Ljubav

Peti deo.

          Katarina je zaspala u fotelji sa Tijanom u naručju. Grudi su joj bile otkrivene, Tijana je prestala da sisa i spustila glavu na Kaćin biceps. Stajao sam neko vreme iznad njih. Bio sam totalno progutan tom slikom. Prebacio sam Kaćin top preko njenih grudi i seo na stolicu pored. Čak i sa balom koja se sliva niz njen obraz Katarina izgleda prelepo. Lice joj sija. Svetlo pada na njih i odbija se kao od nekakvog ogledala, zaslepljen sam. Ali ipak u tom trenutku sam na sekund poželeo da sam na nekom drugom mestu. Ipak sam se osećao zalepljen za ovo, ovo ispred mene, za ovu scenu. Teško mi je, otac sam sa dvadeset i tri godine, ne znam ništa o životu, nisam ga još zagrebao. Užasava me želja, želim da pobegnem. Spremaju se promene, jebene devedesete.

*

          Probudio sam se, ustao i razvukao zavese. Grad ispod mene se mučio, ižvrljan grafitima, sa pikavcima u kosi, milion ljudi nosi na leđima. Sprema se kiša. Linija koja spaja nebo i zemlju je besmisleno crna. Ovo je dan kada treba ostati u krevetu.
        Na telefonu dve poruke i propušten poziv od Ljilje. Kad li je ona otišla? Nisam osetio. "Vidimo se sutra." I smajli koji ljubi. Druga poruka: "Budi se!" Marširao sam po stanu, levo - desno. Trebalo je izabrati kalibar i pucati ovom vikendu u čelo. Trebalo je uraditi nešto pametno. Katarini je danas rođendan. Već godinama glumimo dobre odnose, juče me je zvala da dođem kod nje. Organizovaće nekakvu zabavu. Previše čita ženske magazine, sa lucidnim savetima - kako održati kontakt sa bivšim mužem, biološkim ocem vašeg deteta? Mislim da mi Kosmopoliten već duže vreme kroji život. Mrzim kada mi postavlja pitanja. Prvo pitanje je uvek isto: "Je l' imaš nekoga?" Uvek sam odgovarao kratko i samo bi klimnuo glavom: "Da". Pretpostavljam da bi bila izrazito srećna da sam svaki put odgovorio sa - ne. "Što je nisi doveo?" Smeškala bi se. "Da je upoznam." Opet bi razvukla facu. Smišljao sam nebulozne razloge, svaki sledeći je bio sve luđi - umrla joj je baba, dobila je, otišla je u inostranstvo, igra fudbal sa drugaricama, plete... Na trenutak sam se setio Ljilje. Da li je ona dovoljno reprezentativna? Da li nju da pozovem i natrljam je Katarini na nos? Polako osećam žmarce kako idu mi uz kičmu, možda sam se zaljubio?
          Podigao sam telefon i okrenuo broj. Zazvonio je par puta: "Halo"
          "Riga, pajseru, hoćeš sa mnom na jedno mesto?"
          "Gde brate?" Mumlao je punih usta.
          "Kod Katarine na rođendan."
          "Je l' će biti nekih pičaka?"
          "Biće, one njene smaračice. Znaš ih..." Kaćine drugarice, još od osnovne škole. Ne znam zbog čega, ali imao sam osećaj da me gotive, bez razloga. Obletale bi oko mene svaki put kad bi se pojavio, provlačeći dečije fore na Kaćin i moj račun. Kaća bi se durila, a ja bi se blago retardirano smešio.
          "Da, mislim... Onu Tinu bi odvalio od... Pazi gde ideš, mamu ti jebem!"
          "Gde si ti?" Pitao sam ga.
          "Ma brate, u gradu sam. Kad idemo?"
          "Oko devet."
          "Ok. Vidimo se. E da... Je l' sme da se riva tamo?" Upita me značajno.
          "Brate, sme... valjda."
          "Ćao." Odseče Riga.
          "Ćao." Izgovorio sam tonu prekinute veze.
          Sredio sam dejt. Katarina je prema Rigi bila krajnje rezervisana. Pozdravila bi se sa njim uz neprirodan smešak i to bi bilo to. Nikada nisu ulazili u duži razgovor. Imala je problem, nije davala ljudim šansu.
          Seo sam za komp i uključio ga. Ulogovao se i snimio Minju na četu.
         "Eee" Iskucao sam.
         "Eeeee, šta ima? Lepa ti je slika."
         "Ništa, napokon malo odmora od posla. Ti?" Nisam hteo da komentarišem sliku.
         "Ništa... Imam jednu lepu vest. Kaži dragička." Na neki idiotski način volim ovu besmislenu reč. Nisam čuo da se sa "dragička" saopštavaju loše vesti. Kaži dragička - dragička! Umro ti je ćale.
          "Dolazim sutra u BG!" Mozak mi je povileneo, zamišljao sam najluđe scene seksa sa Minjom.
          "Kad?"
          "Oko 23h."
          "Ok, videćemo se tad. Dolaziš kod mene?"
          "Da, naravno." Hteo sam da se razgovor ovde završi, izvukao sam svoju vajld kartu.
          "Moram da odem po Tijanu." Minja je u potpunosti upoznata sa mojoj situacijom. Mislim da je cela ta priča, oko bivše žene, deteta, Minju i privuklo. Htela je da me spase. Verovala je u "gospodina pravog". Da li sam to ja?
          "Ok. Vidimo se!" Skoknuo sam do friza. Izvukao dva piva, jedno otvorio i popio ga na iskap. Dohvatio sam neko meso, sa dna frižidera. Izgledalo je dobro. Bacio sam ga u užareni tiganj i preko njega prelio malo piva - Veljine kućne čarolije.

          Riga se tačno na vreme stvorio ispred mojih vrata. Lupao je.
          "Riga konju, imaš zvono!" Viknuo sam, uporno pokušavajući da navučem cipele.
          "Aaaa, šta kažeš?"
          Otvorio sam vrata.
          "Idemo." Rekao sam.
          "Čekaj brate, malo da se stabilizujem, treba Tina da padne večeras." Izvadio je već spremljnu buksnu.
          "To ti sigurno neće pomoći!"
          "Aaa ne, ovo je neka nova. Dao mi Kajla sa trećeg. Znaš... Onaj grbavi..."
          "Znam" Stvorili smo se ispred mog auta, ušli smo unutra.
          "E pa, ovo je do jaja, ne veruješ koliko je dobra! Sav se napalim kad pušim ovo... Hoćeš ti?"
          "Neka hvala. E Riga, aj nemoj samo u kolima da rivaš."
          "Au brate, koja si picajzla."
          Okrenuo sam ključ i mi krenusmo. Na putu do Kaće svratio sam u obližnju radnju i kupio joj neki nebulozni poklon. Volim da poklanjam, ali se niko do sada nije iznenadio ni jednom mom poklonu. Uvek su neki drugi pokloni, nekih drugih ljudi, zanimljiviji, lepši, originalniji...
          Zdravko i ja se nacrtasmo ispred vrata. Pozvonio sam. Posle nekoliko sekundi Katarina se stvorila ispred nas, u prelepoj crvenoj, kratkoj haljini.
          "Ćao." Izgovori.
          "Ćao." Izustismo Riga i ja horski. Ufirali smo se u stan i stali sa strane, pored kružnih stepenica koje su vodile na sprat iznad. Stan je ogroman, i predivno sređen. Prostrana dnevna soba u kojoj smo stajali bila je puna ljudi. Svi fino obučeni sa kravatama, dugim haljinama, Katarina se dobro udala. Ugrabio sam piće i naslonio se na zid. Zdravko je već lutao po stanu, uporno tražeći Tinu. Prostorija je disala lažno, sve mi je delovalo kao snimanje nekog lošeg filma. Čekao sam da neko dobaci akcija, a marionete bi krenule neprirodno da se kreću. Vukući se tamo, 'amo.
          Kretao se galantno, ostario je. Sede vlasi su mu uzurpirale kosu, proćelav je. Obučen u kvalitetno odelo, odisao je otmenošću. Katarinin muž.
          "Zdravo Veljo." Prišao mi je i mi se pozdravismo.
          "Zdravo." Izgovorio sam sa blagim trzajem donje usne.
          "Šta ima Veljo, kako je na poslu?" Upita me. Osetio sam blagu ironičnost u njegovom glasu.
          Nervira me. Koliko pare mogu da promene čoveka, on je savršen primer za to. Ratni profiter ili jebem li ga šta je? Uglavnom sve ovo nije zaradio pošteno. Sada se krio iza posla računovođe.
          "Ma onako, dobro je..." Odgovorio sam krajnje nezainteresovan za dalji tok razgovora. Uz čudnu grimasu, prišao mi je i potapšao po ramenu. Prema meni se ophodio kao prema nekom ko mu je učinio uslugu, poklonio sam mu divnu ženu i prelepu ćerku. Ima još dece iz nekoliko brakova, i jedno tri bivše žene.
          "Uživaj u ostatku večeri." Rekao je i laganim koracima krenuo da osvaja sobu.  Katarina ga je snimila na vreme, a Kaća zna da čoveka veže za sebe, stariji je od nje dvadeset i nešto godina.
          Rešio sam da sebe častim skupom votkom i kvalitetnim pivom. Ubacio sam u sebe par čašica. Riga se stvorio pored mene.
          "Brate, sve sam sredio!" Rekao je ushićeno.
          "Šta? Šta si sredio?"
          "Pa ono, brate, sad sam pričao sa Tinom i slučajno pomenem vutru..."
          "Ne znam kako me to ne čudi." Rekao sam ležerno.
         "Ej, ne seri." Nasmeja se. "I sada, ono, brate, hoće da duvamo. Kaže da nije duvala od srednje škole, a ovo je brate... zlo vutra." Uhvatio je par piva i u trku izbio na sprat iznad. Moći će Jeleni da se pohvali. Možda mu se posreći.
          Veče je teklo lagano. Dobro sam se osećao. S vremena na vreme bi Katarina prošla pored mene i nazdravila, sijala je. Srećna je, vidi se. I sada sam ponovo sebi postavio pitanje: da li ja nju volim? I opet nisam mogao da odgovorim, tačnije, opet sam bio siguran da je mrzim. Na kraju svakog našeg razgovora dao bih sve na svetu samo da je udavim. Kada bi mogao da joj prislonim pištolj na slepoočnicu i povučem oroz rado bih to uradio, ali da mi kaže, sada, skoči sa zgrade, skočio bih.
          Kroz muziku i dim čuo sam svoj telefon kako besomučno zavija iz džepa. Ljilja, iskoči na displeju. Krenuo sam uz stepenice. Našao sam se u dugačkom hodniku. Telefon je i dalje brundao. Ušao sam u prvu sobu na koju sam naišao. U sobi, na krevetu, sedela je Katarina sa glavom u rukama. Odbio sam poziv i ugasio telefon. Kaća je podigla glavu i pogledala me: "Ej... Malo sam se napila." Reče uz uzdah.
          Ćutke sam seo pored nje.
          "Hoćeš nešto da ti donesem?" Pitao sam.
          "Ne. Neću ništa." Rekla je i naslonila glavu na moje rame. Kosa joj je miriše, kao nekada.
          "Ej", podigla je glavu i pogledala me. "Pogledaj nas. Vidi nas, kako smo čudni."
          "Jesmo, sve je ovo čudno." Sada je obe ruke prebacila preko mene i izdahnula. Nedostajao mi je ovaj zagrljaj. U ovom zagraljaju sam bio najsrećniji, sva ostala traženja, su pokušaj da nađem ovo, ovu tišinu, dah. Rizikovaću. Kratka je nit koja deli pobedu od poraza. Poljubio sam je u vrat. Zbunjeno se trgla.
          "Ej, šta to radiš?" Nasmejala se. Na trenutak sam zastao i onda je odlučno poljubio. Odgovorila mi je još odlučnije na poljubac, istog momenta me uhvativši za kurac. Zbunjeno sam se odmakao i pogledao je.
          "Kreni..." Rekla je.
          U dva laka pokreta skinuo sam joj haljinu i raširio joj noge. Njeni prsti u mojoj kosi priželjkivali su sledeći potez. Zavrnuo sam joj gaćice i krenu da je ližem. Miris mi je parao nozdrve i drukao adrenalin. Sve sada deluje kao da se dešava sa razlogom, sve je nekako tu, naše. Uspravio sam se i izvadio ga. Dočekala ga je usnama. Poljubila ga i rukom ubacila u sebe.
          "Čekaj..." Rekla je. Stao sam, izašla je ispod mene i ugasila svetlo. Stajala je na sred sobe. Oči su se polako privikavale na novonastali mrak, njena silueta je tiho izlazila iz tame. Lagano sam ga drkao. Njene savršene grudi su me hipnotisale. Dodirivala se. Ustao sam i zgrabio je, okrenuo je i naslonio je na stočić pored. U trku sam uleteo u nju. Sve brže i brže sam ulazio. Uhvatio sam je za kosu i okrenuo joj glavu, zabio joj jezik u usta i sve jače udarao. Male figurice na stolu su krenule da padaju, devojčica sa ovcama, gusari, porcelanski pačići... Zvuci su ispunili sobu, stenjala je. Ponovo sam je okrenuo i spustio je na sto. Sada smo bili oči u oči. Stao sam i nežno vrhom glavića prešao preko njenog klitorisa. Poskočila je i navukla se, izvadio sam ga i uradio ponovo isto. Izdahnula je i pogledala me, smejući se, odmahnula je glavom. Približio sam joj se i poljubio je, a zatim punom snagom ušao u nju. Nekoliko zamaha kasnije svršio sam.
          Zagrlila me je i poljubila u vrat: "Nedostajao si mi."
          "I ti meni." Rekao sam tiho. Na prozoru se pojavila kiša.

Kraj petog dela. 

(Pisano uz EKV - Ti si sav moj bol)

Ljubav

Četvrti deo.

          Zatrpan papirima, sedeo sam uvaljen u fotelju i plavom hemijskom štiklirao neke gluposti. Dosadno mi je. Izdržaću još malo, razmišljam da iscimam Ljilju. Očajnički mi treba seks. Istrpeću sve, sve mane, sve one male sitnice koje mi upadaju u mozak i u startu ruše bilo kakvu konekciju sa osobom preko puta. Posle ovoliko godina, polako počinjem da shvatam, da to što tražim, ne postoji. Čovek nekada jednostavno treba da se žrtvuje za viši cilj, a ima li višeg cilja od mogućnosti da ti jedna crvenokosa popuši. 

          Mrzim papirologiju, ali tu je dinar više, a navikao sam se na lagodan život. Imam i više para nego što mi treba. Živim sam, troškovi su mi minimalni, jedem jednom dnevno, u stanu mi gori samo jedna sijalica, televizor skoro da i ne gledam, pare odlazeo na vodu iz bojlera i poneko pivo.

          "Veljo, je l' si završio?" Iznad moje glave stvori se Mladen  - izdrkani šef.

          "Evo za minut."

          "Ok." Reče. On je jedan od onih koji ne žele nikome da se zamere, previše im je stalo do toga šta drugi ljudi misle. Nikako nije želeo da se ukalja njegova slika sveca, a bio je sve, samo svetac nije bio. Počevši od toga što vara ženu, na svakom koraku, što celu stanicu jebe u zdrav mozak, uključujući i jadnog Rigu koji ne zna da mu odgovori, jer je previše zbunjen ili u tom trenutku naduvan. Krati nas za pare, sigurno nešto mota ispod radara, jer konstantno obleće oko mene dok sređujem papire. Previše je namazan. Pravi glumac.

          Okrenuo se i otišao. Pogledao sam ga, a on u hodu izvuče gaće iz dupeta, nasmejao sam se.

          Stavio sam papire u fioku, sada sam ih lepo spakovao, jedan po jedan. Otišao sam do toaleta, stao ispred ogledala i namestio se. Uvukao košulju u pantalone, ispravio nabore, sredio frizuru. Na izlazu iz prostorije, kroz matirano staklo koje deli Mladenovu kancelariju od ostatka zgrade video sam njega. Mutio se, ali sam mogao da razaznam da glavu drži u dlanovima, zabrinuto. Njegovo vreme polako ističe, pašće. Šteta je što će sa sobom povući još deset nevinih ljudi.

          Kopirnica se nalazila u prizemlju. Spustio sam se i pojavio se na vratima. Ljilja je sedela zadubljena u neku knjigu. Čitala je. Naslonio sam se na štok vrata i neko vreme je posmatrao u tišini. Čak i ovako pogrbljena iznad knjige, izgledala je lepo. Kosa joj se u pravilnim valovima lomi o ramena. Iz kratke suknje izbijale su noge u crnim čarapama. Nakašljao sam se. Ona zalupi knjigu i trgnu se. Ugledavši me naglo pocrvene.

          "Ćao", izgovorio sam nonšalantno.

          "Ćao, uđi." Sada se malo sabrala. "Hoćeš kafu?"

          "Neću, hvala. Nego, Zdravko mi je prosledio tvoju cedulju..."

          Pomalo posramljena, stavila je ruku na čelo. 

          "Pa da... Ono..."

          "Je l' si raspoložena da odemo na kafu? Sad?" 

          "Jesam, naravno. Samo da se javim... da ću da izađem ranije. Čekaj tu... sekund." Otišla je u prostoriju pored. Kroz tanki zid od šperploče mogao sam da čujem žensko njakanje. Vratila se, i rukama namestila suknju. Izašli smo na parking, išla je pored mene i ćutala. Bili smo na nekoliko koraka od mog auta. Tišina je bila nepodnošljiva. Uporno sam tražio način da je prekinem. Okrenu sam se ka njoj i laganim pokretom ruke, okrenuo je ka sebi. Pomalo zbunjena, pogledala me je sjajnim crnim očima. Prišao sam joj i poljubio je. Usne su joj bile meke i vlažne. Koristila je jezik baš kad treba, ljubi se fantastično. To mi mnogo znači. Imao sam par veza gde jednostavno u prvom poljupcu vidiš da to nije to. Da niste jedno za drugo, da vam mozgovi drgačije klikću, mislim da je prvi poljubac presudan. Krenuli smo sve strasnije da se ljubimo. Naslonio sam je na auto, uhvatio sam je za dupe i krenuo polako da joj zadižem suknju.

          "Ej, nemoj ovde." Rekla je. Ja sam ćutao i nastavio. Posle dva, tri pokušaja prepustila se igri. Zadigao sam joj suknju i zavrnuo gaćice. Kažiprstom desne ruke razdvojio joj usmine i lagano gurno prst unutra. 

          "Ahhh..." Izdahnu. Spustila je ruku i uhvatila me. Muvala ga je levo desno preko pantalona. Levom rukom sam otvorio vrata, sklonio se od nje i ušao u auto. Oključao joj vrata i ona u polutrku ode sa druge strane auta. Na putu do mog stana drkala mi je, ujedno sebe dodirujući desnom rukom. Ćutali smo.

          Upali smo u stan i bukvalno uskočili u krevet. Noć je šarala naša tela, voleli smo se do jutra.

          Probudio sam se pre nje, ustao i seo za komp. Proverio mail i naleteo na poruku; Jedva čekam da te vidim, Minja. Otvorio sam folder sa njenim slikama. Listao sam fotografije neko vreme. Digao mi se. Možda je Minja to, to što tražim, a možda je i ona samo faza, možda me loži ovo, ovo dopisivanje. Imao sam osećaj da sve što radi radi sa smislom, kao da me poznaje ceo život. Vratio sam se do kreveta i stao iznad Ljilje. Držao sam ga u ruci i gledao nju. Crvena kosa se rasula kao krv. Izgledala je mistično, nekako nedodirljivo. Uspavana lepotica. Spustio sam se, uvukao se ispod čaršava i legao iza nje. Poljubio je u rame, cimnula se.

          "Ej", rekla je krajnje sanjivo. Zavukao sam ruku i prstima napipao vlažni procep. Uz njenu pomoć ušao sam u nju i ostali smo u tom položaju neko vreme, povremeno bi se pomerao napred, nazad, i ona bi se katkad pribila uz mene. U tom trenutku, sudar dva tela bi napunio prostoriju nekim opipljivim mirisom. Nas dvoje smo bili pijani od njega, nismo hteli da se ovo završi. Obglio sam je i sa obe ruke prihvatio njene grudi. Bradavice su stajale mirno, kao deca na školskoj priredbi. Zabadala mi je nokte u butinu svaki put kad bi ušao u nju, bol je neverovatno prijao. Ljilja... Moram da joj nađem manu, sve je ovo previše dobro.

Kraj četvrtog dela.

(Pisano uz Seal - Crazy)

Ljubav

Treći deo.

          Ostalo je još dve nedelje do zakazanog termina. Katarina se vukla po stanu, preturala se po foteljama. Bila je ogromna. Lice joj se zaokruglelo, one nekada predivne noge, sada su bile umorne sa ispucalim kapilarima, i prošarane venama. Teško je podnosila trudnoću. Avgust je. Bilo je nepodnošljivo. Velike graške znoja su joj se skupljale na čelu. Konstantno je bila mokra. Iz nje bi ponekad ispao glas: "Joj, Bože, umreću!" Tada sam ja uletao i pokušavao da je smirim. Izgledalo je da svaku reč izgovorim pogrešno. 

          "Ej, biće sve u redu. I Vladina Tina se ugojila trideset kila..."

          "Tina je jedna debela kravetina! Koji kurac mi nju pominješ?!" Dreknu na mene. "Nije skinula ni jedan, jebeni kilogram!"

          "Smršaćeš ti. Pomoćiću ti ja. Tu sam, šta ti..." Opet iz nje ispade.

          "Idi mi donesi peškir i ne seri više." Otišao sam do kupatila i skinuo peškir sa držača. Pojavio se ispred nje.

          "Odakle si doneo taj peškir?" Pitala me je, podigavši značajno obrve, tako da njima dotaknu kapljice znoja na čelu i one se sjuriše pravo njoj u oči. Krenula je mahnito da tralja kapke prstima.

          "Odakle? Pitala sam te." Pokušavala je da otvori oči.

          "Iz kupatila." Rekao sam.

          "Taj nije čist, konju." Zatim je duboko izdahnula. Otišao sam do ormara i iz njega izvukao žuti peškir. Iz susedne sobe čuo sam Kaću: "Veljo, krenulo je. Ljubavi, dođi brzo!" U dva koraka sam se stvorio ispred nje i prižio sam joj peškir. Ona ga odalami i pogleda me isčuđeno.

         "Šta će mi to sad?!" Vrisnu. Bio sam u totalnom ludilu. Vežbali smo ovo par puta. Kako odreagovati, kako krenuti. Sve sam savršeno isplanirao, ali mi je sada srce bilo u grlu. Prišao sam telefonu i okrenuo broj. Dogovorili smo se sa komšijom, tada nisam imao auto, da nas odveze do porodilišta. Telefon je jednom zazvonio i javi se Mirko.

          "Čika Mirko krenulo je. Dođite brzo!"

          "Sine, tu sam za minut." Mirko je jako dobar čovek, simpatičan čikica od pedesetak godina. Retkost je naleteti na takvog čoveka. Pokucao je na vrata, ja sam zgrabio već spremljenu torbu, uhvatio Kaću pod ruku i pojurio. Spustili smo se niz stepenice i krenuli.

          U devet i petnaest, dvadeset drugog avgusta na svet je došla Tijana. Ime mi se, iskreno, nikada nije sviđalo, posle nekoliko godina priraslo mi je srcu. Katarinina baba ili pitaj kurac ko se zvao tako, pa otuda ime. Prvi put, oči u oči sa tim čudnim bićem, kroz staklo, bio je zaista fascinantan. Nisam nikada video nešto tako malo, tako nevino, tako čisto.

         
          Katarina i ja smo izdržali zajedno još četiri godine. Više se nije moglo živeti sa njom. Bilo je jednostavno preteško. Priređivala mi je najrazličitije gluposti. Ja sam u međuvremenu, preko ćaleta, našao posao u policiji. Na meni je bilo samo da se pojavim, popunim neke prijave i da obučem odelo prašinara. Teško sam se navikao na taj posao. Svuda oko mene panduri, malo je čudno, uvek čovek gleda da ih izbegne, a sad sam bio deo njih. I vidim da jabuka truli iznutra. Smene su mi na početku bile ludačke. Radio sam po četrnaest - petnaest sati. Za to vreme Katarina je džogirala po keju, pokušavajući da skine kilograme, i dobro joj je išlo, skinula je višak i fino se utegla. Njena keva se uselila kod nas, kao, na kratko. Već je prošlo četiri godine i ona je još tu. Išla je ponekad kući.
          Kaća i ja nismo spavali godinu dana. Sumnjao sam da ima drugog, a što se mene tiče, ja sam imao drugu. Tako se namestilo, sad iz ovog ugla, ne ponosim se time, ali... Ubrzo je usledio razvod, ispotpisivao sam gomilu papira, i Tijana je pripala njoj, opet na njenu inicijativu. Tijanu sam viđao dvaput nedeljno, vodio je u park, kupovao joj razne gluposti. Sve je postalo jedno ogromno takmičenje, a ja sam osuđen da budem večito drugi. Katarina se posle nekoliko godina preudala. Udala se za nekog računovođu, čuo sam da je izrazito dosadan tip. Njoj je izgleda tada to i trebalo. Tijana i ona su se preselile kod njega. Živeo je u ogromnom stanu, znam to, jer mi je Katarina to nabijala konstantno na nos. To, da je bolji od mene. Ja znam da nije.

* 

          Probudio sam se tačno na vreme. Ustao, istuširao se i spustio neko meso u tiganj. Fino doručkovao, spremio se i krenuo. Danas je bio red na mene da vodim Tijanu u školu. Već je porasla, ima dvanaest godina. Sada je konekcija sa njom izbledela do imbecilnosti, bio sam neko tamo, neko šesti. Volela me je, to sam osećao, ali ipak, nisam tu, nisam tu za nju. Seo sam u auto i krenuo. Večeras radim treću smenu, opet patrola sa Rigom, a zatim naporan dana sa papirologijom. Lako sam se progurao kroz policiju, u nekoliko meseci sam silno napredovao, mogao sam da izbegnem prašinarenje, ali mi se to sviđalo, tada sam se osećao živim. Tu sam ja odlučivao. Vremenom mi je ovaj posao postao manje gnusan. Jedina loša strana je moj idiot od šefa, kojeg prezirem. Prezirem ono što on predstavlja.

          Parkirao sam se ispred Katarinine zgrade. Ona je izašla i izvela Tijanu. Poljubila je, meni mahnula i vratila se unutra. Izgledala je mnogo dobro. Sa godinama je izgledala sve bolje i bolje. Sada ima trideset dve, i za nekoliko dana joj je rođendan, taj datum nikada neću zaboraviti. Jednostavno je urezan i ne postoji alkohol koji ga može izbrisati. I dalje osećam nešto prema njoj. Tijana je otvorila vrata i ušla.

          "Ćao tata."

          "Gde si mala? Šta ima?" Prišao sam joj i poljubio je u glavu, pomazivši je po kosi.

          "Imam danas kontrolni iz biologije." Rekla je pomalo zabrinuto.

          "Je l' si učila?" Pitao sam.

          "Jesam." Klimnula je glavom. Ostatak puta smo ćutali. Škola se nalazila relativno blizu njihove zgrade. Izašla je, podigla ruku, ja dodao gas i odvezao se.

          

          Ušao sam u stan, skinuo košulju, farmerke, otišao do ormara, i iz njega izvukao trenerku. Obukao se, i seo za računar. Proverio mail i naleteo na nove slike od Minje. Sada je na sebi imala samo belu majicu. U raznim pozama je defilovala po stanu. Listao sam slike polako, ovaj photo session mi se izrazito svideo. Izgledala je neverovatno. Ne znam šta je to sa devojkama u muškoj odeći? Počeo je da mi se diže. Slika za slikom je ispadala, na jednoj savršene grudi, na drugoj raširene noge, i čirokana, znate na šta mislim. Pomerila je "vezu" korak unapred. Ustao sam, skinuo trenerku i slikao ga u punoj erekciji iz više uglova. Prikačio telefon na komp i sa njega svukao sliku. Napravio mail i poslao ga. Ulogovao sam se i podigao noge na sto, čekajući Minju da se pojavi. Po ćoškovima sobe pojavila se paučina. Obično me ne mrzi da je skinem, ali sada sam je samo gledao kako se njiše na blagom vetriću, koji nemam pojma odakle dolazi. Nema je. U ovom trenutku mi je trebala. Minja je znala da me smiri, da mi kaže prave reči. Izlogovao sam se i uvukao u krevet.

          Riga je sedeo i motao buksnu. Parkirao sam se u kraj, pored puta. Trebali smo da isprepadamo nekoliko automobila i da se lagano vratimo. Zdravko je uspešno posao priveo kraju i pripalio je džok. Stisnuo sam dugme i spustio prozore.

          "Riga, brate, smrdećemo na to sranje, do jaja..."

          "Brate, vutra miriše, ne smrdi." Zakašlja se. "Nego." Njegovo "nego" je značilo da kreće da priča o sebi. Uvek bi se jadao, smatrao me je za najboljeg druga.

          "Ona moja kurva..." Misli na svoju ženu. "Sinoć se spremila, mislim, znam kod koga ide i za koga se spremila. I ja je pitam, pa gde ćeš sad? Ona tu nešto krene da mi vrda." Zastao je na trenutak, liznuo prst i ohladio buksnu, iz njega iscure ogroman oblak dima. 

           "Ja ti tu ustanem brate, i kažem joj; ideš kod onog tvog, jebača. A ona mi kaže... Nemoj da si tako vulgaran. 'Alo bre, pa ko se ovde jebe sa nekim likom, ti ili ja? Kako sam ja vulgaran?" Mislim da nije pojmio reč vulgaran u potpunosti. Dok je pričao mlatarao je rukama, žar sa vrha džointa pade mu u krilo. Nije ni primetio. Rukom sam krenuo da sklonim žar.

          "Riga, konju, gledaj malo." Mlatnuo sam po žaru. Tu se on nasmeja. 

          "Aaa, Veljo, hoćeš da me uhvatiš za kurac?! Znao sam da si peder." 

          Pogledao sam ga značajno. 

          "Da brate, samo se na tebe ložim." Nasmejao sam se i krenuo ka njemu, u nastojanju da ga poljubim.

          "'Ej, nemoj da me smaraš." Reče. Tu smo oboje krenuli nekontrolisano da se smejemo. 

          "E da, Ljilja iz kopirnice, hoće da se vidi sa tobom, evo, dala mi je broj telefona." Izvadio je ceduljicu iz džepa i pružio mi je. Ljilju sam veće neko vreme snimao, odlično izgleda. Crvenokosa.

           "Važi, zvaću je. Čudna je, što meni nije dala... ma nije bitno."

           Zdravko je na trenutak zaćutao i rekao: "Nego, gde sam stao?"

           "Kod Jelene." Jelena je, realno, bila preveliki zalogaj za Rigu. Ona je bila njegov najveći uspeh u životu. Bila je najbolja riba u kraju. Duga plava kosa, napućene usne, savršene grudi, duge noge i dupe koje lepi oči za sebe. I dalje je izgledala vrhunski. Večita misterija kako je on uspeo nju da nahvata.

          "I ja joj tu priđem i uhvatim je za kosu, krnem joj jezik u usta i krenem da je skidam. Ona se napalila, vidi se. A ona brate miriše, evo i sad mi se diže kad se setim." U meni je samo odzavnjala misao, da li čovek treba ovako da doživljava svoju ženu? Izbacio je flop kroz prozor.

          "I tu sam je odvalio! I pitam je, ono ulazim u nju iz sve snage, i pitam je, ko bolje jebe, on ili ja? I tu mi kaže, ti, ti, ti!" U glavi sam imao savršenu sliku ove scene. Tuga je padala po meni, kao jaka letnja kiša.

          "Svršila je, i ja sam svršio u nju. Ušla je u kupatilo... i kasnije... otišla je." Tu je spustio glavu. Ja sam ga potapšao po ramenu i izašao iz kola. Izvadio palicu i zaustavio prvi auto koji je naišao.

Kraj trećeg dela.

(Pisano uz Med Season - River of Deceit)

Istina

          Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.

Ljubav

Drugi deo.

         Krenula je treća godina fakulteta. Sve se odvijalo po planu, nekako je sve imalo crtu savršenstva. Nula problema. Sećam se, društvo je bilo dobro, žurke su bile dobre, jednostavno život je bio dobar. Katarina i ja smo već nekoliko godina bili zajedno. Tri godine je mlađa od mene. Mnogi ljudi su mi pričali da skladniji par od nas dvoje nisu videli. Sa rečenicama, tipa: "Blago tebi", "Kako ste lepi zajedno", "Zašto ja ne mogu da nađem neku normalnu devojku?!"... Kaća je bila sve što sam želeo. Razumeli smo se i pričali pogledima. Doživljavali smo svet drugačije, kao da postoji samo zbog nas. Provodili smo svaki mogući trenutak zajedno. Dešavalo se da se u dve nedelje vidimo svaki dan, a da toga nismo svesni, i kada se rastanemo, čujemo se telefonom i jedno drugo uspavamo pričom. To je ona prava ljubav, kad se sav pogubiš, shvatiš da si se promenio, ali ti je ipak drago zbog toga, jer misliš da sve to ima smisao. 

           Probudio sam se ranije, bez ikakvog razloga, jednostavno sam skočio iz kreveta. Imao sam neki čudan osećaj. Pogledao sam na sat, bilo je 6 i 16. Zapamtio sam to vreme. Zazvonio mi je telefon. Ustao sam, prišao stolu i podigao slušalicu.

           "Halo."

           "Ej, ja sam. Je l' sam te probudila?", reče Kaća.

           "Nisi. Odakle ti ovako rano?"

           "Veljo." Reče bez volje, mrtvo. Kroz žice sam osetio njene suze.

           "Molim." Izgovorih nekako.

           "Trudna sam."

           Svet je stao, uz buku i krah. Soba se smanjila, obrušila se na mene, zidovi su kao u nekom niskobudžetnom horor filmu krenuli da idu u zagrljaj jedan drugom. Sve je bilo mutno. Još uvek mi je bio dignut, na trenutak me pogledao zbunjeno, a onda se spustio, posramljen.

           "Kako?" Postavio sam najgluplje pitanje ikad.

           "Ej, kako? Čuješ ti njega!" Krenula je da vrišti u slušalicu. "Ti si kriv za sve! Za sve si ti kriv!"

           Ja sam samo ćutao i polako spustio slušalicu na sto. Ona je postavljala milion i jedno pitanje, čuo sam je jasno, kao da sedi pored mene. Sedeo sam zbunjen, deo mene je tog jutra umro.

           Lavina loših događaja je usledila. Ishitreno venčanje (mlada je trudna, kakav kliše), njeni roditelji (nisu me podnosili, upropastio sam im njihovu devojčicu), novac, teško se dolazilo do njega. Istina, pomagali su nam moji, ali jednostavno, to nije bilo dovoljno. Krenuli smo da živimo zajedno, u stanu sa dve sobe i kupatilom - na njenu inicijativu. Napustio sam fakultet, "zaledio" godinu i krenuo da radim. Trafika, prva solucija. Dok sam sedeo u tom limenom grobu, konstantno sam listao oglase, tražeći neki bolji posao, neke veće pare, neko bolje radno vreme, tražio sam nešto gde ću se osećati živim. Jebena treća smena - lakše sam podnosio pijane ludake koji igraju oko mene i kradu mi žvake, dok ja ne gledam, od Katarine i njenih večernjih poziva: "Ne pridaješ mi dovoljno pažnje... Nikada nisi kući... Nismo vodili ljubav dva meseca..." Raspoloženje joj se menjalo kao vreme na Floridi, u trenutku se sunčam u njenom pogledu, kupam se modro plavim očima, a onda odjednom kreće tornado. Tih par meseci često me je gađala, sve što joj padne pod ruku ona frljne ka meni, lampu, plastične flaše (nađe se i po koja staklena), papuče, knjige... Ni jednu od tih svađa nisam ja započeo, započela je moja neodlučnost, moj mir i nezainteresovanost. Nekako sam se osećao umorno, bio sam pregažen. Sedeo sam u fotelji, udubljen TV. Ljudi su mileli po ulicama, držali su parole i vikali. Želeli su nešto bolje, želeo sam i ja, ali nisam imao snage da izađem na ulicu i budem deo mase. U tom trenutku sam osetio jak udarac u potiljak. Nešto je bacila na mene.
          "Ej, je l' si normalna? Da li si normalna?! Koji ti je sad kurac?!" Krenuo sam da vilenim.
        Spustio sam pogled i ugledao ogromnu knjigu kako leži na podu, odalamila me je sa "Braćom Karamazov". Narogušena i crvena kao bokser posle dvanaest rundi, prišla je i stala iznad mene. Gledala me je pravo u oči. Zatim je skinula majicu, brus, skinula je šorts i gaćice.
          "Je l' ti više nisam lepa?" Pitala me je nesigurno. Gledao sam je ne skidajući pogleda sa nje. Voleo sam je od malog prsta na nozi do pramena u kosi. Stomak je tek krenuo da se pojavljuje, ovako, iz ovog ugla, nisam ga ni primećivao.
          "Najlepša si na svetu." Rekao sam, iskrenije nego ikad.
          Sela je na mene i izvadila ga. Polako sam ušao u nju.

*

           Izašao sam iz zgrade i uskočio u auto. Izvadio telefon i iskucao poruku. "Gde si? Ja sam krenuo." Kao što rekoh, ovo mi je treći sastanak na slepo ove nedelje. Predhodna dva su bila totalna katastrofa. Jedna je srkala i zubima kačila viljušku, svaki put kad bi je izvukla iz usta. Pričala je bez stajanja, a kad neko priča više od mene, toj osobi sigurno nešto fali. Druga, zvala se Mira, zapamtio sam joj ime, jer se konstantno obraćala samoj sebi: "Joj, Miro, šta ti je?", "Ju, Miro, al' si smotana". Čak me je i pitala: "Kako ti se sviđa Mira?" Pogledao sam je zbunjeno, pozvao konobara i platio.
          Ovaj sastanak je obećavao. Već neko vreme se dopisujem sa Nevenom. Svidelo mi se kako piše. Nekako je sve bilo dvosmisleno, ali ipak sa jakom crtom, znala je šta hoće. Video sam je na slici. Bila je malo punija, što se nikako ne uklapa u moj profil savršene, ali ipak, ne mogu ni ja više da biram. Fino je izgledala, kosa do ramena, sa izrazito punim usnama, i koliko sam primetio, dobrim grudima. Na slici je stajala ona, ispred krivog tornja u Pizi, tako da ga, kao, rukom pridržava da ne padne. Smejala se. Ima lepe zube.
          "Kod Beograđanke. Gde si ti?" Stigla mi je poruka. Još nismo prešli tu barijeru, to - da mogu da je pozovem i lepo da je pitam. Kucali smo poruke. Sada sam se odvažio i okrenuo je, objasnio gde se nalazim i da sam tu za par minuta.
           Uhvatila me je pod ruku i mi uđosmo u pab. Seli smo, naručili piće i zasekli neprijatnu tišinu.
           "Napokon." Izgovorio sam kroz smešak.
           "Napokon." Ona klimnu glavom.
           "Ovako, jako sam direktna, volim da čovek odmah zna na čemu je." Reče i rukom prođe kroz kosu.
           "Dobro." Klimnuo sam glavom i uzeo gutljaj piva. Gledala me je pravo u oči. To ne volim, ja kad pričam sa ljudima gledam ih u usta. Ne znam zbog čega. Znam da će milion i jedan psihijatar reći da je to moja nesigurnost, da se plašim da me ljudi upoznaju, da krijem nešto. Konstantno sam pokušavao da pobegnem od ta dva ogromna oka koja, imam osećaj, gledaju mi direktno u dušu, gledaju mi u sve ocene u osnovnoj školi, u prvi poljubac, stoje iznad mene dok gledam porniće, jednostavno me ima, tu sam ispred nje go. Na trenutak sam pogledao u njen dekolte. Imala je ogromne grudi, lepo ocrtane, sa finim rezom između. Pitam li se da li voli Arapski seks? Pričala je o svom bivšem dečku, i tome kako on nije razumeo njene potrebe. Ja sam konstantno buljio u njene sise i ispijao, već, treće pivo. Primetivši to podigla mi je pogled svojim gestom, i kao u najotrcanijim Američim filmovima rekla je: "Oči su mi ovde." Pokazavši crvenim, dugim noktima ka ona dva džinovska kamena. "Isti si kao i svi." Ispljunu, i okrete glavu. Znao sam koliko je sati, pozvao sam konobara i platio. Nevena, precrtana.

          Ufurao sam se u stan i seo za komp. Proverio mail. Ništa nije stiglo od Minje. Ukucao sam dobro poznatu adresu u gugulu i naleteo na prvi klip koji se pojavio. Žgoljava tinejdžerka, sa tri lika, koji obleću oko nje i pokušavaju da nađu neku slobodnu rupu u koju bi ušli. Čekao sam da mi se digne i krenuo da ga drkam.

Kraj drugog dela. 

(Pisano uz Alice in Chains - Rotten Apple) 

Ljubav

          "Veljo, dođi ovamo." Reče moj nadrkani šef. Imao je tridesetak godina, što ga je činilo nekoliko godina mlađim od mene. Izgledao je lepo, uglađeno. Imao je fine fore, koje su čak i meni, ponekad, izvlačile osmeh. Uvek dobro naparfemisan, sa frizurom na mestu, vojničkom bradom i velikom kopčom na kaišu. Izgledao je kao mlada zvezda Granda. Čuo sam da se klinke lože na njega, verovatno je, trenutno, jebao njih par, a one lako padaju na "ostvarenog" muškarca koji vara svoju ženu, baš zbog nje... njih.

          "Evo odma'." Izgovorio sam. Ruke su mi bile pune papira, pokušavao sam da ih uguram u fioku. Uporno su odbijali da me poslušaju, lomili su se i krivili. Mogao sam jedan po jedan da ih, lepo, poređam, ali nisam imao živaca za to. Sa mog stola su me me, iz rama, gledali bivša žena i dete.

          "Veljo, je l' me jebeš?! Dolazi ovamo!" Začu se njegov kurčeviti glas. Stajao je sa par likova, držao je besedu, oni su ga radoznalo gledali i upijali svaku njegovu reč.

          "Jebem te majmune, naravno da te jebem." Promuvao sam sebi u bradu.

          "Je l' si rekao nešto?" Upita me.

          "Ne." Rekao sam i u sebi dodao jedno "sisaj kurac".

          Papire sam napokon ugurao u fioku i nju zatvorio nogom.

          "Reci." Prišao sam i stao pored njega.

          "Danas si slobodan, juče si radio duplu smenu, danas... možeš da ideš kući." Pogledao me je značajno i stavi mi ruku na rame. 

          "Hvala." Izgovorio sam preko kurca i izmakao se tako da mu je ruka skliznula niz moj rukav. Hitro sam se okrenuo i krenuo ka svom stolu. Osećao sam njegov pogled, nadrkana pederčina. U dva koraka sam se stvorio pored stola, uzeo svoju jaknu, prebacio je preko ramena i krenuo ka izlazu.

* 

         Sinoć smo u patroli isprepadali neke klince. Duvali su na stepenicama, na ulazu u školsko dvorište. Zdravko i ja smo istrčali iz kola i uhvatili ih na prepad, stvorivši se iz mraka.

          "Dobro veče." Izgovori Zdravko. Zdravko mi je dugogodišnji kolega. Nije preterano pametan, pomalo čudan, ali ga volim kao brata. Neizmerno je dobar, i krajnje pošten. Život ga nije mazio, lice mu je previše puta bilo u blatu. Žena ga vara (on to zna, ali zbog dece je i dalje u farsi), radio je konstantno usranu treću smenu, dete razvedenih roditelja, celog veka je razapet između dva zla, balansirajući na krstu koji se klati u temelju. Male upale oči, sijale su kao dva svica, uhvaćena u tegli, udarali su o kapke pokušavajući da pobegnu. Nizak rastom, sa dva ogromna uha okačena na glavi, izgledao je izrazito smešno. Zovem ga Riga, nadimak je i više nego jednostavan, kad god bi pio, na kraju večeri bi i povraćao. Realno, nije znao kad mu je dosta.

          "Dobro veče" Izgovori jedan od njih. Izvadio sam baterijsku lampu i uključio je - klik, puče u tišini. Osvetlio sam im lica. Dugokosa četvorka - kao po komandi, spustili su glave. Zdravko je, lampom, krenuo da traži džoint. Memljiv miris trave osećao se u vazduhu.

          "Vaše isprave momci?" Rekao sam. Krenuli su da bukljaju po džepovima, neslućenom brzinom. Četiri lične karte stvoriše se ispred mene. U tom trenutku Zdravko reče: "Aha, šta je ovo?!" Sagnuo se i podigao tek upaljen džoint, iz njega je izvučeno par dimova. Ugasio je žar o sims prozora.

           "Šta je ovo? A, majstori? Trava? A?" Kolega je držao predstavu.

           Momci su samo ćutali, verovatno sluteći svoju zlu sudbinu - pravdanje majci, ocu. Uhvaćeni su na delu.

           "'Ajde paljba!" Izgovori Riga. Oni me pogledaše isčuđeno, a ja im uz smešak pruži isprave i kosijaneri se izgubiše u noći.

           "Eee, sad imam i džok."

           "Au, znao sam." Izdahnu.

           "Pa moram i ja malo da se opustim." Reče Zdravko. "Došli smo u pravom trenutku, taman... Vidi koliko je!" Primače mi buksnu.

          "Vidim, jebo te, smrdi ko đavo!" Izmakao sam se. "Ko zna koji je to kurac?!"

          "Probaću, pa ću videti." Nasmeja se. Ušli smo u auto i on spusti prozore, ja sam lagano dao gas i krenusmo. Upalio je buksnu, izvukao par dimova i pogledao ka meni. Svici u njegovim očima su se smirili i lagano padoše na dno tegle.

* 

           Spustio sam se liftom i izašao na parking. Počelo je proleće, Sunce je rešilo da pokaže šta ume. Sijalo je ludački. Rukom sam sakrio oči. Otkopčao sam dugme sa košulje, i izvukao je iz pantalona. Nabasao sam na svoj auto. Izgledao je lepo, relativno je nov, Fiat Punto. Ščepao sam bravu i otvorio ga. 

          Uspeo sam da izbegnem popodnevni špic i lagano sam se dokotrljao do stana. Umor je fino skidao stvari sa mene, ušunjao sam se u krevet i zaspao. 

          Probudio sam se naglo. Nisam ništa sanjao, mrak i mir. Sat je pokazivao dvadeset časova. Ustao sam i povukao stolicu od kompjutera. Seo sam i uključio ga. Stigao mi je novi mail od Minje. Sa nestrpljenjem sam ga otvorio i ugledao njene slike. Ovaj put je imala crvenu usku haljinu, šaltao sam sliku za slikom, komadi odeće su padali i na kraju je sevnula njena sisa. Smejala se u objektiv, izmamila je i meni osmeh. Ulogoavao sam se i čekao, digavši noge na sto. Stigla je poruka.

          "Kako ti se sviđaju slike?" Improvizovani smajli mi se kezio, dve tačke i zagrada.

          "Uhhh, odlične su. Kada se vidimo?" Iskucao sam u jednom dahu.

          "Čim budem došla do BG-a. Jedva čekam. Aj mi pošalji ti neke svoje slikice." Napisala je.

          "Poslaću ti. Ne mogu sad, krećem na posao za par minuta."

          "Ok. Šta ima?" Blinkalo je na ekranu. Ustao sam i otišao do frižidera, iz njega izvukao parče slanine i strpao je u usta. Otišao sam do kupatila i odvrnuo vodu. Na sekund se vratio do kompa i izlogovao se. Nisam joj odgovorio. Biće da sam krenuo na posao u žurbi, kao nekakva policijska posla, znao sam da je to loži. Pisao sam joj o raznim doživljajima, uglavno sam lagao. Jer iskreno, nije mi se bogzna šta dešavalo na poslu, osim da je Riga, redovno, otimao džointe klincima. Ušao sam pod tuš i krenuo da se ribam. Večeras u deset imam svoj treći blind date ove nedelje, moram da izgledam sveže.

Kraj prvog dela 

(Pisano uz Alice In Chains - Sunshine) 

Znam

          Samo me AC/DC može izlečiti!

Kafa

          11:25h


         „ „Može se koristiti na vuni, svili i ostalim osetljiim tkaninama, kao i na obojenoj odeći. Ako perete tkaninu koja lako izbledi, preporučljivo je da proverite postojanost boja tako što ćete naneti malu količinu Vanish-a na skriveni deo odeće. Jednako efikasan i u hladnoj (30o) i u toploj vodi do (60o). Posle upotrebe dobro operite ruke. Rizik od ozbiljnog oštecenja očiju. Držite van domašaja dece. Izbegavajte kontakt sa očima. Nosite zaštitu za oči i lice. Nije za piće. U slucaju gutanja potražite pomoć lekara...“ Jebote, još malo pa Hitlerovo tajno oružje... za istrebljivanje Jevreja.“, pomislio dam, bacivši „Vanish“ od sebe.           

          „Mog'o bi' Nemanji da ponudim koju cašu...“, pade mi na pamet kad sam skapirao da nema toalet papira. Znao sam o čemu se radi. „Oni su se ponovo jebali dok sam ja drkao.“
         „'Alo! Toalet papir! Ej! EJ!“ Začuo sam rondanje iz njegove sobe, a onda i tupe korake kako se užurbano približavaju kupatilu. Otškrinuo je vrata. Kroz novonastali procep izmedu vrata i štoka ugledao sam ruku kako drži poluistrošenu rolnu, a za njom i retardiranu frizuru mog cimera. Vlasnik iste se blentavo nakezio.
           „E, brate, znaš da je Vera bila sinoć!“, kezio se kao da reklamira „Blendamed“.
          „Brate, sto put' sam ti rek'o da uzmeš malo, a ne da odneseš sve!“, siknuo sam otimajuci mu rolnu iz ruke. Kroz onaj svoj njakavi glas mi je uzvratio: „A daj, nemoj da si smarač. Nisam ti ja kriv što nemaš ribu...“ Pokupio sam onaj „Vanish“ sa poda i gađao ga. Promašio sam.
          „Zatvori vrata!“ 

          Napokon, obrisao sam se i pustio vodu.

 
         11:30h

        Zalupivši vratima od kupatila, otišao sam u improvizovanu dnevnu (a, zapravo, moju) sobu, gde su smarač i sisata Vera sedeli na kauču (mom krevetu, na kome spavam). Bez šminke, Vera je izgledala gotovo podprosečno, ali su sise vadile stvar. 

           „Opet si ovde?“, digao sam obrve prema Veri. Glupavo se zakikotala, i svojim južnjackim akcentom me upitala da li mi to smeta.
           „Smeta mi!“ , nasmejao sam se, strepeći da li ona može da pojmi takvu komplesnost kao sarkazam.
           „Trošite toalet papir na vaše izlučevine“ 
           „E, brate, aj nam svima stavi kafu, 'oćeš?“, javio se čupavi mamlaz.
           „Neću.“
           „Ja ću!“, reče Vera i poskoči da stavi džezvu. Ja:1, Nemanja:0. Pobednički sam se uvalio u fotelju.
           „Je l ideš danas na predavanja?“, upita me Vera.
           „Mmmm... ne.“, odmahnuo sam nehajno glavom i pogledom potražio pikslu.
           „Danas imamo vežbe. Obavezne su!“, zabrinuto doviknu Vera iz kuhinje.
           „Ma...“, promrmljah više za sebe. I dalje pogledom loveći pepeljaru, ulovio sam sat.
          Vraćajući se u (moju) sobu, Vera se klinački iskolačila u mene. Oteo sam pikslu iz Nemanjinog krila. Bože, kol'ke su joj sise!
         „Boli tebe kurac, ja danas, znači, MORAM na fax, već imam dva minusa iz programiranja, znači... moram da idem.“, Nemanja je gledao u nju. Pratio je pogledom dok se ona uz jedno „ufff“ uvalila u fotelju između nas. Kako se spustila, sise su joj se zatresle kao u jeftinoj soft pornjavi.
          „Krecemo oko 12?“, upitao ju je Nemanja.
          Klimnula je glavom.

          11:43h

          Gledam u prorez izmedu Verinih sisa dok mi prinosi kafu. Ne mogu da se nakajem što sam ovu svoju koleginicu nabacio mom reterdu od cimera. Kako li je smuvao onako pijan? Čovek koji padne posle dva piva, te noći je popio i previše. Nisam mogao da verujem kad sam ih video da izlaze „da prošetaju“. Zanimljivo, ali nisam ni primećivao kol'ke su joj sise dok je Nemanja nije smotao. Ej, Nemanja, „poništavam osmicu“ Nemanja! „Moram na faks“ Nemanja... Od kako je počeo da mi krade toalet papir iz kupatila, proslavljali smo mu sedmice. Majke mi.
         „Koleginice, rano nam je u 12. Mi možemo i peške... tamo smo za petn'estak minuta.“, značajno sam podigao obrve, kraičkom oka posmatrajući cimera. Pripalio sam pljugu. Nemanja počinje da se vrpolji. 
          „I to što kažeš...“, slegla je ramenima. Čini mi se da mi je poslala osmeh i da ga je namerno sakrila od svog dečka.
         Nemanja je osetio disturbance in the Force. Gledao je čas u nju, čas u mene i skrušeno srknuo kafu. Činjenica je da neće popiti celu kafu. Nema vremena, mora da krene na faks. Isto tako, činjenica je da je Vera ostajala sa mnom, sama, a da on nije imao razumnih alternativa da to spreči.
          „Nisi zašećerila.“, gorče od same kafe je procedio i otišao da se spremi za polazak na fakultet.
         Realno, Vera mu je sjebala život. Dečko je pametan, mogao je da bude student generacije. Odkako mu je pička popila mozak, faca mu je ogrebala asfalt. A ja? Ja ako dam uslov u oktobru dva, ja sam srećan. Meni i treba pička, da mi zavrti mozak... da se dovedem u red.
          „Je l ostaješ?“, pitao sam Veru.
          „Aha.“, klimnula je glavom i ubacila dve kocke šecera u šolju. Pogledala me je i osmehnula se.

          12:03h

Nemanja je pri izlasku zatvorio vrata malo glasnije nego inače.

          14:15h
 
Toalet papirom sam obrisao svoje izlučevine sa Verinog stomaka i pripalio cigaru.