Krv

Drugi deo.

         Proveo sam dva dana u sobi, gledajući TV i pijući neverovatne količine vode. Krv mi se vraćala u talasima, zapljuskivala me je, davio sam se u njoj. Prolazi i četrdesetosmi sat mog nespavanja, jutros sam izašao, kupio novine i pročitao naslov: "Tridesetogodišnji muškarac ubijen iz neposledne blizine vatrenim oružijem" Na trenutke sam se preznojavao, bio sam u totalnom ludilu, strah mi je silovao kosti. Očekivao sam svoj kraj.

           Mozak se držao za poslednju nit zdravog razuma, šta sad? Šta uraditi sad?

           Ušao sam u kupatilo i pustio vodu u kadu. Krvava dukserica je plutala u vreloj vodi, krv se razlivala i bojila je vodu, dodir slikarske četkice. Stajao sam jedno vreme, skamenjen. 

          Kako pobeći, kako izaći iz ovoga, kako se vratiti u staru ljušturu ništavila? Krenuo sam da ribam rukav, uporno sam trljao. Rend, rend, tupi zvuk četke o tkaninu. Opet slike, nje, njega, razloga. Muka mi je, pao sam na kolena, podigao dasku wc šolje, želudac se uporno gadio mome postupku, izbacivao je žutu tečnost, pokušavao sam da dođem do daha nekoliko minuta, oči su mi se napunile suza. Duboko sam udahnuo i nastavio da rendam, kroz glavu su mi prolazile sve te utisnute rekalme o praškovima za veš. Šta najbolje pere krv nevinog čoveka?

* 

          Treći dan.
         Da li je moguće da sam odradio sve, sve kako treba? Da li je moguće da ću se izvući? Ko li navija za mene? Znam da ona plače sad. Znam da joj je teško, znam da ga voli. 

          Polupao sam četiri jajeta i spustio ih u tiganj. Blago pojačan televozor remeti cvrčanje. "Nerazjašnjeno ubistvo tridesetogodišnjeg P.D. Policija aktivno traga za ubicom."

          Istuširao sam se i izašao napolje. Po prvi put u životu sam imao osećaj da se svet vrti oko mene. Sve je bilo živo, gledalo me, svaka grana, svaki pločnik, ljudi su me sekli pogledima, bio sam njihov, videli su kroz mene, znojio sam se, čekao sam da neko vikne: "Car je go!" Otišao do reke i izvadio njegov telefon iz džepa. Okrenuo se oko sebe i bacio ga visoko u zrak, na trenutak je zasenuo Sunce, i onda munjevito lupio o površinu vode. Vuklo me je da ga uključim i pročitam poruke, srećom nisam to uradio. Prišao sam ivici, i video svoj iskrivljeni odraz. Lelujao sam se na vetru, mutio se kao i moje misli. Ubio sam ga zbog nje. Sebičan sam, želim je samo za sebe. Vetar peva i lomi se o mene.
          Četvrti dan.
          Napokon sam uhvatio dva sata sna. Sanjao sam ujed zmije. Lik je držao zmiju, tretirao je kao psa. Mazio je i izdavao joj komande, zmija je sve radila što je on rekao. Okretala se, puzila tamo - 'vamo. Bila je metalna, rđavo crna. U jednom trenutku se okrenula ka meni i ujela me za stopalo. Tu sam se probudio, istog sekunda zazvonio mi je telefon. Znam ovaj broj, ona je.
          "Halo", odlomih.
          "Ej, ja sam."
          "Znam."
          "Je l' možemo da se vidimo?" Upitala me je nekako zbunjeno.
          "Može. Kad?"
          "Sutra, negde oko dva sata."
          "Može."
          "Važi, aj pa se vidimo."
          "Ej..." Tu se veza prekide. Nisam ovo dobro odigrao.
          U životu sam se nagledao i previše kriminalističkih serija, iz tog iskustva, znam, da se niko ne izvuče, naćiće me, kad tad.
          Spustio sam se niz stepenice i izašao na ulicu. Vukao sam noge po asfaltu, svaki korak je sekund, svaki dah je sekund, vreme teče, pesak curi i zatrpava me, ja sam na dnu peščanog sata. Moram sa nekim da podelim ovaj teret, ne mogu sam. Hodao sam ulicama bez cilja. Seo sam u park i gledao pse kako se igraju. Raznobojni psi trčali su i valjali se po prašini, mlade gazdarice su ih opominjale, jedna od njih reče: "Laki, nemoj da se valjaš po prašini, moraću da te kupam kad dođemo kući", Lakijeva loptica se otkotrljala ispod mojih nogu, pas je dotrčao i zavukao se ispod klupe. Ona je prišla meni.
          "Izvinite, malo je nestašan." Reče kroz beli osmeh. Imala je crvenu haljinu na bele tufne, bele baletanke i naočari na vrhu glave. Bila je izrazito crna.
          "Nema veze, volim ja pse", rekao sam kroz smešak.
          "Bili ste na moru?" upitao sam je.
          "Oh, jesam. Sedam divnih dana."
          "Znači bilo je lepo." Lakijeva loptica izlete ispod mojih nogu i Laki pojuri za njom.
          "Sedite kraj mene. Slobodno."
          "Pa ne znam. Nešto sam u žurbi."
          "Lažete me?" izgovorih ja promućurno. Ona se nasmeja, zategnu skunju rukama i sede pored mene.
          "Mogli bi da odemo na kafu, tu u obližnji kafic."
          "Uh, mogla bi, nisam jutros popila kafu." Pogledala me je, imala je ogromne zelene oči. Tada sam joj rekao da je jako lepa, a ona se zadovljno nasmejala.
          Upali smo u moju sobu uz neverovatnu buku, uporno smo se ljubili. Lakijev povodac joj je bio obavijen oko desnog zgloba, kako bi krenula da me zagrli tako bi se Laki davio. Rekao sam joj da stane. Stala je, grudi su joj išle gore - dole. Skinuo sam psa sa povoca i stao ispred nje, podigao joj haljinu i otkrio bele gaćice.
          "Ja ovo nikad nisam radila", izgovori usplahireno.
          "Šta? Nevina si?"
          "Ma ne to, nego nikad nisam ovo radila, ovako, ja tebe ne poznajem."
          "Upoznaćeš me, ima vremena." Zabio sam joj jezik u usta. Skinuo sam joj haljinu i iz nje iskočiše mlečno bele grudi. Linija brushaltera je delila njenu belu i tamnu boju kože. Pogledala me je i rekla: "More."
          Prespavala je kod mene. Kresnuli smo se dva puta, bilo je smotano. Nismo se razumeli. Zove se Milena.
          Peti dan. 
          Telefon zalaja. Cimnuo sam se, Milenina glava je skočila sa mojih grudi.
          "Koliko ima sati?", pitala je zbunjeno.
          "Nemam pojma." Pružio sam ruku i dohvatio telefon. Ona je.
          "Halo."
          "Ej, gde si ti?"
          "Kući sam." Okrenuo sam se prema Mileni i pokazao joj da ćuti. Ona se okrenula na drugu stranu i pokrila se čaršavom preko glave.
          "Budi na raskrsnici za pola sata." "Raskrsnica" je našte staro mesto.
          "Ok." Prekinuo sam vezu.
          "Ej", okrenuo sam se ka Mileni. "Ja moram da palim. Moram da se nađem sa nekim likom za pola sata."
          "Ok." Ustala je, obukla se. Ja sam upao pod tuš i odvrnuo vodu. Voda je bila hladna. Milena je ušla u kupatilo, nagla se na štok od vrata i pogledala me.
          "Kad je bal nek' je maskenbal!" Izgovori ona kroz smeh. U dva laka pokreta ruke skinu bratele i haljina spade. Ušla je kod mene. Odmah sam je okrenuo i gurnuo joj zguza, naslonio sam se na zid i pustio nju da obavi veći deo posla.
          Na izlazu iz mog stana smo razmenili brojeve, dao sam joj moj, ona me cimnu i ja sačuvah njn broj pod imenom "Milena sa mora". Laki nas je gledao i veselo mahao repićem. Pas je Maltezer.
          "Pozovi me", rekla je.
          "Hoću." Poljubili smo se i ona je otišla na jednu, ja na drugu stranu.
          Pretrčao sam ulicu i ušao u trolu. Izvukao mp3 iz džepa i razmotao slušalice, ugurao ih u uši i pustio pesmu: "Idi sad druže moj, ljubavi pozdrav mi odnesi, mojoj ti. Putu mom tu je kraj, umoran ovde ja cu stati, želim mir. Kad ne bude mene, kad me skriju paprati, travke i šaš, kad ne bude mene, ljubiću je pričama svojim i tad. Ooo reci mi njoj, da je tako prolazno sve, kao ptica let. Samo nju, da, voleo sam ja, jer je za me bila sav svet, crveni moj cvet". Čekala me je, prelepa kao i uvek.

Kraj drugog dela.

(Pisano uz Indexi - Balada) 

Jedna dobra rečenica

          Mozak ni na nebu ni na zemlji.

Krv

          Pucao sam u njega nekoliko puta. Dok bežim kroz uske ulice brojim u glavi, jedan, dva, pao je, prilazim, tri, četiri, trese se, odeća mu je totalno krvava. 

          "Ko si ti?", promulja kroz usta puna krvi, uz kašalj izbaci mlaz.

          "Pravda!" Izgovorio sam.

          Boom, još jednom, pet.

          Okrenuo sam se oko sebe, učinilo mi se da čujem korake. Čučnuo sam pored njegove glave i dobro ga pogledao. Oči su mu bile otvorene, svetlo sa obližnje bandere mu sija pravo u lice, vidim, ima zelene oči. Jebeni prevarant. 

          "Pa i nisi neki frajer", šapnuo sam mu na uvo. I dalje je disao, u kratkim uzdasima.

          Ustao sam, pomirisao vrh pištolja i opalio još jednom. Booom, šest. Šest metaka sam ispalio u njega. Krvi je bilo svuda, slivala se niz pločnik, ka odlivu, crna je. Krenuo sam. Udaljio sam se nekoliko koraka, biiip, biiip, čujem zvono mobilnog telefona, moj nije, njegov je. Vratio sam se do njega, stao. Ko god da ga zove, neće ga dobiti. Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan, molimo vas pokušajte kasnije. Biiip, biiip, neko je uporan. Moram da se sklonim odavde. Biiip, biiip, čučnuo sam i izvukao telefon iz njegove jakne, na levoj podlaktici mi ostade dobar trag krvi. Pogledao sam u displej - znam ovaj broj. 

          Nakašljao sam se i otvorio telefon:"Halo"

          "Ej, gde si?", izgovori ona ženski, mazno.

          Zalupio sam mobilni i stavio ga u unutrašnji džep svog duksa. Okrenuo se, i krenuo da trčim. Sada je počelo, frka, šta sam to uradio? 

          Ostavio sam skota na ulici, ostavio sam ga tamo gde mu je mesto. Ne, ubio sam čoveka, ubio sam.

          Ko mu jebe mater, zaslužio je. Ko je mene ovlastio da uzmem nečiji život.

          Razmislio sam dobro, ovako je trebalo da se završi. Nisam dovoljno razmislio o svemu, nije ovako trebalo da se završi.

          Trčao sam niz mokre ulice, svaku baru sam pogodio. Srce mi je bilo u grlu, svaki otkucaj mi je pomerao grudi napred - nazad, čuo sam ga kako lupa. Boom, boom, booom... Vraćaju mi se slike, boom, boom, pao je...

 *

          Gurnuo sam vrata i ušao. U tri koraka stigao do kupatila. Ušao unutra i stao ispred ogledala pridržavajući se rukama o lavabo. Desom rukom otvorio česmu i pustio vodu da teče. Po prvi put u ogledalu vidim čoveka, vidim sebe. Da li je vredelo? Igla je pala na ploču u mojoj glavi. Krenulo je: "Mrak se skupio u kap, rano jutro kao slap, ulazi u sobu. Da l' si ikad pitala tamne senke zidova, ujutro gde odu. Oči su ti sklopljene, usne su ti umorne, ne ljubi me njima. Nisu čvorci pevali dok je iznad krovova, svirala tišina."

           

Kraj prvog dela.

(Pisano uz Bajaga - Tišina) 

Šta je ovo?

          Nogom sam sa stepenica očistio stakliće. Seli smo. 

         "Moj ćale, kada je došao iz rata, mislio je da je Isus", izgovori Žabac.

         "Kasnije su ga strpali u ludnicu, posle nekoliko godina je izašao, mislim da je prošlo pet godina, ali je onda mislio da je Bog!"

          "Čekaj, ako ti je ćale istripovao da je Bog...", tu me Žabac prekide.

        "Da, onda sam ja Isus",  nasmeši se i izvadi dve limenke piva iz oznojene kese, jednu dodade meni. Otvorismo pivo, pogledasmo se u oči i nazdarvismo. 

          "Za šta nazdravljamo?"

          "Za tebe Isuse", rekao sam kroz smešak.

          "Odlično." 

          Otpismo dva velika gutljaja.

        Žapcu je definitivno nešto falilo. Nije bio totalno jedan na jedan sa svojim mozgom. U pojedninim trenucima sam se iskreno plašio njega, bio je nepredvidiv koliko čovek može da bude. Sećam se jedne scene; Bili smo na žurci, Žabac je posle nekoliko piva i dve rakije bio uveliko pijan, iz čista mira je ustao, uzeo flašu i iz zaleta mlatnuo nekog lika u glavu. Lik je pao kao kaput sa čiviluka. Onda je stao iznad njega i krenuo da viče: "Šta je sada pičko?! A?! Šta je sad?! Ja sam lud, shvati!" Onda se okrenuo i laganim koracima izašao napolje. Ljudi su se gledali u neverici.

          "Ej, je l' te možda zvala Mira sinoć?" Upita me.

          "Nije"

          "Lažeš me."

          "Nije, brate, zašto bi ona mene zvala?"

          "Nemam pojma. Ali nešto ima između vas dvoje." Otpio je.

          "Hoćeš posle da odemo do Knina?", reče on.

          Knin je moj drug iz osnovne. Poreklom je iz Knina, pa otuda i nadimak. Iznajmljivao je mali stan u centru grada, u koju smo mi upadali uvek nenajavljeni. Bio nam je sklonište od julskih dana bez vetra.

          "Ne znam, što?"

          "Bez veze, biće Mira tamo, čuo sam se sa njom sinoć." 

          "U kojoj si ti šemi sa njom?" Pitao sam ga.

          "Pa brate, vidim da me hoće, nego se nešto nećka, ne znam koji joj je?!"

          Samo sam klimnuo glavom, sa rukom na čelu. 

          Neko vreme smo sedeli i posmatrali ljude kako prolaze. Povremeno bi se pogledali kada bi prošla neka devojka. Žabac bi nekad dobacio nešto, meni je uvek bilo neprijatno kada to uradi. Asfalt je isparavao, mogao si da vidiš oblak toplote kako igra, uvija se i mrda kukovima.

          "Hoćemo? Zagrejaće nam se pivo." 

          "Ajmo", reče on.

          

          Ušli smo u zgradu, dok smo čekali lift, naslonio sam se leđima na hladan zid hodnika. Lift je došao. Nekako smo se ugurali u njega, ogledali smo se u prljavom ogledalu. Lift se zaustavio.

          Dum, dum, dum, pokucao je Žabac.

          "Ko je?" Čulo se sa druge strane vrata.

          "Murija!" Odgovori Žabac kroz smeh. Okrenuvši se ka meni iščekivajući reakciju. 

          Knin je ostvorio vrata. 

          "A vi ste, mamu vam jebem. Šta me prepadate? Gde je tajno kucanje?"

          "Ej, nemoj da se tripuješ." Zarežah.

          Stan je bio okrečen u svetlo plavo. U ćoškovima je probijala vlaga, tako da kad se zagledaš u fleku, možeš da se zakuneš da vidiš čoveka, avion, delfina, svoju pokojnu babu, Isusa... Knin je bio fin domaćin, iako mu uvek demoliramo stan. Žabac se ujutru ponudi da pomogne oko čišćenja, ali Knin uvek kaže da mu ne treba pomoć. Ufurao sam se u kuhinju i stavio pivo u frižider. Pronašao teglu sa maslinam i uzeo dve. Kroz zavesu koja je delila kuhinju i dnevnu sobu video sam Miru, sedela je na kauču. Žabac se već uglavio pored nje. U životu nisam video kraću suknju od njene, prekrstila je noge, koje su se presijavale, izgledala je lepo tog popodneva. U tom trenutku sam mogao i da zanemarim njen ogroman nos. Ljubio sam se jednom sa njom, bilo je jako teško izbeći ga.

          "Ćao Miro."

          "Ćao", reče kroz smešak, u istom trenutku sklonivši Žabčevu ruku sa svog kolena.

          "Otkud ti ovde?" Ubacio sam maslinu u usta.

          "Nemam predavanja, pa sam malo svratila."

          Zevao sam u njene noge. Primetila je, i ponovo ih prekrstila, zamenivši nogu oslonca. Scena iz "Niskih strasti". 

          "Knin, daj nešto da se pije." Rekoh.

          "Imam domaću rakiju, moji mi poslali. Ne veruješ kakva je!"

          "Jel hladna?"

          "Naravno."

          "Ponesi i ono pivo, ako se prohladilo malo."

          "Brate, tek si ga stavio, strpi se."

          Doneo je flašu od jednog litra i brepnuo je o sto. 

          "A, kakav venac ima?!"

          Nasmejao sam se. 

          Žabac je uporno šaputao Miri na uvo, ona se smeškala i uvijala. Najednom Mira ustade.

          "Hoću i ja rakiju!", reče.

          "Ajde, sedi, pa da krenemo!", viknu Žabac.

          Počeli smo da pijemo. Sipali smo u sebe čašicu za čašicom. Posle nekoliko tura Mira je već krenula nekontrolisano da se smeje. Knin je bio posebno raspoložen, konstantno je pričao, sa idiotskim osmehom. Ustao sam i otišao do kuhinje, izvadio pivo i uzeo još dve masline iz tegle. Seo sam za sto i otvorio sebi limenku. Mira je takođe otvorila limenku i desetak sekundi cevčila iz nje. 

          "Ljudi, ja sam se napila", izgovori.

          Žabac je to shvatio kao zeleno svetlo, istog momenta je stavio ruku na njenu golu butinu. Sada nije marila.

          "Sipajte mi još jednu."

          Knin me je u tom trenutku pogledao i nasmejao se. Prišao mi je i šapnuo: "Neko od nas će da se omrsi." Progutao sam masline.

          Žabac je uzeo dve limenke i odvukao Miru u drugu sobu. Knin i ja smo ostali i nastavili smo da pijemo. Prišao sam muzičkom stubu i odvrnuo muziku. Podigao pivo visoko i nazdravio. "Živeli!", "Živeli!", odgovori Knin. 

          "Šta li radi Žabac?" upita me.

          "Nemam pojma." Odgovorio sam sležući ramenima.

          Knin se otvorio, pričao mi je o svom detinjstvu, ludom ocu, još luđoj majici, dugim i kratkim vezama, na šta sam ja klimao glavom i povremeno postavljao pitanja, pričao je zanimljivo. Sipali smo rakiju i pili je, uglavnom na iskap, gaseći je sa pivom. Na pola flaše, Knin se rasplakao, a pri kraju flaše se smejao kao ludak. Ja sam sve to posmatrao kroz pijane oči i obojeni svet. 

          Kroz nekih dva sata smo ubili rakiju. Zadnji iskap i spuštanje čašice na sto. U tom trenutku je Mira izašla iz sobe, raščupana i uplakana, sa masnicom ispod levog oka, protrčavši pored nas i zalupivši vrata od kupatila. Čulo se njeno plakanje, kroz oblak muzike i alkohola. Ubrzo posle nje izaša je i Žabac, go do pojasa, u boksericama. Prošao je pored nas i otišao do kuhinje. Vratio se sa teglom maslina.

           Pogledao me je i pružio mi teglu.

           "Hoćeš masline? Znam da ih voliš." 

           "Šta si joj uradio?" Pitao sam ga besno.

           "Malo se nećkala", nasmejao se pakosno.

           "Brate, koji si ti debil!" ustao sam i otišao do vrata od kupatila.

           "Miro, otvori, ja sam", čuo sam je kako jeca.

           Okrenuo sam se ka Žapcu koji je praznu flašu rakije nakrenuo trudivši se da uhvati zadnje kapi.

           "Sve ste popili, životinje!" Rekao je kroz smešak.

           Nastavio sam da lupam na vrata.

           "Miro, otvori, ja sam."

           Vrata su se otvorila i ja sam ušao unutra. Sedela je na podu, razmazane šminke, u pocepanoj majici. Seo sam pored nje i zagrlio je. 

          "Rekla sam mu; ne može!"

          Ja sam ćutao. Okrenula se ka meni i pogledala me direktno u oči. Nemirnim usnama me je poljubila. Nikad nespremnije nisam sačekao poljubac. Ne znam zbog čega, zavukao sam ruku ispod njene majice i uhvatio je za sisu. Imala je nesrazmerno velike sise za njeno žgoljavo telo. Nastavili smo da se ljubimo. Polako sam je spustio na pod i levom rukom joj zavrnu gaćice. Raširio joj noge, izvadio ga i ubo je. Ispustila je uzdah. U celoj toj zbrci, alkohol je odradio svoje, jebali smo se dobrih sat vremena, konstantno menjajući poze. Izvadio sam ga i svršio. Ona je ustala ispod mene i poljubila me, ponovo pokušavajući da me ubaci u nju.

          "Ej, šta ti je?", pitao sam zbunjeno.

          "Ne znam", odgovorila je.

          "Čekaj." Ustao sam i ušao u kadu, odvrnuo dobar mlaz vrele vode, oprao ga i vratio se ka njoj. Ona je ponovo raširila noge i ja sam upao u nju celom dužinom. Zabadala mi je nokte u vrat, toliko snažno da sam osetio kako mi cepa kožu, topla krv je počela da mi se sliva niz vrat i grudi. U pravilnim kapljicama je padala na nju. Sve brže sam ulazio. Sa usana mi ispade njeno ime: "Miro...", tri zamaha i svršio sam, u padu preko nje. Zagrlila me desnom rukom i prebacila je nogu preko moje polu spuštene kare.

           Ustao sam i obukao se. 

           "Gde ćeš?"

           "Sekund", podigao sam kažiprst.

           Otvorio sam vrata kupatila i izašao u mali hodnik. Knin i Žabac su sedeli na kauču i zevali u TV. Otišao sam do kuhinje i uzeo limenku piva iz frižidera. Otvorio je, uh, taj zvuk. 

          "Brate, krvava ti je majica", dobaci neko od njih dvoje.

(Pisano uz Alice In Chains - Sea Of Sorrow) 

Skok

          Tih dana sam se vukao kao prebijen. Noge me nisu držale, bio sam u totalnoj izmaglici već neko vreme. Lice mi se izdužilo, oči upale. Kosa je uporno odbijala da me posluša, na temenu je stajala u stavu mirno. Život mi je postao ravna linija, osećam kako mi zima krade dane. Nije se ništa dešavalo, ljudi su se izgleda umorili od dešavanja. Priželjkivao sam da je ovo samo faza, i zatišje pred buru.

           Ustao sam i stavio džezvu, izvukao fioku i uzeo kesicu čaja od kamilice. Okrenuo ringlu na trojku i seo na kauč. Na TV-u devojka sedi na stolici, masturbira, i dahće u telefonsku slušalicu. Kako bi prekinula vezu, tako bi prestala da se dodiruje. Dole, u traci su izlazile poruke sa seks ponudama. "Mladić 30 godina, željan dobrog seksa", "Stariji gospodina traži mladu devojku kojoj bi pružio sve" i povremeno "Mina, kako bi te karao". Predpostavljam da se striptizeta zove Mina. Ona se smejala, verovatno na opaske ljudi iza kamere. Neki bi rekli da oni imaju najbolji posao na svetu.
          Zazvonio je telefon, evo ga, pomislio sam, moja karta za izlaz iz ove kolotečine. Na displeju nepoznat broj.
          "Halo", izustih.
          "Halo."
          "Ko je to?" Pitao sam.
          "Ej, nemoj da se praviš lud!" Izgovori ženski glas.
          "Minja?"
          "Ne." Tada se upali lampica, znam to "Ne", izgovorila ga je previše puta. Obožavala je tu jebenu reč. Sa Minine desne strane izlazile su slike devojaka, sa njihovim imenima i brojem ispod. Krenuo sam da rešetam imena sa hot lajna.
          "Ena?"
          "Ne."
          "Beba?"
          "Ne."
          "Žaklina?"
          "Ne."
          "Ceca?"
          "Ne bre!" Odgovori ljutito.
          Smilovao sam se i kroz smeh rekao.
          "Milica?"
          "Da. Ko su ti te?"
          "Maa, nije bitno." Izgovorio sam ponosno.
          "Šta radiš?"
          "Evo, kuvam čaj."
          "Super", u glasu joj se čula euforija.
          "Hoćeš da se vidimo?"
          "Kad?" pitao sam.
          "Pa, za pet minuta?"
          "Pet minuta? Ajde."
          "Vidimo se, doći ću ispred tvoje zgrade."
          "Ok", ispljunuh.
          Sedeo sam neko vreme u tišini, obraćajući pažnju samo na svoje disanje.
          Nismo se videli nekih šest meseci, a ni jednom za tih šest meseci se nismo ni čuli. Naša veza je bila splet najluđih okolnosti. Zanimljiva, brza, sa puno uspona, padova, polupanih čaša, spuštenih slušalica, vike, dobrog i lošeg seksa... Upoznali smo se na nekoj žurci, bila je u kratkoj plavoj suknju, a ja sam kao ker u šniclu gledao u njene noge. Milica je savršen sklop ludaka i pravednog misionara. Imala je neobičan kod, kod koji je njen mozak propisao. Taj kod je bio najviši pravni akt, a ja sam bio dobro upućen u neke njegove tačke. Posle mene je imala nekoliko manje ili više uspešnih veza. Za neke sam čuo, ne svojom voljom. Evo sad, zove me posle šest meseci, i ja opet igram njenu igru. Pitam se zašto, a znam zašto. Zato što me je vozila, zato što je bilo neverovatno zanimljivo, zato što jednostavno, nije kao druge.
          Skinuo sam duks sa čiviluka, otišao do kupatila i pobrinuo se za ćubu na mojoj glavi. Oprao ruke i progutao dobar komad paste za zube. Izašao sam.
          Već je stajala ispred. Smečakjući se, nameštala je kosu.
          "Ćao." Rekla je.
          "E."
          Zagrlila me je i poljubila. Odmakao sam se, pogledao je i poljubio je. Eto, tako mi funkcionišemo. Opet smo krenuli.
          "Gde ćemo?" upita me.
          "Ajde, jednostavno da zujimo."
          "Ajde."
          "Pa, gde svratimo, svratili smo."
          "Ok." Uhvatila me je za ruku i nagla glavu na moje rame.
          Grad je napokon oživeo, zima ga je pustila, on se stresao i skinuo inje sa sebe. Lutali smo ulicama. Ljudi su izmileli napolje, smeju se. Ona i ja, kao savršen par, kao da smo sto godina zajedno, kao da samo ona i ja postojimo. Grad je naš, zbog nas pulsira. Hodali smo u usporenom snimku, svaki detalj na njenom licu je bio savršen, haljina joj je savršeno oslikavala grudi. Postavljala mi je gomilu nebuloznih pitanja. Nekada me je to nerviralo, sad ne, shvatam da mi je nedostajalo.
          U jednom trenutku pored nas projuriše vatrogasna kola, a ubrzo za njima i kola hitne pmoći, zajedno sa policajcima. Povukla me je za ruku i mi pojurismo za njima.
           Dve ulice kasnije, na vrhu zgrade, obasjan reflektorom stajao je mladić. Dao bi mu dvadesetak godina, ne više. Ljudi su se već skupili, predstava je mogla da počne; Molimo vas, isključite mobilne telefone.
          Milica i ja postadosmo deo mase. Sve mi je jače stiskala ruku.
          "Joj, da li će da skoči?" Pitala me je uzrujano.
          "Nemam pojma, ali mislim da neće. Čekao je celu zimu, i sad je našao da skoči."
          "Brate, kakav si ti skot!"
          Ja sam se samo nasmejao.
          "Skočiću!" Lik je urlao sa krova.
          "Evo ti ga odgovor." Promdžao sam, više za sebe.
          Ljudi oko nas su pričali, glasno, poneki vrisak devojaka. Dečko se njihao na vetru, raširenih ruku. Meni je u glavi odzvanjalo, moderni Hrist, moderni Hrist... Nekoliko vatrogasaca je prišlo masi i polako su nas pomerili, razvukavši žutu traku.
          Čuo sam policajca sa megafonom. "Stefane, nemoj da skočiš. Razmisli o svemu."
          Mislim se u sebi, razmislio je on o svemu, i evo ga na krovu.
          Milica je ceo prizor gledala otvorenih usta. Ljudi su pristizali, svi željni dešavanja. Tenziju u vazduhu si mogao da opipaš, bila je živa, trljala se o nas.
          Sve se više naginjao ka publici, kao okačen o nevidljivu kuku. Struna je pukla - skočio je. Vrisak je usledio, gomila je vrištala, prekrivali su oči rukama.
          Milica je čučnula, i uhvatila me za nogu. Telo je padalo usporeno.
          Jasno sam video lice mladića, žmureo je. Bio je jako mlad. U zadnjem trenutku sam okrenuo glavu, a Stefan je tresnuo o pločnik. Milica je počela da plače, kao i svi ljudi oko mene. Gurali su se i odlazili. Podigao sam Milicu i zagrlio je. Ona je jecala.
          U tom trenutku, jedina stvar koja mi je prošla kroz glavu: "Brate, ja sam zaboravio da isključim ringlu."

(Pisano uz Alice In Chains - Lesson Learned)

Crno - belo

       Gurnuo sam teška vrata i ušao unutra. Ispred mene je stajao lift. Pritisnuo sam dugme lifta, i krenuo stepenicama. Hodao sam krajne samouvereno, moja stopala su ostavljala plameni trag za sobom, jednostavno, dobro sam se osećao tog dana. Treći sprat, pa levo, prisećam se zgrade, bio sam već jednom ovde. 

          "Dobar dan", rekao sam.

          "Dobar dan", ispljunu nekako, starija doktorka.

          "Uzmite ovo i popunite." Nije me ni pogledala, bila je zauzeta. Na papiru mi je napisala broj sobe. Prvi sprat, soba broj 25.

         Dodala mi je papir, dve strane A4 formata. Pomirisao sam ga.  Pogledom počeo da tražim hemijsku olovku. Papir je mirisao nekako, loše. Nije imao onaj prepoznatljivi miris papira, koji te za sekund vrati u školsku klupu. Mirisao mi je na zadah bolesnika. Bio je previše formalan.

        "Izvini." upitah devojku pored mene. Sedela je. Ona me nije primećivala, previše je bila okupirana popunjavanjem formulara, zadržavajući se pogledom na pitanjima u vezi kontracepcije. Verovatno je sinoć na nagovaranje dečka, pristala da probaju bez kondoma. A sad gleda sve te odgovore, samo ih treba zaokružiti i biti iskren prema sebi.

          "Izvini," dotako sam je po ramenu.

          Zbunjeno me je pogledala.

          "Je l' imaš hemijsku?"

          "Imam, imam." Zavukla je ruku u torbu, torba je bila puna ženskih stvari. Zagledao sam se u njen dekolte.

          "Izvoli", nasmejala se.

          "Hvala", ljubazno sam odgovorio.

          Našao slobodno mesto i seo. Krenuo da popunjavam formular. 

          Ime, prezime itd. Evo su - bolesti. Za većinu od ovih bolesti nisam u životu čuo. Preskočio sam taj deo.          - Koliko često pijete? - Ovde sam slagao, malo. Nisam hteo da me gledaju kao alkoholičara. Znači, jednom nedeljno, zaokružio sam. Hemijska na trenutak prestade da radi. Protrljao sam je o površinu klupe na kojoj sam sedeo. Trag mastila se pojavi. 

          "Dešava se to." Devojka dobaci. Samo sam se nasmejao.

          - Drogirate li se? - Da li je iko, ikad, zaokružio ovaj odgovor? Preskočio sam pitanje.

          - Koliko ste imali sexualnih partnera? - Prebrojao sam se, u glavi, ponuđen odgovor, od 4 do 6. To sam i zaokružio.

         Vratio sam devojci hemijsku, i zahvalio joj se.

         "Nema na čemu", bila je jako lepa.

         Prošao sam pored lifta, pritisnuo dugme i spustio se stepenicama.

         Prvi sprat, soba broj 25. Ispred vrata sobe dvadeset pet, oformio se kratak red. Bio sam četvrti, ispred mene su bile tri devojke, uporno su pričale kako su se super provele sinoć na časovima sambe. Jedna od njih je pokazivala nove korake, dok su je ostale pratile sa osmehom. Kretala se kao kap znoja niz obraz, glatko, mrdala je kukovima i zabacivala kosu sa jedne na drugu stranu. Nisam mogao, a da ne primetim njene ogromne grudi, koji su se u ritmu muzike, koja je uporno svirala u mojoj glavi, kretale gore - dole. Jedna od njih je ušla unutra.

          Otvorila su se vrata i doktor me je pozvao, ležernim pokretom ruke. Devojka je i dalje igrala. Ja sam krenuo, kao kada ribu cimne udica.

           Soba je bila podeljena na četiri male ordinacije, svaku je od sledeće delio tanak zid i zavesa. Soba je bila nesagledivo bela, a zavese su zelene. Doktor je isao ispred mene, gledajući samo pravo. Okrenuo sam glavu na levo, i tu ispred mene, kroz mali deo između zavese i zida, sedela je doktorka i devojka ispred nje. Devojka i doktorka su okrenute jedna prema drugoj. Ne primećuju me. Doktor je povukao zavesu, ušao u svoj deo i seo na stolicu. Ja sam zastao na trenutak. Devojka je sedela u brusu, tako da joj je desna bratela skinuta i blago visi kraj njenog bicepsa. U tom trenutku se doktorka okrenula ka stolu, meni okrenuvši leđa, a ja sam stajao oči u oči sa devojkinom desnom sisom. Prelepa bradavica, srazmerna, sisa čvrsta, vidi se. Hipnotisala me je. Bila je moj Bog tog jutra, njoj sam se pomolio.

          "Udji", reče doktor. Pomerio sam zavesu i ušao.

          "Sedite."

          "Prvo, je l' si živ i zdrav?"

          "Jesam", odgovorio sam, ujedno klimnajući glavom.

          Dopisao je nešto u moj polupopunjeni formular.

          "Dobro, to je to. Možeš ići."

          Ustao sam i izašao, na izlasku sam pogledao ka ordinaciji sa devojkom, nije bilo nikog unutra.

         Stigao mi je SMS. 

         "Je l' si budan?"

         Odgovorio sam kratko. "Jesam."

         Nekoliko sekundi kasnije opet je telefon zarežao.

         "Hoćeš da dođeš kod mene?"

         Iskucao sam: "Hoću."

         Sa Milom sam krenuo da se cimam, iz ne znam kog razloga, želeo sam da popunim neke rupe, koje su ostale iz prošle veze - neke neobjašnjive promene raspoloženja i odvratna, lepa sećanja. Želeo sam da probam, "nešto novo". Mila je bila sve, ali nikako nije bila nova. Doživljavao sam je kao ravnu liniju na aparatu koji očitava bolesnikov puls, ponekad bi ta linija skočila, čisto da označi da nešto izmedju nas kuca. Krajnje nezanimljiva, ali ipak dovoljno lepa da me zadrži pored sebe. Upoznali smo se kod njene drugarice, bila mi je simpatična i ništa više od toga. Ljudi imaju odvratnu naviku provodadžisanja, Mila je bila to, klasčno, imam ortaka za tebe, svideće ti se. Pojavio sam se, odigrao ulogu finog lika, nekoliko minuta kasnije, ljubili smo se na terasi. Bila je previše otvorena, posle mesec dana viđanja, već je imala potrebu da mi kaže da me voli. Toga sam se i plašio. Ne želim da me voli, neko koga ja ne volim. Nekoliko puta sam majstorski skretao temu, obično sam uzmao gitaru u ruke i glasno okidao žice. Ona bi to shvatila kao moj gest pažnje i misao, da ja sviram njoj. Što sam kasnije shvatio da je mač sa dve oštrice. Mila je, jako dopadljiva osoba, ortaci sa kojima sam je upoznavao, uvek su bili oduševljeni njom. Znala je da se postavi. Pričala bi k'o navijena i postavljala milion pitanja, znala je da deluje zainteresovano, za razliko od mene, koji nemam strpljenja ni pertle da vežem. Ljudi su joj se lako poveravali. 

          "Je l' znaš da Marko još nije spavao sa devojkom?", pitala bi me značajno.

          "Ne znam, meni se pohvalio da jeste."

          "Eee, pa nije. Još je nevin, samo ga je blam da kaže."

          "A tebi je rekao?" Pitao bi nevoljno.

          "Da, nemoj nikome da kažeš, znaće da sam ti ja rekla." Zabrinuto bi me pogledala, idući unazad ispred mene.

          "Neću."

          Skočila bi i zagrlila me.

        Na kraju večeri bi se sa svima izljubila, mahnula rukom, i svi moji ortaci bi uradili isto, horski izgovarajući: "Ćao."

          

          Ovo je bio jedan od onih dana, kada imaš osećaj da nije sve kako treba da bude, gravitacija je drugačija, drugačije hodaš, sve drugačije miriše, zvuci su drugačiji, ubeđen si da lica ljudi menjaju boje. Crvena, plava, crvena, zelena, onda se trgneš i uhvatiš nečiji pogled na tvoj ramenu. Pozvao sam je.

            "Mila, otvaraj." Mrzela je kada je zovem Mila, eto razlog više da je zovem tako.

            "Uh, evo."

            Čekao sam kraj vrata, bzzzzz, gurnuo vrata i ušao.

            Prošao kroz uzani hodnik, pored lifta. Stao ispred njega, pritisnuo dugme i krenuo uz stepenice. Živela je na sedmom spratu. Uvek sam zadihan stizao do njenog stana, stavio bi prste na vrat i merio otkucaje, čekajući nju da otvori. Pokucao sam. Otvorila je. Na sebi je imala kratku majicu sa printom, "I am with stupid" i ruka sa kažiprstom koji pokazuje u moje desno. Nasmejala se, pogledala u majicu i okrenula se tako da ka meni pokazuje prst. Nasmejao sam se.

          Prvu stvar koju bi uradio po ulasku u njen stan je sedanje za klavir. Nisam imao tri pojma o sviranju klavira, ali sam uvek pokušavao da skinem nešto, što bi se na kraju završavalo sa drndanjem "Na kraj sela žuta kuća". 

          Keva joj je profesorka muzičkog, otac je pobegao, jer je majka luda. To je moje skromno mišljenje. Par puta sam imao tu nesreću da naletim na nju. Te žene se jednostavno treba kloniti. Kroz neku priču sa Milom, shvatio sam da im je njen deda ostavio neke ogromne pare, a oca nije moglo ni to da zadrži da ostane i glumi srećnu porodicu. Eto vam dokaz. 

           Sedeo sam za klavirom i uporno pokušavao da odsviram nešto. 

           "Ti i taj klavir. Pokloniću ti ga. Keva ionako ne svira." Ćutao sam, nisam ništa rekao na to.

           Sela je kod mene u krilo, okrenuvši leđa klaviru. Ruke su mi i dalje bile na dirkama. Stavila mi je ruke na ramena i počela da me ljubi, odgovorio sam na poljubac. Ukus njenih usana mi se oduvek dopadao, još od prvog poljubca. Ukus višnje, ili jebem li ga čega. Pritisnuo bi koju dirku, ona se nasmejala. Uzela mi je ruke i stavila ih je na svoje grudi. Imala je savršene grudi, taman da stanu u šaku. Ljubili smo se. Počeo je da mi se diže. Osetivši to, spustila je ruku u moje pantalone. Izvadila ga. Zavrnuo  sam joj majicu i počeo da je ljubim po grudima, zabadala mi je nokte u vrat, na šta sam ja odgovarao, tako što bi grizao njene bradavice. Nosila je kratki šorčić, sklonio sam ga u stranu, i uporno se trudio da ga stavim u nju. Malo se izdigla, pomerila šorc i crvene gaćice, uhvatila me i lagano sela. Katkad bi se podigao i ušao u nju celom dužinom. Ispuštala je uzdah za uzdahom, sve se brže navlačeći. "Jebi me." Stenjala je. Čuo se konstantan ritam našeg zadovoljstva, podigao sam je i stavio na klavir, skinuo joj šorc i gaćice. Legla je na njega, raširivši ruke. Ljubio sam je svuda po telu, posebno obraćajući pažnju na stomak. Povukla me je i stavila mi glavu na njeno rame, tako da su mi usne bila na njenom uvetu, počeo sam da je ljubim. Uporno me je čupala. Sve je jače zavijala, obgrlila me je nogama, stežući me kad sam u njoj i puštajući kada hvatam zalet. Kolenom sam kačio dirke, ton za tonom je ispadao, svi teški, masni tonovi ispuniše prostoriju. Ritam je bio konstantan, dum, dum, dum, dum, povremeno cing i bing. Svršila je. Skinuo sam je sa klavira i spustio na pod, sa par dubokih uboda sam završio, izvadio ga i svršio po njenoj majici. Stajao sam tako iznad nje, sav zadihan. Ona me je pogledala, okrenula se na stomak, podigla se rukama i ustala. Skinula je majicu i bacila je na pod. Sevnu tetovaža jednoroga na njenoj plećki, nju je dobila od keve za osamnesti. Krenula je do kupatila, ispratio sam je pogledom, bila je prosto prelepa na jesenjem suncu koje je dopiralo kroz prozor. Bože, ja sam lud, pomislio sam. Zašto ne mogu da se zaljubim? 

          "Hoćeš pivo?", viknu iz druge prostorije.

          "Hoću." Ustao sam, otišao do njene majice i obrisao se njome.

          Ušla je u sobu i dodala mi je flašu.

          "Idem da se istuširam, hoćeš ti?"

          "Čekaj malo da se odmorim." Rekao sam kroz smešak.

          Sedeo sam u tišini neko vreme, prišao prozoru i nategao flašu. Dovršio je. 

          Jebeni grad. Počeo sam da ga mrzim. Čulo se šuštanje vode iz kupatila.

          Pogledao sam na sat, bilo je 12 i 12. Pomislio sam, jebo' te, neko misli na mene.

(Pisano uz Metallica - The Day That Never Comes)