Pokušaj

         Koliko puta treba čovek da kaže - dosta je? Koliko puta treba da razmisli o svemu, donese iste zaključke koje je doneo i dan pre?

         Tog dana je došao na svoje mesto, nešto ranije. Raspakovao je opremu, ušao na vrata obližnje radnje, zvono se začulo, ding, ding. Izdahnuo je i postavio pitanje koje postavlja svake subote ujutru.

          "Izvinite, jel mogu da dobijem...", tu ga prekinu radnica.

          "Može" U glasu joj se čula već dobro poznata netrpeljivost. To je sindrom koji ne mogu da objasnim, a od njega obično pate radnici koji rade u trgovini. Ophode se prema mestu gde rade kao da je njihovo, kad bi uhvatili nekog u krađi, bilo bi im isto kao da im neko krade iz njihove kuće. Često ih čujem u priči kako svoje radno mesto oslovljavaju sa "moja prodavnica", "moja radnja" ili kako već. 

         Za kasom je stajala devojka, nije bila preterano lepa, ali je imala divnu crnu kosu. Krenuo je prema skladištu, pognute glave, kao da je kriv za sva dešavanja u svetu.

          "Gde ćeš?!", upita ga radnica ljutito.

          "Pa, po kablove."

         "Čekaj, doneću ti ja", držala je u ruci pištolj za cene, i pokušavala je da očita bar kod sa dezodoransa. Uporno je lupala po njemu, psovala. Devojka za kasom ju je gledala zbunjeno.

          "U pičku materinu!", ukucala je kod u kasu. Cena se pojavi.

          "180 dinara", reče. Devojka izvadi pare i plati.

          "Doviđenja", viknu prodavačica. Devojka ne reče ništa.

          "Kakva nekultura, strašno!"

         Prišla je skladištu, otvorila teška vrata, ušla unutra i iznela produžne kablove, bacivši ih na pod. On ih je pokupio, razmrsio, uključio u utičnicu i drugi kraj krenuo da izvlači napolje.

          "Ćao, i hvala", rekao je. Ona je ćutala i turpijala nokte.

         Izašao je na ulicu, bilo je hladno septembarsko jutro. Priključio je pojačalo. Iz starog kofera izvadio gitaru. Ona se sijala na kratkim zracima sunca. Okrenuo je čivije, naštimovao je. Kofer je nogom pomerio ispred sebe. Počeo je da svira. 

         Dva dugokosa tinejdžera prođoše, jedan od njih ubaci dvadeset dinara u kofer. Dok je svirao gledao je novčanicu kako pada, padala je usporeno, a onda naglo zveknula o pod kofera. Razmišljao je o toploj supi.

         Grad je krenuo da živi, ljudi su prolazili pored njega, on je svirao i sve glasnije pevao. Povremeno bi neki od prolaznika ubacio novčanicu, dve. Smejao bi se, i poklanjao se njima. Zahvalan za svaki dinar, svaki pogled, svaki osmeh. Svirao je za njih. Pričao im je priče, a od njih je tražio samo malo. 

          Dok svira zamišlja savršeno prav put, zrela žitna polja, njega u vozu kako sedi pored prozora. Želi da ode odavde. Ali i dalje ostaje zatočen u svojoj glavi, podiže mrtve uspomene, uzima ih u ruke i skida paučinu sa njih. Gleda lica tih srećnih ljudi. Budi ono što želiš da budeš, pričala mu je majka. Ovo nije hteo da bude.

          Počela je da pada kiša.

(Pisano uz Smak - Remizov Valcer)