Krv

Drugi deo.

         Proveo sam dva dana u sobi, gledajući TV i pijući neverovatne količine vode. Krv mi se vraćala u talasima, zapljuskivala me je, davio sam se u njoj. Prolazi i četrdesetosmi sat mog nespavanja, jutros sam izašao, kupio novine i pročitao naslov: "Tridesetogodišnji muškarac ubijen iz neposledne blizine vatrenim oružijem" Na trenutke sam se preznojavao, bio sam u totalnom ludilu, strah mi je silovao kosti. Očekivao sam svoj kraj.

           Mozak se držao za poslednju nit zdravog razuma, šta sad? Šta uraditi sad?

           Ušao sam u kupatilo i pustio vodu u kadu. Krvava dukserica je plutala u vreloj vodi, krv se razlivala i bojila je vodu, dodir slikarske četkice. Stajao sam jedno vreme, skamenjen. 

          Kako pobeći, kako izaći iz ovoga, kako se vratiti u staru ljušturu ništavila? Krenuo sam da ribam rukav, uporno sam trljao. Rend, rend, tupi zvuk četke o tkaninu. Opet slike, nje, njega, razloga. Muka mi je, pao sam na kolena, podigao dasku wc šolje, želudac se uporno gadio mome postupku, izbacivao je žutu tečnost, pokušavao sam da dođem do daha nekoliko minuta, oči su mi se napunile suza. Duboko sam udahnuo i nastavio da rendam, kroz glavu su mi prolazile sve te utisnute rekalme o praškovima za veš. Šta najbolje pere krv nevinog čoveka?

* 

          Treći dan.
         Da li je moguće da sam odradio sve, sve kako treba? Da li je moguće da ću se izvući? Ko li navija za mene? Znam da ona plače sad. Znam da joj je teško, znam da ga voli. 

          Polupao sam četiri jajeta i spustio ih u tiganj. Blago pojačan televozor remeti cvrčanje. "Nerazjašnjeno ubistvo tridesetogodišnjeg P.D. Policija aktivno traga za ubicom."

          Istuširao sam se i izašao napolje. Po prvi put u životu sam imao osećaj da se svet vrti oko mene. Sve je bilo živo, gledalo me, svaka grana, svaki pločnik, ljudi su me sekli pogledima, bio sam njihov, videli su kroz mene, znojio sam se, čekao sam da neko vikne: "Car je go!" Otišao do reke i izvadio njegov telefon iz džepa. Okrenuo se oko sebe i bacio ga visoko u zrak, na trenutak je zasenuo Sunce, i onda munjevito lupio o površinu vode. Vuklo me je da ga uključim i pročitam poruke, srećom nisam to uradio. Prišao sam ivici, i video svoj iskrivljeni odraz. Lelujao sam se na vetru, mutio se kao i moje misli. Ubio sam ga zbog nje. Sebičan sam, želim je samo za sebe. Vetar peva i lomi se o mene.
          Četvrti dan.
          Napokon sam uhvatio dva sata sna. Sanjao sam ujed zmije. Lik je držao zmiju, tretirao je kao psa. Mazio je i izdavao joj komande, zmija je sve radila što je on rekao. Okretala se, puzila tamo - 'vamo. Bila je metalna, rđavo crna. U jednom trenutku se okrenula ka meni i ujela me za stopalo. Tu sam se probudio, istog sekunda zazvonio mi je telefon. Znam ovaj broj, ona je.
          "Halo", odlomih.
          "Ej, ja sam."
          "Znam."
          "Je l' možemo da se vidimo?" Upitala me je nekako zbunjeno.
          "Može. Kad?"
          "Sutra, negde oko dva sata."
          "Može."
          "Važi, aj pa se vidimo."
          "Ej..." Tu se veza prekide. Nisam ovo dobro odigrao.
          U životu sam se nagledao i previše kriminalističkih serija, iz tog iskustva, znam, da se niko ne izvuče, naćiće me, kad tad.
          Spustio sam se niz stepenice i izašao na ulicu. Vukao sam noge po asfaltu, svaki korak je sekund, svaki dah je sekund, vreme teče, pesak curi i zatrpava me, ja sam na dnu peščanog sata. Moram sa nekim da podelim ovaj teret, ne mogu sam. Hodao sam ulicama bez cilja. Seo sam u park i gledao pse kako se igraju. Raznobojni psi trčali su i valjali se po prašini, mlade gazdarice su ih opominjale, jedna od njih reče: "Laki, nemoj da se valjaš po prašini, moraću da te kupam kad dođemo kući", Lakijeva loptica se otkotrljala ispod mojih nogu, pas je dotrčao i zavukao se ispod klupe. Ona je prišla meni.
          "Izvinite, malo je nestašan." Reče kroz beli osmeh. Imala je crvenu haljinu na bele tufne, bele baletanke i naočari na vrhu glave. Bila je izrazito crna.
          "Nema veze, volim ja pse", rekao sam kroz smešak.
          "Bili ste na moru?" upitao sam je.
          "Oh, jesam. Sedam divnih dana."
          "Znači bilo je lepo." Lakijeva loptica izlete ispod mojih nogu i Laki pojuri za njom.
          "Sedite kraj mene. Slobodno."
          "Pa ne znam. Nešto sam u žurbi."
          "Lažete me?" izgovorih ja promućurno. Ona se nasmeja, zategnu skunju rukama i sede pored mene.
          "Mogli bi da odemo na kafu, tu u obližnji kafic."
          "Uh, mogla bi, nisam jutros popila kafu." Pogledala me je, imala je ogromne zelene oči. Tada sam joj rekao da je jako lepa, a ona se zadovljno nasmejala.
          Upali smo u moju sobu uz neverovatnu buku, uporno smo se ljubili. Lakijev povodac joj je bio obavijen oko desnog zgloba, kako bi krenula da me zagrli tako bi se Laki davio. Rekao sam joj da stane. Stala je, grudi su joj išle gore - dole. Skinuo sam psa sa povoca i stao ispred nje, podigao joj haljinu i otkrio bele gaćice.
          "Ja ovo nikad nisam radila", izgovori usplahireno.
          "Šta? Nevina si?"
          "Ma ne to, nego nikad nisam ovo radila, ovako, ja tebe ne poznajem."
          "Upoznaćeš me, ima vremena." Zabio sam joj jezik u usta. Skinuo sam joj haljinu i iz nje iskočiše mlečno bele grudi. Linija brushaltera je delila njenu belu i tamnu boju kože. Pogledala me je i rekla: "More."
          Prespavala je kod mene. Kresnuli smo se dva puta, bilo je smotano. Nismo se razumeli. Zove se Milena.
          Peti dan. 
          Telefon zalaja. Cimnuo sam se, Milenina glava je skočila sa mojih grudi.
          "Koliko ima sati?", pitala je zbunjeno.
          "Nemam pojma." Pružio sam ruku i dohvatio telefon. Ona je.
          "Halo."
          "Ej, gde si ti?"
          "Kući sam." Okrenuo sam se prema Mileni i pokazao joj da ćuti. Ona se okrenula na drugu stranu i pokrila se čaršavom preko glave.
          "Budi na raskrsnici za pola sata." "Raskrsnica" je našte staro mesto.
          "Ok." Prekinuo sam vezu.
          "Ej", okrenuo sam se ka Mileni. "Ja moram da palim. Moram da se nađem sa nekim likom za pola sata."
          "Ok." Ustala je, obukla se. Ja sam upao pod tuš i odvrnuo vodu. Voda je bila hladna. Milena je ušla u kupatilo, nagla se na štok od vrata i pogledala me.
          "Kad je bal nek' je maskenbal!" Izgovori ona kroz smeh. U dva laka pokreta ruke skinu bratele i haljina spade. Ušla je kod mene. Odmah sam je okrenuo i gurnuo joj zguza, naslonio sam se na zid i pustio nju da obavi veći deo posla.
          Na izlazu iz mog stana smo razmenili brojeve, dao sam joj moj, ona me cimnu i ja sačuvah njn broj pod imenom "Milena sa mora". Laki nas je gledao i veselo mahao repićem. Pas je Maltezer.
          "Pozovi me", rekla je.
          "Hoću." Poljubili smo se i ona je otišla na jednu, ja na drugu stranu.
          Pretrčao sam ulicu i ušao u trolu. Izvukao mp3 iz džepa i razmotao slušalice, ugurao ih u uši i pustio pesmu: "Idi sad druže moj, ljubavi pozdrav mi odnesi, mojoj ti. Putu mom tu je kraj, umoran ovde ja cu stati, želim mir. Kad ne bude mene, kad me skriju paprati, travke i šaš, kad ne bude mene, ljubiću je pričama svojim i tad. Ooo reci mi njoj, da je tako prolazno sve, kao ptica let. Samo nju, da, voleo sam ja, jer je za me bila sav svet, crveni moj cvet". Čekala me je, prelepa kao i uvek.

Kraj drugog dela.

(Pisano uz Indexi - Balada)