Krv

Treći deo.

          "Zdravo."

          "Zdravo." Reče ona.

          Okrenula se i krenula, ja sam krenuo za njom. Prošli smo kroz mali prolaz između zgrada i izašli na zeleni plato. Gledao sam je otpozadi, kosa joj je padala duboko niz leđa. Pratio sam njene nespretne korake i uživao u tome. Na mom rupičastom licu se stvori blagi osmeh. Imala je belu majicu i uske plave farmerke. Odlučno je sela na prvu klupu na koju smo naišli. Seo sam pored nje i prekrstio noge. Pogledala me ispod plavičastih obrva i trepnula je sporo. Osetio sam dašak vetra sa njenih trepavica. 

          "Prestani to da radiš." Rekla je i spustila glavu, pogledavši u svoje ruke u kojima je držala mali crni novčanik.

          "Šta?" Znao sam šta hoće od mene.

          "Ej", lice joj tad poprimi ozbiljan izraz.

          "Znam."

          "Pusti me."

          "Hoću." Izgovorio sam to i ponovo prekrstio noge.

          "Kad? Prošlo je mnogo vremena. Ne znam šta ti je?" Sada me je gledala sa visine, sažaljevala me.

          "Čekaj, ti si mene zvala." Držim se za ivicu litice i čekam da mi zgazi na poslednja tri prsta koja se drže za ovaj san. San o njoj i nama.

          "Jesam."

          "Zašto?" Odsekao sam.

          U tom trenutku vetar je poneo plastične kese i zavrteo ih iznad naših glava. Ona levom rukom protrlja svoju butinu i strese se. Oblak je skrio sunce i njeno svetlo lice poprimi senku. Delovala je tužno.

          "Kočiš me Miloše. Je l' razumeš?"

          "Zašto si me zvala?"

          "Da ti to kažem u lice." Sunce promuva zrak i on se sli njoj u kosu.

          "Ispada sad, da sam ja lud?"

          "Jesi. Mislim, nisi lud..."

          "Jesam." Nije me gladala u oči. Držao sam glavu visoko, duboko udahnuo. Čekao sam da pomene njega.

          "Pusti me. Znaš da ne osećam ništa prema tebi."

          "Znam." 

          "Ne držim te", izgovorio sam nesigurno.

          "Držiš me, ne znaš, radiš to nesvesno. Ne trudi se više."

          "Evo, ovom poslednjom rečenicom, puštam te."

          "Rekao si to sto puta." 

           Ustao sam i stao. Osetio sam njen pogleda na ramenu, boleo je. Rukom sam protrljao vrat i krenuo. 

          "Miloše..." Čuo sam njen glas, okrenuo se. Oblak se pomeri i svetlost pade na nju, Bože, prelepa je. Zove se Marija. Kesa slete na mesto na kojem sam ja sedeo. Izašao sam na ulicu, i krenuo da gutam asfalt koracima. 

* 

          Šesti dan

          Probudio sam se pre Milene. Ustao i otišao do kuhinje, izvadio osam jaja i polupao ih u tiganj. Dugo sam bio zagledan u njih. Tada sam čuo zvuk bosih stopala po pločicama. 

          "Ej, dobro jutro" Izgovori Milena i zagrli me.

          "Spremaš nam doručak."

          "Da." 

          Pojeli smo jaja iz tiganja, bez hleba. 

          "Šta planiraš danas da radiš?" Upita me.

          "Ne znam. Nisam još odlučio."

          "Joj, ja moram da idem, a tako bi ostala sa tobom."

          Ćutao sam.

          "Odoh da se spremim"

          Ispratio sam je do vrata i tu smo se poljubili. Rekla mi je da će da me zove čim nađe vremena. Bilo mi je svejedno.

          Milena se na stepenicama mimoišla sa dva policajca. Njih dvoje su došli i pokucali na moja vrata.

          

          * 

          Osuđen sam na šesnaest godina. Milena mi je pisala nekoliko meseci. Njena pisma su bila sve ređa i sve kraća i u jednom trenutku sam shvatio da ih više neće biti. Što se tiče Marije, čuo sam da se udala i da je srećna. Čuo sam da su joj se svi snovi ostvarili, izgleda da joj je neko dao sve ono što joj ja nisam dao. Zaslužila je to. Želim joj sve najbolje, ali molim je da me ne zaboravi. I nadam se da će je neko voleti onako kako sam je ja voleo tad. Sve moje greške i kajanja, sad su divna sećanja. Čoveka kojeg sam ubio, ona nije imala ništa sa njim. Moj tadašnji mozak je organizovao priču i par jezika mi je dalo motiv više. Ubio sam ga bez razloga, ubio sam ga zbog neobaveznog flerta. Iskreno se kajem. Uvek kada se setim nje u glavi mi krene:"U cik zore zviždi voz, njime odlazim u Oz, neću da se vratim. Što god tebi napišem pocepam i obrišem, al' ti moraš znati; nisi se probudila, zato nisi videla - igrale su sene. Nek te dobri duhovi i kraljevski orlovi čuvaju od mene."

Kraj.

(Pisano uz Bajaga - Tišina)