Brada

          Uzeo sam kašiku i premazao pljeskavicu kečapom, zgrabio poprilično salveta i seo. Ovo mi je trebalo, gladan sam kao pas. Svaki zalogaj mi je prijao, jeo sam sa zadovljstvom. Roštiljdžija je bio brkati gospodin. Izgledao je zategnuto, lako je okretao pljeskavice i činilo mi se da uživa u tome. Pored njega za kasom stajala je mlada devojka, nosila je kecelju crvene boje, kosa joj je vezana u rep. Bilo je oko osam sati ujutru, lokal je bio pun, nedelja jutro. Ustao sam, naručio pivo i ponovo se uvalio u drvenu klupu. 

          "Izvini, je l' slobodno?" Iznad mene je stajao stariji čovek, dao bih mu četrdesetak godina. Na čelo mu se okačio umor. Lice mu je kratko. Kosa mu je začešljana u blagi razdeljak. Punim ustima sam klimnuo i pokazao mu rukom na mesto preko puta mene.
          "Hvala", rekao je. Ja sam ćutao i gutao.
          "Momak, kako se zoveš?" Upita me. U očima mu je tinjao nekakav ludački sjaj.
          "Miloš." Rekoh i progutah.
          "Eee, pa vidiš Miloše. Dopadaš mi se." U tom trenutku mi zalogaj zastade. Brzo sam uzeo gutljaj piva i proterao mrcinu od parčeta niz grlo. Primetivši moju reakciju počeo je da maše rukama.
          "Ne, ne, ne, sinko, nego, ono." Tu se nasmeja na trenutak i onda munjevito ponovo namršti svoje retke obrve. "Pogledaj ove ostale lobanje oko nas. Sve tatini i mamini sinovi. Niko nije kurcem mrdnuo! Razumeš? Ti i ja - mi smo druga vrsta, razumeš?"
          Okrenuo sam glavu na desno i dobro osmotrio ljude oko sebe. Većina njih su bili momci oko dvadeset godina i mlađi, poneka devojka. Bili su savršeni u svakom pogledu, nekako su bili ovde sa razlogom. Nisam mogao to tad da objasnim, a ne mogu ni sada, jednostavno, bili su bolji od mene. Okrenu sam se ka njemu i rekao: "Vidim." Čuvši šta sam rekao, zavalio se u naslon. Gurnuo je desnu ruku u unutrašnji džep svog kaputa i iz njega izvukao paklu cigara. Pakla je bila zgužvana. Izvadio je poslednju cigaretu, pogledao je i odmahnuo glavom, trljajući retku bradu.
          "Je l' ti ne smeta da ja zapalim?" Rekao sam ne, i nastavio da glođem pljeskavicu zalivajući je pivom.
        "Ceo moj život je to, trka, trka sa vremenom, novcem, ženama." Krenuo je da priča, izbacivajući savršene kolutove dima.
         "Niko mi nije pomagao, sve što imam sam sam stvorio." Kada je to izgovorio, okrenuo je svoje dlanove ka meni. Ruke su mu bile žućkaste, sa pravim i dugačkim prstima. Cigara između kažiprsta i prsta do njega je gorela, svetlije nego ikad.
          "Sve, sve Miloše." Pogledao me je značajno i ja sam na to klimnuo glavom.
          "Koliko godina imate?" Pitao sam ga.
         "Nemoj da mi persiraš, za mene je uvreda kad mi neko persira, stoga, nemoj da me vređaš", tada iz njega ispade ogroman osmeh i žuti zubi. Nasmejao sam se.
        "Slušaj, imam dovoljno godina. Ne pita se dama za godine." Izgovori kroz smeh, stavivši ruku na stomak. Tu se naglo uozbilji i približi se meni, oslonivži se laktovima o sto.
          "Slušaj momak, je l' znaš da je to meso od kera. Ta pljeskavica koju sad jedeš je kereća pljeskavica. Da li znaš to? Da li si svestan da si pojeo kera?!"
          "Ne znam", odgovorio sam zbunjeno, sa blagim trzajem desnog dela usne.
        "Eee, pa ja znam. Radio sam kao roštiljdžija pre nekoliko godina. Ukusno je, sve jedno." Ugasio je cigaretu o dno limene piksle. "Znam da nedeljom ujutru, ovi tamo", okrenu se ka devojci za kasom, "Imaju najviše para. Pojedi to na miru i lagano kreni napolje. Dobar si ti dečko." Strpao sam poslednji komad lepinje u usta i otpio pun gutalj piva u totalnom zbunilu.
          U tom trenutku on je ustao i zavukao ruku u pantalone. Iz njih izvuče pištolj. Dugački crni pištolj sa izguljenom, drvenom drškom.
          "U redu!" Prodrao se. "Ovako ćemo, ovo je pljačka, svi ostanite mirni i niko neće biti povređen!" Prišao je pultu i uperio pištolj u kasirku. Devojka za kasom poče da vrišti, ljudi su se uskomešali, svi sa poluotvorenim ustima gledali su u njega. Kasirka izvadi dve pune šake novčanica, crvene, plave, zelene, i prosu ih ispred sebe. Roštiljdžija je sve to posmatrao smireno, brci su mu se podigli na gore. Pljeskavice su cvrčale na plotni. Čovek zatim priđe i zgrabi pare. Trpao ih je u džepove, nekoliko novčanica pade na pod.
          "Je l' ima još gospođice?" Upita devojku ljubazno, sarkastično. Devojka je izvadila još novca, on pruži levu ruku i ona mu gurnu novac u otvorenu šaku. Mahao je pištoljem od roštiljdžije ka zbunjenim klincima.
          "Kako ste momci?" Pitao je, gledajući ka uplašenoj gomili. Svi su ćutali, jedan od njih je pokušavao da, predpostavljam, pozove policiju, čačkajući nespretno mobilnim telefon ispod stola. Prišao je njima i stao pored jedne od devojaka. "Lepa si devojčice." Izusti. Zagrlio je levom rukom i nabi svoje lice do njenog. Pištolj je visio niz njegovu desnu ruku kao klatno, idući tamo - 'vamo. Devojka se skamenila. Krenuo je da palaca jezikom i poliza joj obraz od dna brade do kose. U tom trenutku je pustio i krete ka vratima. Izjurio je napolje i nestao u jutarnjoj vrevi. Unutar ćevabdžinice začu se dubok uzdah, kao da je sama zgrada izdahnula, srećna što se ovo ovako završilo.
           Ja sam ustao i izašao napolje.

(Pisano uz Anthrax - Madhouse)