaza Dragan.
"Dragane, sunce te jebalo! Šta je ono bilo u šumi? Šta je ono bilo?! Je l' si dobro?" zatim mu je skočila u zagrljaj. Dragan je nemo ćutao gledajući u prazno. Ljubicu je to razljutilo i krete rukama da ga udara po grudima.
"Dragane, progovori grom te ubio! Šta ti je?!"

Videla je da na njegovoj košulji nema ni jednog dugmeta. "Dragane..." lupkala je nogom u pod. "Koja te je to beštija dohvatila?! S kim se ti vucaraš dok ja ovde sa decom sedim sama?! Pitam se ja da li je on dobro? Izgore ja od brige, a on se kurva!" opet je skočila na njega.
Dragan je tada podigao ruku i ne dodirnuvši Ljubicu baci je na krevet. Ljubica je bila u šoku. Krenula je da se pokriva jorganom preko glave i da vrišti. "Ko si ti? Ko si ti?!"
"Anjđama." reče Dragan glasom od kojeg popucaše svi prozori na kući.

ŠTA SI JEO?

SEPTEMBAR 1919.

            Zadružna kuća familije Pantić, nalazila se na kraju sela. Smeštena između dva ogromna jablana, šćućurena kao kakvo pile. Jablani su leti pravili ogroman hlad, a zimi su bili goli i pomalo sablasni. Kuća je imala šest malenih prozora i prostran trem. Na proleće bi trem, prekriven vinovom lozom, ozeleneo. Žene iz kuće su pod tremom pekle papriku, krunile kukuruz, čuvale decu i tračarile.

            - Je 'l znaš da je ona mala, Rodić, otišla za Milana, komšiju? - pričala je jedna.

            - Juuu, kada se to desilo? - odgovori druga.

            - Ja sam ih juče videla kako putem prolaze zajedno, a ona muža ima, koliko ja znam? - reče prva.

            - Poštena je ona, nemoj tako pričati. Pomagala nam je više puta, dobro je to dete. - branila je malu Rodić druga.

            - Mutna su to posla. - kaza prva i bledom rukom sa slivom plavičastih vena uze sledeći klip kukuruza.

            Za to vreme Života i Milosav su sedeli, uvaljeni u pletene stolice, pušili su cigare i pijuckali rakiju.

            - 'Alo, žene! Dosta sa tim rekla - kazala! - dreknu Milosav.

            - Pusti žene na miru... ženska posla. - unjkavo prošaputa Života.

            - Niko te ne tera da slušaš šta mi pričamo! - prosikta Milosavljeva žena (to je ona prva).

            - More! - odbrusi Milosav.

            Ona zatim uze komiljku i poteže je ka njemu. Života se tu nasmeja, a i njih dve prasnuše u smeh. Milosav je samo odmahnuo glavom sa blagim osmehom na licu, silovito izdahnuvši kroz nozdrve.

            Života i Milosav su rođena braća. Neverovatno su ličili jedan na drugog, ali je Milosav imao dugu crnu bradu, stoga se to i nije toliko primećivalo. Obojica su imali neverovatno guste obrve, koje su leti pravile dugačke senke preko njihovih lica. Iz daleka, kada bi išli ka tebi, ne bi nikako mogao da prokljuviš ko je jedan, a ko drugi. Tek kada bi se zaustavili mogao si da primetiš kako se Života neprirodno naginje na levu stranu. Vukao je povredu iz rata. Bio je ranjen u levu nogu, a to se zbilo negde kod Smedereva.

            Milosav je preteći mahao prstom:

            - Ženo, mnogo sam ti Ja dopustio! - zatim uze čašicu i sasu rakiju u grlo.

            Života je pružio nogu i bolno rukom protrlja butinu.

BADNJE VEČE, 1920.

           

            Milosav je pokucao na vrata i žena mu otvori. Preko ramena je nosio badnjak, a u ruci flašu rakije.

            - Dobro veče, dobro veče. - reče žena. - Šta nam nosiš?

            - Nosim sreću i zdravlje!

            - Oooo, lepo, lepo. 'Ajde, onda... uđi.

            Milosav je ušao u kući i odloži badnjak pored šporeta. Tabla šporeta je bila jarko crvena. Zatim priđe stolu i brepnu flašu o njega.

            - Života, hoćeš rakiju, ili ćeš vino da piješ?

            - Piću vino.

            - Dobro. - reče Milosav i strovali se u stolicu.

            Preko stola je prebačen cvetni stolnjak, na sredini stola gori sveća. Na njemu su dve malene činije sa suvim šljivama i jedna velika sa orasima. Pokraj sveće stoji badnjačka pogača.

            Milosav uze par oraha i ubaci ih u usta. - Hoćemo li jesti, žene? - muljao je orahe po ustima.

            - Prvo ćeš valjda molitvu da očitaš, crni Milosave!

            - Života će to... on to bolje radi.

            Deca su se sjatila oko stola i Života opali "Očenaš".

*

            Negde između prebranca i ribe Milosav se nagnu prema Životi. Života je zamišljeno gledao u svoj tanjir, ubacujući komadiće hleba u usta.

            - Ej... pssst... Života...

            - Ha? - cimnu se on.

            - Je l' si video ti da nešto svetli, ovamo... - cimnu glavom neodređeno - kod Rake u voću?

            - Gde, bre?!

            - Kod Rake u voću, jebem te gluva!

            - Nisam. Kako svetli? - zbunjeno upita Života.

            - Pa lepo... svetli. - značajno izgovori Milosav, pritom podignuvši obrve, a ispod njih iskočiše njegova dva crna oka.

            - Paaa, nek' svetli. - reče Života sležući ramenima.

            - Čuj njega! - brecnu se ovaj, ali se brže bolje stiša, ne želeći da žene čuju njihov razgovor. - Čuj njega, neka svetli! Pa je l' znaš šta to znači?!

            - Šta?

            - Budalo moja, tu je zakopano blago. - reč "blago" je neprirodno odužio.

            - Ma daj Milosave, šta pričaš?!

            - Ozbiljno ti kažem! Otac mi je pričao... naš otac! Rekao mi je; ako vidiš, ikad, da nešto, negde, svetli na badnje veče, da je tu zakopano blago. A ti Života, od svih ljudi treba da znaš - da naš otac, bogdamudušuprosti, nikada nije pričao gluposti. Je l' tako?

            - Tako je. - reče Života i ubaci kašiku u usta.

            - Ako mi ne veruješ, idi vidi! Idi vidi! - izgovorivši to Milosav preksti ruke i zavali se u stolicu.

            Životina žena je primetila Milosavljev gest i reče: - Šta vas dvojica petljate? O čemu pričate?

            Milosav je brže bolje prekide. - Ništa, ništa... nešto bezveze...

            - Dobro, dobro... - reče ona i tutnu detetu parče ribe ispred nosa, ono odmahnu par puta glavom, ali na kraju ga ipak proguta.

            - Gledaj sada... - neumoran je bio Milosav. - Idi ti, kao, po drva... i pogledaj u pravcu Rakinog voća, i videćeš da svetli. Svetli kao dukat! - ponosno reče on.

            Života je pogledao u Milosava i ćutke ustade od stola.

            - Gde ćeš Života? - upita ga žena.

            - Idem do polja, i taman da donesem drva.

            Milosav je pratio Životu pogledom dok je ovaj izlazio napolje.

*

            Života je pišao pored jablana, jednim okom gledajući ka Rakinom voću, i zaista, nešto je svetlelo. Trepnuo je nekoliko puta, ne bi li bolje video.

            - Da li je ovo od vina, jebemti? - upita sebe na glas.

            Otresao ga je i krete da se gega ka Rakinom voću. Kako je bio bliži tako mu je bilo sve jasnije i jasnije da tamo, odista, nešto svetli,i Milosav je lepo rekao, svetli kao dukat! Otišao je do šupe, ugrabio naramak drva i hitro se vratio u kuću.

            Milosav je bio u istom položaju kao i malo pre, samo je sada umesto kašike u njegovoj ruci lenjo visila cigara. Života je spustio drva pored šporeta i u nekoliko koraka stvori se pored Milosava. Ovaj je istpustio ogroman oblak dima i kaza: - I? Šta sam ti rekao?! - smešak mu otkri žute zube.

            - Bogtevido, tamo stvarno nešto svetli!

            - Pa, ja ti kažem... ti pričaš; Milosav lud!

            - Pa, šta ćemo da radimo? - usplahireno reče Života.

            - Eee, moja budalo, pa da kopamo... šta ćemo?! On još pita šta ćemo?! - frknu.

            - Kad?

            - Kad žene i deca zaspe. - zatim pruži ruku ka njemu. - Dogovoreno?

            - Dogovoreno! - vojnički ispljunu Života. Zvuk ruka - ruci ispuni prostoriju.

            - Ja lepo kažem da vi nešto petljate. - ponosno dobaci Životina žena. Dete u njenom krilu sada je sȃmo uzimalo komadiće ribe i u slast ih jelo.

            - Molim te, gledaj svoja posla! - nenadano ispade iz Živote, ali se munjevito ispravi. - Ma, nešto se dogovaramo... nešto nebitno...hoćemo jablan da isečemo... - verglao je on.

            - Hoćete jablan da isečete?! - zabrinuto upita ona.

            - Ma nećemo! Pusti me, ženo... - nekako prevali preko jezika.

            Milosav se samo glasno nasmejao.

*

            Žene i deca su uveliko spavali, Milosav je sedeo u mraku i pušio, a Života je nestrpljivo cupkao na stolici.

            - Života. - veoma tiho reče Milosav.

            - Molim. - još tiše odgovori on.

            - Vreme je.

            Života zatim skoči trupnuvši nogama o pod, Milosavljeva žena nešto promrlja i okrete se na drugu stranu. Iako je bio mrak, Života i Milosav su jasno videli jedan drugog i u isto vreme klimnuše glavama.

*

            Stajali su ispred šupe. - Šta nam sve treba? - pitao je Milosav Životu.

            - Ovako; treba nam fenjer... - češao se po glavi - i ašovi, to je to. Ne treba nam ništa više.

            - Dobro, dobro. Ti ponesi fenjer, ja ću ašove.

            Milosav je godinu dana stariji od Živote i oduvek se prema njemu ophodio zaštitnički, a otkako je Života ranjen, Milosav je radio većinu poslova na imanju, štedeo ga je. Uzeo je dva ašova i dve lopate, Života je uzeo fenjer iz šupe i braća Pantić kretoše u lov na blago.

            Milosav je preskočio tarabu i smelim koracima koračao ka treptećem svetlu. Života je izašao na kapiju, pre toga je pokušao da preskoči ogradu, ali nije uspevao da digne levu nogu. 

            Mučio se da upali fenjer, fitilj je odbijao da prihvati plamen. - Milosave, ovo govno neće da se upali!

            - Ma ko ga jebe, i onako je mesečina, vidi se sve k'o nadlanu!

            Života je nesigurnim hodom išao iza Milosava. Gledao je levo - desno i povremeno bacao pogled ka nebu.

            - Bogtevido, koliki je Mesec večeras!

            - To je dobar znak. - reče Milosav.

            - Dobar znak? Ne bih rekao... izgleda mi nekako strašno.

            - Života, budi muško!

            Čuvši to, Života drčno odgovori - Nemoj ti meni budi muško! Gde si ti bio kada su me Švabe ganjale oko Smedereva?! - držao je fenjer visoko u ruci, plamena u fenjeru nije bilo, ali ga je Života držao tako - kao da iz njega sija hiljadu sveća. Kada bi napravio korak, pre toga bi ugašenim fenjerom "osijao" put.

            - Nećemo opet na tu temu. - reče Milosav, zatim dreknu: -Pusti to sad!

            Života se saplete o kamen i umalo ne pade. - Jebem ti, Rako, sve. - reče sebi niz bradu, pa nastavi. - Je l' Milosave, čije li je to zlato?

            - Tursko! - glasno reče Milosav.

            - Tursko? Šta li su Turci tražili kod Rake u voću?

            - Idi bre Života, šta lupetaš?!

            - Ne, ne, samo pitam.

            - Došli da mu orežu šljive!

            Utom se Milosav naglo okrete ka Životi i ovaj se zakuca u njega.

            - Slušaj, - Milosav je spustio alat pokraj sebe i rukama uhvati Životu za ramena, ovaj je i dalje visoko držao fenjer - otac mi je još nešto rekao.

            - Šta?

            - Rekao mi je; kada kopaš zlato, i to naročito Tursko, ne sme da se čuje glas, ni jedan jedini glas, nikakav zvuk ne sme da se čuje.

            - A zvuk ašova i zemlje? - smelo upita Života.

            - To može! Ali glas, glas iz čoveka, zvuk... ne smeš da kašlješ, kijaš ili šta već?

            - Koliko si ti siguran da je baš TU zlato?

            - Sto posto sam siguran! Siguran sam kao u Sunce, koje svako jutro izađe.

            Pantići su stigli do treptavog svetla. Milosav je pokazao univerzalni znak za tišinu, stavivši kažiprst preko usana. Života je klimnuo glavom i oni krenuše da kopaju.

            Zemlja je bila iznenađujuće meka i rastresita. Sa lakoćom su iskopali dobrih metar i po. Života je nekoliko puta slučajno bacio zemlju Milosavu za vrat, ovaj je samo odmahivao glavom i nastavljao da kopa. Na drugom metru kopanja, Milosav oseti nešto ispod ašova. Lupio je dva puta i bio je siguran da lupa u drveni kovčeg. Njih dvojica su se pogledali i osmehnuli se, baš u tom trenutku oko njih se stvorilo jedno desetak kokošaka. Kokoške su išle oko rupe u kojoj su se oni nalazili. Milosav je opet prstom pokazao Životi da bude tih. Života je silovito klecnuo glavom. Kokoške su skakale jedna na drugu kljucajući se, a Pantići su i dalje uporno kopali, da bi u sledećem trenu kokoške nestale i oko njih su krenule da paradiraju svinje. Teški veprovi su naskakivali na krmače i groktali su pravo u njihova lica. Životi su podrhtavale ruke. Strah mu je tresao telo. Pitao se; odakle sada ove svinje? Šta je ovo?! Znao je da ovo nisu čista posla. Čuo je priče o ukletom zlatu, ali nije mogao ni da sanja da su Turci zakopali zlato kod Rake u voće, u pauzi između orezivanja šljiva. U par navrata je gledao u svinje, ali čim bi neki od veprova groknuo ka njemu Života bi još silovitije kopao. Odnekud je dunuo jak vetar i svinje kao da su od paučine, rasprhnuše se u milion nijansi sive boje.

            Milosav je jasno video drveni kovčeg ispod sebe. Video jedve metalne šine i čuknu ih ašovom. Klek'o je i krete rukama da odgrće zemlju ispod sebe, isto uradi i Života. Kako su krenuli da kopaju rukama tako preko njih prelete ogroman crni pastuv. Obojica su podigli glave i videli kako se konj zatrčava ka njima, Života je debilno gledao u konja koji se približavao neslućenom brzinom. Milosav uhvati Životu za ramena i povuče ga nazad u rupu,još jednom mu pokazavši prstom da ćuti i ostane tih. Konj je opet preskočio rupu, ovog puta još silovitije trupnuvši pri padu. Života se opet pridigao, a ovog puta je video krdo crnih konja, crnih kao mrak, kako u punom galopu trče ka njima. Milosav je i dalje rukama kopao, a onda prstima napipa katanac. Bili su tako blizu zlata! Crni pastuv se propeo i gromoglasno frknuo, plamen je buknuo iz njegovih nozdrva. Lupio je kopitama o zemlju i dade se u galop. Života ga je gledao skamenjen, u tom trenutku je zacvileo i glasno prdnu.

            Milosav se okrenu ka njemu i ljutito ga pogleda, kovčeg je krenuo da tone, crna zemlja ga je gutala, jasno su čuli kako gomile i gomilezlatnika propadaju negde duboko ispod zemlje, kako sanduci puni zlata udaraju jedan u drugi i padaju u ambis. Milosav je i dalje grčevito držao katanac, ali on se raspade u hiljade sitnih delova, ostavljajući tragove rđe na njegovim dlanovima. Crni pastuv je preskočio preko njihovih glava i u tom trenutku nestade. Krdo konja izblede s mesečinom. Zavladala je sablasna tišina.

            - Života! Šta uradi to sunce ti jebem?! - ljutito ošinu Milosav.

            - Prdnuo sam. - tužno zašuška Života.

            - Pa šta si jeo, jebem ti lebac, da ti jebem! Ode zlato! Ode! Je l' si čuo?!

            - Preee..prebranac...

            - PREBRANAC?! MA UBIĆU TE, ŽIVOTA, UBIĆU TE JA, KADA NISU ŠVABE!

            Milosav je uzeo ašov i poteže ga ka Životi. Života je postavio ruku, ali ruka mu se kao kakva suva grančica slomi pod silinom udara. Ovaj je bio slep od besa, obrve su mu stajale visoko na čelu, a oči su mu gorele crveno. Zatim je još jednom zamahnuo ašovom i ivicom sečiva iseče Životi vrat. Života je pao na kolena i krete da krklja. Kako bi mu srce kucalo, tako je krv izbijala iz njega u pravilnim razmacima. Držao se rukama za vrat pokušavajući da zaustavi krv, seo je i nagnu se uza zid rupe. Milosav se tek tada dozvao sebi.

            - Života? Života, budalo moja, je l' si dobro? - znao je da je upravo postavio najgluplje pitanje u svom životu.

            - Života, sve će biti u redu! Života, brate, izvini... Života! - dve ogromne suze se sliše niz Milosavljeve obraze. Obrisao se rukom, a na licu mu ostadoše tragovi rđe.

            - Života, brate... - jecao je Milosav. Pao mu je na grudi i silovito ga zagrli.

            Iz procepa na Životinom vratu štrcnu poveći mlaz krvi,ispustivši zvuk sličan prdežu.

            - Prdnuo sam. - izgovori tada Života sa osmehom.

            Dva sokaka dalje, u šljiviku, komšija Milan je obeščastio malu Rodić.