Noć

          Osećao sam se jako čudno tog dana, sve je bilo čudno. Kao da se nešto uvuklo u mene, i pokušava da moje pretumbane organe složi u savršen red-vukući želudac levo-desno. Rukom sam konstatno prolazio kroz kosu, shvatio sam da me to smiruje. Znam šta je sinoć bilo, sećam se pojedinih stvari. Sećam se razgovora na stepenicama, sećam se radijatora na kojem sam grejao ruke, sećam se nekih lica, sećam se slike Merlin Monro koju sam zakačio ramenom i umalo oborio, ali ovaj osećaj mi govori da se desilo nešto, zbog čega mi prošlo veče ne dozvoljava da gledam pravo ljudima u oči. Skrivam lice i nisam svoj.

          "Ajde upadaj", reče Marko.

          "Doneo sam ti nešto", izvadio sam knjigu od 100 dinara.

          "Sitni kolači?", nasmeja se.

          Ušao sam u kuću za njim. Prošli smo kroz ogroman hodnik, i na kraju hodnika udjosmo na vrata na kojima je odgomnim slovima pisalo "KUCAJ!". Krenuo sam da pokucam, Marko me pogleda i osmehnu se. Gurnuo je vrata ramenom i vrata se otvoriše. Ljudi su već mileli po sobama, stajali su u grupama od po dvoje troje i pričali, smejali se i svako od njih je u ruci držao čašu pića. Čaše su bile plastične, a ako nešto mrzim to su plastične čaše. Spazio sam Fikija. Fiki je jako čudan lik, zato i imam živaca i volje da provodim vreme sa njim. Marko je nastavio da glumi domaćina. Izgubio se u gužvi.

          "Čudo to da ti kasniš?", uze gutljaj piva i pogleda me, pravo u oči.

          "Jel sam ti rekao da ću doći kasnije, da li si već zaboravio?", rekao sam otresito.

         "Aaaa da, zaboravio sam", reče Fiki kroz smešak. Bože, koliko mrzim njegov nadimak, a iskreno me mrzi da mu smislim drugi, u poslednje vreme ga zovem "ej". 

          "Ej, gde je ostatak ekipe?", pitao sam samo da bi se pričalo nešto. Počeo je da nabraja imena ljudi. U susednoj sobi sam video devojku koja se ogleda u ogromnom ogledalu. Oduševljana je sobom. Zagleda svaki detalj, s vremena na vreme pridje ogledalu tražeći neku nesavršenost na licu prepunom šminke. Toliki sloj pudera bi sakrio i ožiljak od carskog reza. Fiki mi je u medjuvremenu doneo piće, popio sam ga na iskap i ponovo ga poslao po isto. Pogledao me je, ja se nasmejao i time ga kupio. Otišao je bez reči. Počeo sam da se šunjam po stanu, stan je bio ogroman, pravi mali lavirint. Svuda po hodnicima razvučeni kablovi od ozvučenja, ljudi se sapliću o njih. Zagrizao sam plastičnu čašu i stavio ruke u džepove, mislio sam da tako bolje izgledam. Naišao sam na zatvorena vrata. Morao sam da udjem unutra. Ušao sam i instinktivno napipao svetlo desnom rukom, pritisnuo sam prekidač, svetlo se upali. Devojka je spavala na krevetu. Ugasio sam svetlo, zatvorio vrata i izašao. Lagano se probio kroz gužvu, Fiki me je gledao, a u rukama je držao dve čaše. Pročitao sam mu sa usana:"Gde ćes?" Samo sam prošao pored njega i pustio čašu iz usta-pala je usporeno, kao pero. Izašao iz stana i sa ulaznih vrata skinuo natpis "KUCAJ", ponovo se probio kroz gužvu i okačio ga na vrata sobe u kojoj devojka spava. Vratio se do Fikija, uzeo mu obe čaše iz ruku i jednu pa drugu popio naiskap. 

          "E boli me kurac sad da odem po piće!"

          "Ne moraš, ovaj put ja častim"

          Piće je stajalo na ogomnom stolu, u ćošku sobe. Prišao sam i uzeo flašu, ne mogu da se mučim sa čašama.

          Ušao sam u sobu sa ogledalom. Devojka se još uvek ogledala. Držao sam flašu u ruci i stao ispred ogledala. Ćutao sam, nisam reč progovorio, samo sam stajao i gledao se. Osetio sam kako neprijatnost para sobu, skida tapete, zadiže tepih. Njene drugarice koje su sedele na krevetu, smejale su se, ženski-besmisleno i bez cilja. Gledao sam ih na ogledalu, u obrnutom svetu. Bile su čudne i sve previše našminkane. Čekao sam pravi trenutak, prišao ogledalu zadigao šiške i pogledao čelo. Tražio sam nešto. Prestale su da se smeju, okrenuo sam se i izašao.

          Kroz lošu muziku mi se učinilo da neko kuca na vrata. U dva koraka sam se stvorio u liniji sa hodnikom i sobom u kojoj devojka spava. Dva lika su kucala na vrata i smejala se, bilo im je urnebesno zanimljivo to što rade. Vrata su se otvorila i izašla je devojka. Kosa joj je bila raščupana i lice bez šminke. Prelepa je. 

          "Šta kucate koji kurac?!", čuo sam je kako se dere na  njih.

          "Pa piše kucaj", odgovori jedan od njih.

          "Piše kurac! Gde piše kucaj?"

          "Pogledaj" Pritvorio je vrata tako da se njoj znak "Kucaj" našao tačno u pravcu očiju. Sve vreme su se smejali. Izgledali su kao dva mrmota koja pokušavaju da ubiju zmiju koja je tek sad ustala. Igraju se sa njom, skaču oko nje, a ona previše zbunjena i pospana da se odbrani, prepustala se njihovom plesu. Nasmejala se. 

           Prošla je pored mene zakčivši me ramenom. Hteo sam da me zakači. Otišla je pravo u sobu sa ogledalom. Ja za njom. Stala je i počela da namešta kosu, odradio sam isto-stali smo pored nje, flaša i ja. Ćutao sam i ogledao se, stajao sam mirno kao kip, rešio sam i da ne trepćem. U kraju ogledala sam video Fikija kako ljubi neku devojku u vrat. Izašao je mini smešak. U tom trenutku me ona pogleda.

           "Jel se meni smeješ?", upitala me je.

           "Ne", desnom rukom sam je zagrlio i pokazao joj deo ogledala u kojem su stajali Fiki i devojka. Fiki je uporno pokušavao da poljubi devojku u usta, ona je okretala glavu i nećkala se. On se smejao i pokušavao iznova i iznova. Nasmejala se. Mozak mi je radio lagano, tačno sam osećao vreme i mesto, svaku sekundu sam koristio u svoju korist. Ona me povremeno pogleda, i dalje nameštajući kosu. Kosa joj je bila (kako ovo otrcano zvuči) boje kestena-duga, možda i previše, spuštala se niz njena leđa u talasima. Kosa je farbana. Izgleda da je nekada bila plava. Ja sam samo ćutao i gledao svet u ogledalu. Devojke na krevetu pored i dalje se smeju nekontrolisano, primetio sam da imaju flašu tekile na podu pored njihovih štikli. Bila je poluprazna. Pronašao sam razlog njihove sreće. Fiki je uspeo, ljubi žrtvu svog pijanog stanja. I ona i ja se nasmejasmo u isto vreme. 

           "Ljubi je", reče.

           "Vidim"

           "Sta to piješ?" 

           Pogledao sam u flašu, na njoj je pisalo Clarkes burbon. 

           "Burbon" 

           "Daj malo da se rasanim." Nagla je flašu i otpila dva dobra gutljaja, očekivao sam grimasu, a na njenom licu ništa-potpuno isti izraz. Doneću dve čaše. Vratio sam se i onda smo seli smo na pod, pored ogledala.

           To je poslednje čega se sećam.

(Pisano uz Skunk Anansie - Hedonism)