Ljubav

Drugi deo.

         Krenula je treća godina fakulteta. Sve se odvijalo po planu, nekako je sve imalo crtu savršenstva. Nula problema. Sećam se, društvo je bilo dobro, žurke su bile dobre, jednostavno život je bio dobar. Katarina i ja smo već nekoliko godina bili zajedno. Tri godine je mlađa od mene. Mnogi ljudi su mi pričali da skladniji par od nas dvoje nisu videli. Sa rečenicama, tipa: "Blago tebi", "Kako ste lepi zajedno", "Zašto ja ne mogu da nađem neku normalnu devojku?!"... Kaća je bila sve što sam želeo. Razumeli smo se i pričali pogledima. Doživljavali smo svet drugačije, kao da postoji samo zbog nas. Provodili smo svaki mogući trenutak zajedno. Dešavalo se da se u dve nedelje vidimo svaki dan, a da toga nismo svesni, i kada se rastanemo, čujemo se telefonom i jedno drugo uspavamo pričom. To je ona prava ljubav, kad se sav pogubiš, shvatiš da si se promenio, ali ti je ipak drago zbog toga, jer misliš da sve to ima smisao. 

           Probudio sam se ranije, bez ikakvog razloga, jednostavno sam skočio iz kreveta. Imao sam neki čudan osećaj. Pogledao sam na sat, bilo je 6 i 16. Zapamtio sam to vreme. Zazvonio mi je telefon. Ustao sam, prišao stolu i podigao slušalicu.

           "Halo."

           "Ej, ja sam. Je l' sam te probudila?", reče Kaća.

           "Nisi. Odakle ti ovako rano?"

           "Veljo." Reče bez volje, mrtvo. Kroz žice sam osetio njene suze.

           "Molim." Izgovorih nekako.

           "Trudna sam."

           Svet je stao, uz buku i krah. Soba se smanjila, obrušila se na mene, zidovi su kao u nekom niskobudžetnom horor filmu krenuli da idu u zagrljaj jedan drugom. Sve je bilo mutno. Još uvek mi je bio dignut, na trenutak me pogledao zbunjeno, a onda se spustio, posramljen.

           "Kako?" Postavio sam najgluplje pitanje ikad.

           "Ej, kako? Čuješ ti njega!" Krenula je da vrišti u slušalicu. "Ti si kriv za sve! Za sve si ti kriv!"

           Ja sam samo ćutao i polako spustio slušalicu na sto. Ona je postavljala milion i jedno pitanje, čuo sam je jasno, kao da sedi pored mene. Sedeo sam zbunjen, deo mene je tog jutra umro.

           Lavina loših događaja je usledila. Ishitreno venčanje (mlada je trudna, kakav kliše), njeni roditelji (nisu me podnosili, upropastio sam im njihovu devojčicu), novac, teško se dolazilo do njega. Istina, pomagali su nam moji, ali jednostavno, to nije bilo dovoljno. Krenuli smo da živimo zajedno, u stanu sa dve sobe i kupatilom - na njenu inicijativu. Napustio sam fakultet, "zaledio" godinu i krenuo da radim. Trafika, prva solucija. Dok sam sedeo u tom limenom grobu, konstantno sam listao oglase, tražeći neki bolji posao, neke veće pare, neko bolje radno vreme, tražio sam nešto gde ću se osećati živim. Jebena treća smena - lakše sam podnosio pijane ludake koji igraju oko mene i kradu mi žvake, dok ja ne gledam, od Katarine i njenih večernjih poziva: "Ne pridaješ mi dovoljno pažnje... Nikada nisi kući... Nismo vodili ljubav dva meseca..." Raspoloženje joj se menjalo kao vreme na Floridi, u trenutku se sunčam u njenom pogledu, kupam se modro plavim očima, a onda odjednom kreće tornado. Tih par meseci često me je gađala, sve što joj padne pod ruku ona frljne ka meni, lampu, plastične flaše (nađe se i po koja staklena), papuče, knjige... Ni jednu od tih svađa nisam ja započeo, započela je moja neodlučnost, moj mir i nezainteresovanost. Nekako sam se osećao umorno, bio sam pregažen. Sedeo sam u fotelji, udubljen TV. Ljudi su mileli po ulicama, držali su parole i vikali. Želeli su nešto bolje, želeo sam i ja, ali nisam imao snage da izađem na ulicu i budem deo mase. U tom trenutku sam osetio jak udarac u potiljak. Nešto je bacila na mene.
          "Ej, je l' si normalna? Da li si normalna?! Koji ti je sad kurac?!" Krenuo sam da vilenim.
        Spustio sam pogled i ugledao ogromnu knjigu kako leži na podu, odalamila me je sa "Braćom Karamazov". Narogušena i crvena kao bokser posle dvanaest rundi, prišla je i stala iznad mene. Gledala me je pravo u oči. Zatim je skinula majicu, brus, skinula je šorts i gaćice.
          "Je l' ti više nisam lepa?" Pitala me je nesigurno. Gledao sam je ne skidajući pogleda sa nje. Voleo sam je od malog prsta na nozi do pramena u kosi. Stomak je tek krenuo da se pojavljuje, ovako, iz ovog ugla, nisam ga ni primećivao.
          "Najlepša si na svetu." Rekao sam, iskrenije nego ikad.
          Sela je na mene i izvadila ga. Polako sam ušao u nju.

*

           Izašao sam iz zgrade i uskočio u auto. Izvadio telefon i iskucao poruku. "Gde si? Ja sam krenuo." Kao što rekoh, ovo mi je treći sastanak na slepo ove nedelje. Predhodna dva su bila totalna katastrofa. Jedna je srkala i zubima kačila viljušku, svaki put kad bi je izvukla iz usta. Pričala je bez stajanja, a kad neko priča više od mene, toj osobi sigurno nešto fali. Druga, zvala se Mira, zapamtio sam joj ime, jer se konstantno obraćala samoj sebi: "Joj, Miro, šta ti je?", "Ju, Miro, al' si smotana". Čak me je i pitala: "Kako ti se sviđa Mira?" Pogledao sam je zbunjeno, pozvao konobara i platio.
          Ovaj sastanak je obećavao. Već neko vreme se dopisujem sa Nevenom. Svidelo mi se kako piše. Nekako je sve bilo dvosmisleno, ali ipak sa jakom crtom, znala je šta hoće. Video sam je na slici. Bila je malo punija, što se nikako ne uklapa u moj profil savršene, ali ipak, ne mogu ni ja više da biram. Fino je izgledala, kosa do ramena, sa izrazito punim usnama, i koliko sam primetio, dobrim grudima. Na slici je stajala ona, ispred krivog tornja u Pizi, tako da ga, kao, rukom pridržava da ne padne. Smejala se. Ima lepe zube.
          "Kod Beograđanke. Gde si ti?" Stigla mi je poruka. Još nismo prešli tu barijeru, to - da mogu da je pozovem i lepo da je pitam. Kucali smo poruke. Sada sam se odvažio i okrenuo je, objasnio gde se nalazim i da sam tu za par minuta.
           Uhvatila me je pod ruku i mi uđosmo u pab. Seli smo, naručili piće i zasekli neprijatnu tišinu.
           "Napokon." Izgovorio sam kroz smešak.
           "Napokon." Ona klimnu glavom.
           "Ovako, jako sam direktna, volim da čovek odmah zna na čemu je." Reče i rukom prođe kroz kosu.
           "Dobro." Klimnuo sam glavom i uzeo gutljaj piva. Gledala me je pravo u oči. To ne volim, ja kad pričam sa ljudima gledam ih u usta. Ne znam zbog čega. Znam da će milion i jedan psihijatar reći da je to moja nesigurnost, da se plašim da me ljudi upoznaju, da krijem nešto. Konstantno sam pokušavao da pobegnem od ta dva ogromna oka koja, imam osećaj, gledaju mi direktno u dušu, gledaju mi u sve ocene u osnovnoj školi, u prvi poljubac, stoje iznad mene dok gledam porniće, jednostavno me ima, tu sam ispred nje go. Na trenutak sam pogledao u njen dekolte. Imala je ogromne grudi, lepo ocrtane, sa finim rezom između. Pitam li se da li voli Arapski seks? Pričala je o svom bivšem dečku, i tome kako on nije razumeo njene potrebe. Ja sam konstantno buljio u njene sise i ispijao, već, treće pivo. Primetivši to podigla mi je pogled svojim gestom, i kao u najotrcanijim Američim filmovima rekla je: "Oči su mi ovde." Pokazavši crvenim, dugim noktima ka ona dva džinovska kamena. "Isti si kao i svi." Ispljunu, i okrete glavu. Znao sam koliko je sati, pozvao sam konobara i platio. Nevena, precrtana.

          Ufurao sam se u stan i seo za komp. Proverio mail. Ništa nije stiglo od Minje. Ukucao sam dobro poznatu adresu u gugulu i naleteo na prvi klip koji se pojavio. Žgoljava tinejdžerka, sa tri lika, koji obleću oko nje i pokušavaju da nađu neku slobodnu rupu u koju bi ušli. Čekao sam da mi se digne i krenuo da ga drkam.

Kraj drugog dela. 

(Pisano uz Alice in Chains - Rotten Apple)