Boje

          Budim se. U glavi mi sevaju munje. Podižem se rukama i pokušavam da shavtim gde se nalazim. Oko mene ljudi spavaju, na gomilama, svi su uglavnom po podu, prosuti kao pirinač. Dve devojake su se skupile i spavaju na ogromnom stolu. Na njemu su flaše, ostaci od hrane, dve piksle, pune pikavaca i velika korpa sa voćem. Ne znam gde se nalazim, koji je ovo deo grada? Prilazim stolu i uzimam jabuku iz korpe, uzimam flašu kisele vode. Uzeo dva gutljaja i primetio da na šaci imam nekakvu tetovažu, nekakv žig, onakav žig koji ti lupe kad ulaziš na neku žurku - ha, plejboj zeka. Samo što je ovaj imao neki zlobni osmeh, bio je crn sa crvenim zubima. Preskočio sam preko nekoliko zagrljenih parova i došao do prozora. Zagrizao jabuku i pokušao da otvorim prozor desnom rukom, rukav se zaroza i na mojoj ruci ugledah broj telefona, upisan plavom hemijskom. Otvorio sam prozor. Napolju je bio savršen dan, a ispred mene nesagledivo polje kukuruza. Kukuruz? Tek sad ne znam gde sam! Bio sam otprilike na osmom spratu. Zeleno more ispod mene se talasalo. Ja sam bio na vrhu sveta i sa njega bacio jabuku.

          Po sećanju sam našao kupatilo i ušao unutra. Lik i devojka su spavali u kadi, pokrili su se zavesom za tuširanje. Na zavesi su bili mali crveni đavoli, svuda po njoj. Scena za pamćenje. Pogledao sam se u ogledalo. Bio sam išaran svim bojama, ispod očiju crvena, preko obraza žuta, oko usta ljubičasta. Gledao sam se zbunjeno neko vreme - pustio jak mlaz vode i umio se. Boja se lako skidala. Obrisao se narandžastim peškirom. Krenuo sam da brišem broj telefona sa ruke, uporno sam trljao, ali on nije hteo da se skine. Par iz kade se probudio i po navici, počeli su da se ljube.

          "Ej, ljudi, brzo ću ja", rekao sam, sve brže i brže trljajući brojeve.

          "Maaa, opušteno. Jel imaš nešto za pušenje?" upita me devojka.

          "Nemam", rekao sam kao iz topa. 

Broj nije hteo da se skine. Okrenuo sam se i izašao iz kupatila. Zazvonio mi je telefon.

          "Halo"

          "Ej, gde si?" reče ona, sa slatkim jutarnjim jezikom.

          "Evo, spavao sam kod ortaka, sad krećem kući", nisam imao pojma gde se nalazim, ali njoj to nisam smeo da kažem. 

           "Kako te nije blam više? Stalno spavaš kod drugih ljudi."

           "Ej, pusti me, molim te", odmah je krenulo loše. Te nedelje smo se svađali više nego obično. Ali je počela opasno da mi ide po živcima. Tog meseca je nisam voleo.

           "Krećem kući, čujemo se kasnije"

           "Pričaj sa mnom, što si takav?"

           "Ej, samo da izadjem iz stana, pa ću te pozvati", šaputao sam. "Budim ljude ovde"

           "Dobro, zovi me", rekla je mrzovoljno.

           "Hoćemo se videti večeras?" pitao sam.

        "Nemam pojma, možda se vidim sa društvom", laknulo mi je. Znao sam da ako se budemo videli, posvađaćemo se.

           "Aj, zovem te malo kasnije."

           "Aj."

           Poklonio sam se na izlazu iz stana, okrenut prema ljudima koji su spavali, kao na kraju predstave. Nadam se da sam ovaj put bio samo statista, umoran sam od glavnih uloga. Otvorio vrata i izašao. Ispred mene su vrata od lifta. Iznad lifta je broj osam. Dobro sam procenio, osmi je sprat. Nazirem svetla lifta, lift se zaustavlja. Iz njega izlazi stariji par. Vuku neke kese, pune povrća. Praziluk viri iz kese. Rekao sam im:"Dobro jutro." Nisu mi odgovorili, vodili su svoj mini rat.

           "Je l' sam ti rekla da uzmeš više kesa!"

          "Uzeo sam dovoljno!", odgovori stariji gospodin ljutito. U tom trenutku puče kesa i sve se prosu iz nje. Paradajiz se kotrljao po podu, pukla je i tegla sa krastavcima, prosuo se šećer, žena je vikala, čovek je samo ćutao. Obrve su mu napravile slove "V" na naboranom čelu. Samo je duboko izdahnuo, sagnuo se i počeo da skuplja paradajiz. Ja sam ih pogledao preko ramena i odlučio da idem stepenicama.

            Preskakao sam po dva stepenika, na trećem spratu sam prošao pored momka i devojke - ljubili su se. Šta ih deli od ovog trenutka do trenutka na osmom spratu? Da, pet spratova. Istrčao sam na ulicu, život je tekao, izvukao sam slušalice iz džepa i stavio ih u uši. Odlučio da me jutros mp3 iznenadi i poželi mi dobro jutro. Krenula je stvar. Pitao sam prvog prolaznika:"Izvinite, koji je ovo deo grada, i gde je stanica?"

             "Kotež sinko", rekao je.

             "Hvala", vratio sam slušalicu u uvo i nastavio da hodam.

Ušao u autobus i čuo te reči:"Are you wih me? Are you of my mind?"

(Pisano uz Karnivool - All I Know)