Podebljana slova

          Čovek u autobusu sedi, ispred mene, čita novine, naginjem se da bi dobro osmotrio naslov. "Ubio oca gumenim crevom", "Ubio ženu pa sebe", "Pljačkaši ranili radnika menjačnice". On udubljen, a ja se čekam da okrene stranu. Ne mogu da verujem da ga takve stvari zanimaju. Žena pored njega takodje čita novine, nadam se da nju interesuju neke "srećnije" stvari; ko je izbačen sa Farme, ko je koga poljubio, ko je koga prevario i sa kim, ali ne. I ona čita crnu hroniku.

          Muškarac: Gledam mu cipele, crne su, jedna je izglancana, druga nije. Mora da je u žurbi izglancao samo jednu, i pobegao lokalnom čistaču cipela, dok ga je ovaj jurio kroz gužvu jer mu nije plaćeno. Cipela je leva. Povremeno pogleda u ženu pored njega i njene novine, vidi da čitaju istu stranicu, verovatno se zapita, da li sam nešto zanimljivo propustio? Ogroman naslov mu iskoči ispred očiju: MUP: OVO JE PEDOFIL! Slika pedofila koji je, koliko uspevam da vidim i pročitam, jer stojim blizu vrata i ljudi izlaze i ulaze, gurajući se, naravno. I mene povremeno očeše neka baba koja pokušava da sedne. Kada se nagnem bliže, iznad glave čoveka oseća se blagi miris alkohola. Pedofil je dakle; magistar istorije, uhapšen zbog sumnje da je rasturao dečju pornografiju. Žena sa belom košuljom i malom crnom flekom na ramenu, verovatno od kafe, koju je popila u jednom gutljaju, dok su stotine kapljica letele svuda oko nje - povremeno klima glavom u razočarenju i cokće.

Muškarac u krilu drži izguljenu akt tašnu, koja je bleda kao i njegovo lice. Počeo je da liči na tu tašnu. Lice ravno i bez trunke života.

          Žena: Na košulji visi bedž, boje je smaragda, sa finim metalnim okvirom. Kosa joj je ofarbana u crveno, teme joj je crno, sa par sedih vlasi.

          Izašao sam iz autobusa. Prešao ulicu i stao na stanicu. Nekoliko ljudi na stanici čitaju iste novine, morao sam da vidim da li čitaju crnu hroniku? Provukao sam se iza stanice i krišom bacio pogleda. Slike koje su mi se urezale u jutarnju um, se ponovo stvoriše tu. Da, čitaju! Fascinirani i isti zbunjeni pogledi. Povremeno klimanje glavom.

           Zašto ljudi obožavaju da čitaju crnu hroniku? Odgovor se sam nameće i vrlo je jasan. Žele da znaju da njihovi životi nisu toliko crni. Efekat; ovo se meni nije desilo, ih oduševljava i vraća blagi osmeh na umorna lica. Nikad sebi ne bi poželeli da se nadjete medju tim podebljanim slovima, da sa vama ljudi leče svoje probleme, da se zbog vas osećaju lepše, da bi se smejali na poslu koji rade za minimalac, vraćaju se kući u njihove male crne hronike i odlaze u na spavanje sa crnim mislima, a ujutru se kupe novine i sa kiselim osmehom čita se prvi naslov - "Skočio sa višespratnice zbog neplaćenih dugova", "Odsekao majci ruku sekirom"...

(Pisano uz In Flames - Ordinary Story)