ŠTA SI JEO?

SEPTEMBAR 1919.

            Zadružna kuća familije Pantić, nalazila se na kraju sela. Smeštena između dva ogromna jablana, šćućurena kao kakvo pile. Jablani su leti pravili ogroman hlad, a zimi su bili goli i pomalo sablasni. Kuća je imala šest malenih prozora i prostran trem. Na proleće bi trem, prekriven vinovom lozom, ozeleneo. Žene iz kuće su pod tremom pekle papriku, krunile kukuruz, čuvale decu i tračarile.

            - Je 'l znaš da je ona mala, Rodić, otišla za Milana, komšiju? - pričala je jedna.

            - Juuu, kada se to desilo? - odgovori druga.

            - Ja sam ih juče videla kako putem prolaze zajedno, a ona muža ima, koliko ja znam? - reče prva.

            - Poštena je ona, nemoj tako pričati. Pomagala nam je više puta, dobro je to dete. - branila je malu Rodić druga.

            - Mutna su to posla. - kaza prva i bledom rukom sa slivom plavičastih vena uze sledeći klip kukuruza.

            Za to vreme Života i Milosav su sedeli, uvaljeni u pletene stolice, pušili su cigare i pijuckali rakiju.

            - 'Alo, žene! Dosta sa tim rekla - kazala! - dreknu Milosav.

            - Pusti žene na miru... ženska posla. - unjkavo prošaputa Života.

            - Niko te ne tera da slušaš šta mi pričamo! - prosikta Milosavljeva žena (to je ona prva).

            - More! - odbrusi Milosav.

            Ona zatim uze komiljku i poteže je ka njemu. Života se tu nasmeja, a i njih dve prasnuše u smeh. Milosav je samo odmahnuo glavom sa blagim osmehom na licu, silovito izdahnuvši kroz nozdrve.

            Života i Milosav su rođena braća. Neverovatno su ličili jedan na drugog, ali je Milosav imao dugu crnu bradu, stoga se to i nije toliko primećivalo. Obojica su imali neverovatno guste obrve, koje su leti pravile dugačke senke preko njihovih lica. Iz daleka, kada bi išli ka tebi, ne bi nikako mogao da prokljuviš ko je jedan, a ko drugi. Tek kada bi se zaustavili mogao si da primetiš kako se Života neprirodno naginje na levu stranu. Vukao je povredu iz rata. Bio je ranjen u levu nogu, a to se zbilo negde kod Smedereva.

            Milosav je preteći mahao prstom:

            - Ženo, mnogo sam ti Ja dopustio! - zatim uze čašicu i sasu rakiju u grlo.

            Života je pružio nogu i bolno rukom protrlja butinu.

BADNJE VEČE, 1920.

           

            Milosav je pokucao na vrata i žena mu otvori. Preko ramena je nosio badnjak, a u ruci flašu rakije.

            - Dobro veče, dobro veče. - reče žena. - Šta nam nosiš?

            - Nosim sreću i zdravlje!

            - Oooo, lepo, lepo. 'Ajde, onda... uđi.

            Milosav je ušao u kući i odloži badnjak pored šporeta. Tabla šporeta je bila jarko crvena. Zatim priđe stolu i brepnu flašu o njega.

            - Života, hoćeš rakiju, ili ćeš vino da piješ?

            - Piću vino.

            - Dobro. - reče Milosav i strovali se u stolicu.

            Preko stola je prebačen cvetni stolnjak, na sredini stola gori sveća. Na njemu su dve malene činije sa suvim šljivama i jedna velika sa orasima. Pokraj sveće stoji badnjačka pogača.

            Milosav uze par oraha i ubaci ih u usta. - Hoćemo li jesti, žene? - muljao je orahe po ustima.

            - Prvo ćeš valjda molitvu da očitaš, crni Milosave!

            - Života će to... on to bolje radi.

            Deca su se sjatila oko stola i Života opali "Očenaš".

*

            Negde između prebranca i ribe Milosav se nagnu prema Životi. Života je zamišljeno gledao u svoj tanjir, ubacujući komadiće hleba u usta.

            - Ej... pssst... Života...

            - Ha? - cimnu se on.

            - Je l' si video ti da nešto svetli, ovamo... - cimnu glavom neodređeno - kod Rake u voću?

            - Gde, bre?!

            - Kod Rake u voću, jebem te gluva!

            - Nisam. Kako svetli? - zbunjeno upita Života.

            - Pa lepo... svetli. - značajno izgovori Milosav, pritom podignuvši obrve, a ispod njih iskočiše njegova dva crna oka.

            - Paaa, nek' svetli. - reče Života sležući ramenima.

            - Čuj njega! - brecnu se ovaj, ali se brže bolje stiša, ne želeći da žene čuju njihov razgovor. - Čuj njega, neka svetli! Pa je l' znaš šta to znači?!

            - Šta?

            - Budalo moja, tu je zakopano blago. - reč "blago" je neprirodno odužio.

            - Ma daj Milosave, šta pričaš?!

            - Ozbiljno ti kažem! Otac mi je pričao... naš otac! Rekao mi je; ako vidiš, ikad, da nešto, negde, svetli na badnje veče, da je tu zakopano blago. A ti Života, od svih ljudi treba da znaš - da naš otac, bogdamudušuprosti, nikada nije pričao gluposti. Je l' tako?

            - Tako je. - reče Života i ubaci kašiku u usta.

            - Ako mi ne veruješ, idi vidi! Idi vidi! - izgovorivši to Milosav preksti ruke i zavali se u stolicu.

            Životina žena je primetila Milosavljev gest i reče: - Šta vas dvojica petljate? O čemu pričate?

            Milosav je brže bolje prekide. - Ništa, ništa... nešto bezveze...

            - Dobro, dobro... - reče ona i tutnu detetu parče ribe ispred nosa, ono odmahnu par puta glavom, ali na kraju ga ipak proguta.

            - Gledaj sada... - neumoran je bio Milosav. - Idi ti, kao, po drva... i pogledaj u pravcu Rakinog voća, i videćeš da svetli. Svetli kao dukat! - ponosno reče on.

            Života je pogledao u Milosava i ćutke ustade od stola.

            - Gde ćeš Života? - upita ga žena.

            - Idem do polja, i taman da donesem drva.

            Milosav je pratio Životu pogledom dok je ovaj izlazio napolje.

*

            Života je pišao pored jablana, jednim okom gledajući ka Rakinom voću, i zaista, nešto je svetlelo. Trepnuo je nekoliko puta, ne bi li bolje video.

            - Da li je ovo od vina, jebemti? - upita sebe na glas.

            Otresao ga je i krete da se gega ka Rakinom voću. Kako je bio bliži tako mu je bilo sve jasnije i jasnije da tamo, odista, nešto svetli,i Milosav je lepo rekao, svetli kao dukat! Otišao je do šupe, ugrabio naramak drva i hitro se vratio u kuću.

            Milosav je bio u istom položaju kao i malo pre, samo je sada umesto kašike u njegovoj ruci lenjo visila cigara. Života je spustio drva pored šporeta i u nekoliko koraka stvori se pored Milosava. Ovaj je istpustio ogroman oblak dima i kaza: - I? Šta sam ti rekao?! - smešak mu otkri žute zube.

            - Bogtevido, tamo stvarno nešto svetli!

            - Pa, ja ti kažem... ti pričaš; Milosav lud!

            - Pa, šta ćemo da radimo? - usplahireno reče Života.

            - Eee, moja budalo, pa da kopamo... šta ćemo?! On još pita šta ćemo?! - frknu.

            - Kad?

            - Kad žene i deca zaspe. - zatim pruži ruku ka njemu. - Dogovoreno?

            - Dogovoreno! - vojnički ispljunu Života. Zvuk ruka - ruci ispuni prostoriju.

            - Ja lepo kažem da vi nešto petljate. - ponosno dobaci Životina žena. Dete u njenom krilu sada je sȃmo uzimalo komadiće ribe i u slast ih jelo.

            - Molim te, gledaj svoja posla! - nenadano ispade iz Živote, ali se munjevito ispravi. - Ma, nešto se dogovaramo... nešto nebitno...hoćemo jablan da isečemo... - verglao je on.

            - Hoćete jablan da isečete?! - zabrinuto upita ona.

            - Ma nećemo! Pusti me, ženo... - nekako prevali preko jezika.

            Milosav se samo glasno nasmejao.

*

            Žene i deca su uveliko spavali, Milosav je sedeo u mraku i pušio, a Života je nestrpljivo cupkao na stolici.

            - Života. - veoma tiho reče Milosav.

            - Molim. - još tiše odgovori on.

            - Vreme je.

            Života zatim skoči trupnuvši nogama o pod, Milosavljeva žena nešto promrlja i okrete se na drugu stranu. Iako je bio mrak, Života i Milosav su jasno videli jedan drugog i u isto vreme klimnuše glavama.

*

            Stajali su ispred šupe. - Šta nam sve treba? - pitao je Milosav Životu.

            - Ovako; treba nam fenjer... - češao se po glavi - i ašovi, to je to. Ne treba nam ništa više.

            - Dobro, dobro. Ti ponesi fenjer, ja ću ašove.

            Milosav je godinu dana stariji od Živote i oduvek se prema njemu ophodio zaštitnički, a otkako je Života ranjen, Milosav je radio većinu poslova na imanju, štedeo ga je. Uzeo je dva ašova i dve lopate, Života je uzeo fenjer iz šupe i braća Pantić kretoše u lov na blago.

            Milosav je preskočio tarabu i smelim koracima koračao ka treptećem svetlu. Života je izašao na kapiju, pre toga je pokušao da preskoči ogradu, ali nije uspevao da digne levu nogu. 

            Mučio se da upali fenjer, fitilj je odbijao da prihvati plamen. - Milosave, ovo govno neće da se upali!

            - Ma ko ga jebe, i onako je mesečina, vidi se sve k'o nadlanu!

            Života je nesigurnim hodom išao iza Milosava. Gledao je levo - desno i povremeno bacao pogled ka nebu.

            - Bogtevido, koliki je Mesec večeras!

            - To je dobar znak. - reče Milosav.

            - Dobar znak? Ne bih rekao... izgleda mi nekako strašno.

            - Života, budi muško!

            Čuvši to, Života drčno odgovori - Nemoj ti meni budi muško! Gde si ti bio kada su me Švabe ganjale oko Smedereva?! - držao je fenjer visoko u ruci, plamena u fenjeru nije bilo, ali ga je Života držao tako - kao da iz njega sija hiljadu sveća. Kada bi napravio korak, pre toga bi ugašenim fenjerom "osijao" put.

            - Nećemo opet na tu temu. - reče Milosav, zatim dreknu: -Pusti to sad!

            Života se saplete o kamen i umalo ne pade. - Jebem ti, Rako, sve. - reče sebi niz bradu, pa nastavi. - Je l' Milosave, čije li je to zlato?

            - Tursko! - glasno reče Milosav.

            - Tursko? Šta li su Turci tražili kod Rake u voću?

            - Idi bre Života, šta lupetaš?!

            - Ne, ne, samo pitam.

            - Došli da mu orežu šljive!

            Utom se Milosav naglo okrete ka Životi i ovaj se zakuca u njega.

            - Slušaj, - Milosav je spustio alat pokraj sebe i rukama uhvati Životu za ramena, ovaj je i dalje visoko držao fenjer - otac mi je još nešto rekao.

            - Šta?

            - Rekao mi je; kada kopaš zlato, i to naročito Tursko, ne sme da se čuje glas, ni jedan jedini glas, nikakav zvuk ne sme da se čuje.

            - A zvuk ašova i zemlje? - smelo upita Života.

            - To može! Ali glas, glas iz čoveka, zvuk... ne smeš da kašlješ, kijaš ili šta već?

            - Koliko si ti siguran da je baš TU zlato?

            - Sto posto sam siguran! Siguran sam kao u Sunce, koje svako jutro izađe.

            Pantići su stigli do treptavog svetla. Milosav je pokazao univerzalni znak za tišinu, stavivši kažiprst preko usana. Života je klimnuo glavom i oni krenuše da kopaju.

            Zemlja je bila iznenađujuće meka i rastresita. Sa lakoćom su iskopali dobrih metar i po. Života je nekoliko puta slučajno bacio zemlju Milosavu za vrat, ovaj je samo odmahivao glavom i nastavljao da kopa. Na drugom metru kopanja, Milosav oseti nešto ispod ašova. Lupio je dva puta i bio je siguran da lupa u drveni kovčeg. Njih dvojica su se pogledali i osmehnuli se, baš u tom trenutku oko njih se stvorilo jedno desetak kokošaka. Kokoške su išle oko rupe u kojoj su se oni nalazili. Milosav je opet prstom pokazao Životi da bude tih. Života je silovito klecnuo glavom. Kokoške su skakale jedna na drugu kljucajući se, a Pantići su i dalje uporno kopali, da bi u sledećem trenu kokoške nestale i oko njih su krenule da paradiraju svinje. Teški veprovi su naskakivali na krmače i groktali su pravo u njihova lica. Životi su podrhtavale ruke. Strah mu je tresao telo. Pitao se; odakle sada ove svinje? Šta je ovo?! Znao je da ovo nisu čista posla. Čuo je priče o ukletom zlatu, ali nije mogao ni da sanja da su Turci zakopali zlato kod Rake u voće, u pauzi između orezivanja šljiva. U par navrata je gledao u svinje, ali čim bi neki od veprova groknuo ka njemu Života bi još silovitije kopao. Odnekud je dunuo jak vetar i svinje kao da su od paučine, rasprhnuše se u milion nijansi sive boje.

            Milosav je jasno video drveni kovčeg ispod sebe. Video jedve metalne šine i čuknu ih ašovom. Klek'o je i krete rukama da odgrće zemlju ispod sebe, isto uradi i Života. Kako su krenuli da kopaju rukama tako preko njih prelete ogroman crni pastuv. Obojica su podigli glave i videli kako se konj zatrčava ka njima, Života je debilno gledao u konja koji se približavao neslućenom brzinom. Milosav uhvati Životu za ramena i povuče ga nazad u rupu,još jednom mu pokazavši prstom da ćuti i ostane tih. Konj je opet preskočio rupu, ovog puta još silovitije trupnuvši pri padu. Života se opet pridigao, a ovog puta je video krdo crnih konja, crnih kao mrak, kako u punom galopu trče ka njima. Milosav je i dalje rukama kopao, a onda prstima napipa katanac. Bili su tako blizu zlata! Crni pastuv se propeo i gromoglasno frknuo, plamen je buknuo iz njegovih nozdrva. Lupio je kopitama o zemlju i dade se u galop. Života ga je gledao skamenjen, u tom trenutku je zacvileo i glasno prdnu.

            Milosav se okrenu ka njemu i ljutito ga pogleda, kovčeg je krenuo da tone, crna zemlja ga je gutala, jasno su čuli kako gomile i gomilezlatnika propadaju negde duboko ispod zemlje, kako sanduci puni zlata udaraju jedan u drugi i padaju u ambis. Milosav je i dalje grčevito držao katanac, ali on se raspade u hiljade sitnih delova, ostavljajući tragove rđe na njegovim dlanovima. Crni pastuv je preskočio preko njihovih glava i u tom trenutku nestade. Krdo konja izblede s mesečinom. Zavladala je sablasna tišina.

            - Života! Šta uradi to sunce ti jebem?! - ljutito ošinu Milosav.

            - Prdnuo sam. - tužno zašuška Života.

            - Pa šta si jeo, jebem ti lebac, da ti jebem! Ode zlato! Ode! Je l' si čuo?!

            - Preee..prebranac...

            - PREBRANAC?! MA UBIĆU TE, ŽIVOTA, UBIĆU TE JA, KADA NISU ŠVABE!

            Milosav je uzeo ašov i poteže ga ka Životi. Života je postavio ruku, ali ruka mu se kao kakva suva grančica slomi pod silinom udara. Ovaj je bio slep od besa, obrve su mu stajale visoko na čelu, a oči su mu gorele crveno. Zatim je još jednom zamahnuo ašovom i ivicom sečiva iseče Životi vrat. Života je pao na kolena i krete da krklja. Kako bi mu srce kucalo, tako je krv izbijala iz njega u pravilnim razmacima. Držao se rukama za vrat pokušavajući da zaustavi krv, seo je i nagnu se uza zid rupe. Milosav se tek tada dozvao sebi.

            - Života? Života, budalo moja, je l' si dobro? - znao je da je upravo postavio najgluplje pitanje u svom životu.

            - Života, sve će biti u redu! Života, brate, izvini... Života! - dve ogromne suze se sliše niz Milosavljeve obraze. Obrisao se rukom, a na licu mu ostadoše tragovi rđe.

            - Života, brate... - jecao je Milosav. Pao mu je na grudi i silovito ga zagrli.

            Iz procepa na Životinom vratu štrcnu poveći mlaz krvi,ispustivši zvuk sličan prdežu.

            - Prdnuo sam. - izgovori tada Života sa osmehom.

            Dva sokaka dalje, u šljiviku, komšija Milan je obeščastio malu Rodić.