Crno - belo

       Gurnuo sam teška vrata i ušao unutra. Ispred mene je stajao lift. Pritisnuo sam dugme lifta, i krenuo stepenicama. Hodao sam krajne samouvereno, moja stopala su ostavljala plameni trag za sobom, jednostavno, dobro sam se osećao tog dana. Treći sprat, pa levo, prisećam se zgrade, bio sam već jednom ovde. 

          "Dobar dan", rekao sam.

          "Dobar dan", ispljunu nekako, starija doktorka.

          "Uzmite ovo i popunite." Nije me ni pogledala, bila je zauzeta. Na papiru mi je napisala broj sobe. Prvi sprat, soba broj 25.

         Dodala mi je papir, dve strane A4 formata. Pomirisao sam ga.  Pogledom počeo da tražim hemijsku olovku. Papir je mirisao nekako, loše. Nije imao onaj prepoznatljivi miris papira, koji te za sekund vrati u školsku klupu. Mirisao mi je na zadah bolesnika. Bio je previše formalan.

        "Izvini." upitah devojku pored mene. Sedela je. Ona me nije primećivala, previše je bila okupirana popunjavanjem formulara, zadržavajući se pogledom na pitanjima u vezi kontracepcije. Verovatno je sinoć na nagovaranje dečka, pristala da probaju bez kondoma. A sad gleda sve te odgovore, samo ih treba zaokružiti i biti iskren prema sebi.

          "Izvini," dotako sam je po ramenu.

          Zbunjeno me je pogledala.

          "Je l' imaš hemijsku?"

          "Imam, imam." Zavukla je ruku u torbu, torba je bila puna ženskih stvari. Zagledao sam se u njen dekolte.

          "Izvoli", nasmejala se.

          "Hvala", ljubazno sam odgovorio.

          Našao slobodno mesto i seo. Krenuo da popunjavam formular. 

          Ime, prezime itd. Evo su - bolesti. Za većinu od ovih bolesti nisam u životu čuo. Preskočio sam taj deo.          - Koliko često pijete? - Ovde sam slagao, malo. Nisam hteo da me gledaju kao alkoholičara. Znači, jednom nedeljno, zaokružio sam. Hemijska na trenutak prestade da radi. Protrljao sam je o površinu klupe na kojoj sam sedeo. Trag mastila se pojavi. 

          "Dešava se to." Devojka dobaci. Samo sam se nasmejao.

          - Drogirate li se? - Da li je iko, ikad, zaokružio ovaj odgovor? Preskočio sam pitanje.

          - Koliko ste imali sexualnih partnera? - Prebrojao sam se, u glavi, ponuđen odgovor, od 4 do 6. To sam i zaokružio.

         Vratio sam devojci hemijsku, i zahvalio joj se.

         "Nema na čemu", bila je jako lepa.

         Prošao sam pored lifta, pritisnuo dugme i spustio se stepenicama.

         Prvi sprat, soba broj 25. Ispred vrata sobe dvadeset pet, oformio se kratak red. Bio sam četvrti, ispred mene su bile tri devojke, uporno su pričale kako su se super provele sinoć na časovima sambe. Jedna od njih je pokazivala nove korake, dok su je ostale pratile sa osmehom. Kretala se kao kap znoja niz obraz, glatko, mrdala je kukovima i zabacivala kosu sa jedne na drugu stranu. Nisam mogao, a da ne primetim njene ogromne grudi, koji su se u ritmu muzike, koja je uporno svirala u mojoj glavi, kretale gore - dole. Jedna od njih je ušla unutra.

          Otvorila su se vrata i doktor me je pozvao, ležernim pokretom ruke. Devojka je i dalje igrala. Ja sam krenuo, kao kada ribu cimne udica.

           Soba je bila podeljena na četiri male ordinacije, svaku je od sledeće delio tanak zid i zavesa. Soba je bila nesagledivo bela, a zavese su zelene. Doktor je isao ispred mene, gledajući samo pravo. Okrenuo sam glavu na levo, i tu ispred mene, kroz mali deo između zavese i zida, sedela je doktorka i devojka ispred nje. Devojka i doktorka su okrenute jedna prema drugoj. Ne primećuju me. Doktor je povukao zavesu, ušao u svoj deo i seo na stolicu. Ja sam zastao na trenutak. Devojka je sedela u brusu, tako da joj je desna bratela skinuta i blago visi kraj njenog bicepsa. U tom trenutku se doktorka okrenula ka stolu, meni okrenuvši leđa, a ja sam stajao oči u oči sa devojkinom desnom sisom. Prelepa bradavica, srazmerna, sisa čvrsta, vidi se. Hipnotisala me je. Bila je moj Bog tog jutra, njoj sam se pomolio.

          "Udji", reče doktor. Pomerio sam zavesu i ušao.

          "Sedite."

          "Prvo, je l' si živ i zdrav?"

          "Jesam", odgovorio sam, ujedno klimnajući glavom.

          Dopisao je nešto u moj polupopunjeni formular.

          "Dobro, to je to. Možeš ići."

          Ustao sam i izašao, na izlasku sam pogledao ka ordinaciji sa devojkom, nije bilo nikog unutra.

         Stigao mi je SMS. 

         "Je l' si budan?"

         Odgovorio sam kratko. "Jesam."

         Nekoliko sekundi kasnije opet je telefon zarežao.

         "Hoćeš da dođeš kod mene?"

         Iskucao sam: "Hoću."

         Sa Milom sam krenuo da se cimam, iz ne znam kog razloga, želeo sam da popunim neke rupe, koje su ostale iz prošle veze - neke neobjašnjive promene raspoloženja i odvratna, lepa sećanja. Želeo sam da probam, "nešto novo". Mila je bila sve, ali nikako nije bila nova. Doživljavao sam je kao ravnu liniju na aparatu koji očitava bolesnikov puls, ponekad bi ta linija skočila, čisto da označi da nešto izmedju nas kuca. Krajnje nezanimljiva, ali ipak dovoljno lepa da me zadrži pored sebe. Upoznali smo se kod njene drugarice, bila mi je simpatična i ništa više od toga. Ljudi imaju odvratnu naviku provodadžisanja, Mila je bila to, klasčno, imam ortaka za tebe, svideće ti se. Pojavio sam se, odigrao ulogu finog lika, nekoliko minuta kasnije, ljubili smo se na terasi. Bila je previše otvorena, posle mesec dana viđanja, već je imala potrebu da mi kaže da me voli. Toga sam se i plašio. Ne želim da me voli, neko koga ja ne volim. Nekoliko puta sam majstorski skretao temu, obično sam uzmao gitaru u ruke i glasno okidao žice. Ona bi to shvatila kao moj gest pažnje i misao, da ja sviram njoj. Što sam kasnije shvatio da je mač sa dve oštrice. Mila je, jako dopadljiva osoba, ortaci sa kojima sam je upoznavao, uvek su bili oduševljeni njom. Znala je da se postavi. Pričala bi k'o navijena i postavljala milion pitanja, znala je da deluje zainteresovano, za razliko od mene, koji nemam strpljenja ni pertle da vežem. Ljudi su joj se lako poveravali. 

          "Je l' znaš da Marko još nije spavao sa devojkom?", pitala bi me značajno.

          "Ne znam, meni se pohvalio da jeste."

          "Eee, pa nije. Još je nevin, samo ga je blam da kaže."

          "A tebi je rekao?" Pitao bi nevoljno.

          "Da, nemoj nikome da kažeš, znaće da sam ti ja rekla." Zabrinuto bi me pogledala, idući unazad ispred mene.

          "Neću."

          Skočila bi i zagrlila me.

        Na kraju večeri bi se sa svima izljubila, mahnula rukom, i svi moji ortaci bi uradili isto, horski izgovarajući: "Ćao."

          

          Ovo je bio jedan od onih dana, kada imaš osećaj da nije sve kako treba da bude, gravitacija je drugačija, drugačije hodaš, sve drugačije miriše, zvuci su drugačiji, ubeđen si da lica ljudi menjaju boje. Crvena, plava, crvena, zelena, onda se trgneš i uhvatiš nečiji pogled na tvoj ramenu. Pozvao sam je.

            "Mila, otvaraj." Mrzela je kada je zovem Mila, eto razlog više da je zovem tako.

            "Uh, evo."

            Čekao sam kraj vrata, bzzzzz, gurnuo vrata i ušao.

            Prošao kroz uzani hodnik, pored lifta. Stao ispred njega, pritisnuo dugme i krenuo uz stepenice. Živela je na sedmom spratu. Uvek sam zadihan stizao do njenog stana, stavio bi prste na vrat i merio otkucaje, čekajući nju da otvori. Pokucao sam. Otvorila je. Na sebi je imala kratku majicu sa printom, "I am with stupid" i ruka sa kažiprstom koji pokazuje u moje desno. Nasmejala se, pogledala u majicu i okrenula se tako da ka meni pokazuje prst. Nasmejao sam se.

          Prvu stvar koju bi uradio po ulasku u njen stan je sedanje za klavir. Nisam imao tri pojma o sviranju klavira, ali sam uvek pokušavao da skinem nešto, što bi se na kraju završavalo sa drndanjem "Na kraj sela žuta kuća". 

          Keva joj je profesorka muzičkog, otac je pobegao, jer je majka luda. To je moje skromno mišljenje. Par puta sam imao tu nesreću da naletim na nju. Te žene se jednostavno treba kloniti. Kroz neku priču sa Milom, shvatio sam da im je njen deda ostavio neke ogromne pare, a oca nije moglo ni to da zadrži da ostane i glumi srećnu porodicu. Eto vam dokaz. 

           Sedeo sam za klavirom i uporno pokušavao da odsviram nešto. 

           "Ti i taj klavir. Pokloniću ti ga. Keva ionako ne svira." Ćutao sam, nisam ništa rekao na to.

           Sela je kod mene u krilo, okrenuvši leđa klaviru. Ruke su mi i dalje bile na dirkama. Stavila mi je ruke na ramena i počela da me ljubi, odgovorio sam na poljubac. Ukus njenih usana mi se oduvek dopadao, još od prvog poljubca. Ukus višnje, ili jebem li ga čega. Pritisnuo bi koju dirku, ona se nasmejala. Uzela mi je ruke i stavila ih je na svoje grudi. Imala je savršene grudi, taman da stanu u šaku. Ljubili smo se. Počeo je da mi se diže. Osetivši to, spustila je ruku u moje pantalone. Izvadila ga. Zavrnuo  sam joj majicu i počeo da je ljubim po grudima, zabadala mi je nokte u vrat, na šta sam ja odgovarao, tako što bi grizao njene bradavice. Nosila je kratki šorčić, sklonio sam ga u stranu, i uporno se trudio da ga stavim u nju. Malo se izdigla, pomerila šorc i crvene gaćice, uhvatila me i lagano sela. Katkad bi se podigao i ušao u nju celom dužinom. Ispuštala je uzdah za uzdahom, sve se brže navlačeći. "Jebi me." Stenjala je. Čuo se konstantan ritam našeg zadovoljstva, podigao sam je i stavio na klavir, skinuo joj šorc i gaćice. Legla je na njega, raširivši ruke. Ljubio sam je svuda po telu, posebno obraćajući pažnju na stomak. Povukla me je i stavila mi glavu na njeno rame, tako da su mi usne bila na njenom uvetu, počeo sam da je ljubim. Uporno me je čupala. Sve je jače zavijala, obgrlila me je nogama, stežući me kad sam u njoj i puštajući kada hvatam zalet. Kolenom sam kačio dirke, ton za tonom je ispadao, svi teški, masni tonovi ispuniše prostoriju. Ritam je bio konstantan, dum, dum, dum, dum, povremeno cing i bing. Svršila je. Skinuo sam je sa klavira i spustio na pod, sa par dubokih uboda sam završio, izvadio ga i svršio po njenoj majici. Stajao sam tako iznad nje, sav zadihan. Ona me je pogledala, okrenula se na stomak, podigla se rukama i ustala. Skinula je majicu i bacila je na pod. Sevnu tetovaža jednoroga na njenoj plećki, nju je dobila od keve za osamnesti. Krenula je do kupatila, ispratio sam je pogledom, bila je prosto prelepa na jesenjem suncu koje je dopiralo kroz prozor. Bože, ja sam lud, pomislio sam. Zašto ne mogu da se zaljubim? 

          "Hoćeš pivo?", viknu iz druge prostorije.

          "Hoću." Ustao sam, otišao do njene majice i obrisao se njome.

          Ušla je u sobu i dodala mi je flašu.

          "Idem da se istuširam, hoćeš ti?"

          "Čekaj malo da se odmorim." Rekao sam kroz smešak.

          Sedeo sam u tišini neko vreme, prišao prozoru i nategao flašu. Dovršio je. 

          Jebeni grad. Počeo sam da ga mrzim. Čulo se šuštanje vode iz kupatila.

          Pogledao sam na sat, bilo je 12 i 12. Pomislio sam, jebo' te, neko misli na mene.

(Pisano uz Metallica - The Day That Never Comes)