Tet

Čovek, u svojm pedesetim, rekao bih, sedi pored mene u busu. Prvo što sam primetio je da na ruci ima istetovirano srce i unutar njega latinicom ispisano "j.n.a" i datum 29.02.1993. 1993 je "ugurano" u srce. Trojka blago viri preko ivice. Simbol za srce je pravilno nacrtan - bez greške. Savršenog je oblika. Dakle, zaključujem da je j.n.a i datum dodat naknadno. Tetovaža je zelena, naravno, ali se razlikuju dve nijanse. Nijansa srca i nijansa umetnutog teksta. Srce je jače, boja je življa. Pitam se da li je nacrtano pre odlaska u vojsku u počast ljubavi? Ili je tetovaža sklepana odjednom? Moram primetiti da je datum 29. februar, da li je ta '93 bila prestupna godina? Na trenutak sam poželeo da je cela ova priča dublja, da je čikica pored mene istetoviran u rovu dok oko njega zvižde meci, da bi opet želeo da je srce povest na ljubav. Verujem da je to bila jedna pijana noć u nekoj kasarni daleko od rata, gde se vojnici šaraju ne bi li se kasnije prepoznali - mnogo godina kasnije.

Anjđama

Dragan Stanković, bio je lokalni kazandžija u selu Vodice. Selo nadomak Smederevske Palanke. Time se bavio godinama, time se bavio i njegov deda i otac, kazandžija je postao i on. Voleo je da dobrano popije, stoga nikada za svoje usluge nije tražio novac već je uzimao nekoliko litara rakije. Pekao je rakiju od svih voćki poznatih čoveku. Bio je na dobrom glasu. Kao klinac je sa dedom išao po selu i učio zanat. Od malih nogu je mogao da prokljuvi koliko rakija ima gradi, od čega je, u kom kazanu je pečena, koliko je stara, da li je prepečenica ili nije. Nikakva pomagala nije koristio, gradiranje je vršio striktno svojim instančanim nepcima, padale su i opklade, ali je Gaga, kako su ga od milošte zvali, bio nepogrešiv. Kada je deda umro, on je nasledio kazan.
     U sezoni pečenja rakije obilazio je selo uzduž i popreko. Uveče bi se kući vraćao pijan. Trebalo je testirati svoj proizvod. Njegovoj ženi je to smetalo jer sutradan nije bio ni za šta. Pio bi litre i litre vode, zavijao cigarete i vezivao krpu oko glave. Nije najbolje podnosio alkohol. Još jedna stvar je njegovoj ženi žestoko išla na živce - Dragan bi često dolazio kući kasno i sa vrata upadao kod nje u krevet budeći je cimajući. Dragan je bio opsednut natprirodnim pojavama. Svako veče bi viđao neko od mitskih bića koje, eto, baš njega prati do kuće. Pričao je kako su ga jahale karakondžule, video je vile kako igraju oko drveta, demone koji pljuju vatru, vampire koji kradu device i beže preko brda, vukodlake kako zavijaju na pun mesec, koze koje pričaju kao mala deca, drekavce i ostala čuda.

                                                                                *

"Ljubice, Ljubice...", šaputao je.
"Šta je... Dragane... opet ti! Pusti me da spavam, čoveče."
"Ljubice, video sam je."
"Koga sada, majke ti? Vilu Ravijojlu?!" reče žena mrzovoljno.
"Ona živi na Goloj planini, ne nju. Ljubice, šta ti je?!"
"Pusti me da spavam, idiote! Deca spavaju, lezi spavaj... pijan si."
"Nisam pijan. Popio sam samo malo... morao sam da probam." pravdao se Dragan.
"Video sam je bre! Majke mi Milene, video sam je! Deda Žarka mi, video sam Anjđamu."
"Anjđamu si video?!" reče Ljubica podrugljivo. Već se poprilično razbudila.
"I kakva je? Šta ti je rekla svega ti? Je l' ti rekla, Dragane, nemoj da piješ toliko, imaš ženu i decu kući. Je l' ti to rekla?!"
"Nije." reče on ponizno. "Rekla mi je da ću da umrem uskoro." Strah mu je tresao glasne žice.
"Ma nemoj?! Nije rekla datum, ili tako nešto? Da znam da li ćeš uspeti da spremiš drva za zimu pre nego što baciš kašiku? Da krenem ja sutra po selu lagano, da nađem nekog da mi pomogne. A ti lepo lezi u sanduk i čekaj!"
"Ozbiljan sam, Ljubice."
"Lezi spavaj. Pričaćemo sutra. Probudićeš decu."

Ljubica se okrenula na stranu i duboko izdahnula mrmljajući sebi niz bradu. "Anjđama... šta li će još da smisli?"

     Dragan je ležao u mraku, osmatrajući senke koje su igrale iznad šporeta u kojem je tinjala vatra. Gledao je kroz prozor u mrak, očekujući svakog trenutka Anjđamu na prozoru. Trudio se da drži oči otvorene, ali ga je na kraju umor stigao i Dragan je zaspao.

                                                                                *

     Sutradan se probudio pre Ljubice i insinktivno je rukom napipao balon s vodom pokraj kreveta. Nategao je i pio iz njega dobrih minut ipo. Kroz glavu su mu prolazile slike od sinoć. Video je jasno Anjđamu pokraj izvora Vidovača, za koji kažu da ako se umiješ tom vodom ujutru na Vidovdan, poboljša ti se vid. Dragan se tu umivao još kao dete, pa ako je nečemu verovao, on je verovao svojim očima. Iako nije bio sasvim siguran kako Anjđama izgleda, bio je ubeđen da je to baš Anjđama. Sva ostala mitska bića je video, makar on tako tvrdi, i ovo je bila Anjđama. Video je nejasnu senku, koja se pretapa iz bele u sivu, sa ogromnim očnjacima koji sevaju crveno kao krv i zelene oči. Te zelene oči su ga pratile sve do kuće, dok se Dragan u punom trku lomio preko trnja. Osećao je njen dah na vratu i čuo je njene krike. Svako drvo, svaki žbun u toj prokletoj šumi bili su pun demona, sotona i ostalih karakondžula. Kezili su se dok je Anjđama ganjala Dragana preko brda.
Ljubica se probudila.
"Ljubice, večeras ideš sa mnom do Vidovače."
"Ma 'ajde ne zajebavaj. Imam ja pametnija posla, nego da se mlatim sa tobom."
"Ljubice, molim te. Ja ne mogu više ovako." reče on nevoljno. "Moraš da se uveriš u to što ja pričam. Moraš da vidiš To što ja vidim."
"Gago, ljubavi, svi ovde u Vodicama pričaju o demonima, sotonama i svim tim glupostima, ali ti ga brate pretera. Pa šta mu ti dođeš ovde?" prekrstila je ruke upitno.
"Sugestija zla... valjda?"
"Sugestija zla, šta ti je to koji kurac?! Teraš me ovde da psujem pred decom." reče ona ljutito.
"Ne znam... ali ako postoji neko objašnjenje, onda mu ja dođem to... sugestija zla. Ja sam sve to video." kaza Dragan oborivši pogled.
"Kako to? Baš ti? Uhhh" Izdahnula je. "Ne mogu da se nastavljam sa tobom. Idi donesi drva, da podložim vatru."
"Je l' možeš da mi zavežeš krpu oko glave. Boli me nešto glava..." upita je Gaga, Ljubica se tu nasmeja.
"A nisi pio sinoć? A? Mrcino jedna!" reče ona kroz smeh.
"Nisam. Ne znam šta mi je..."
"Okreni se."

Ljubica je uzela krpu sa stola i koliko je imala snage zategla je oko Draganove glave. On je tiho jauknuo.

                                                                                *

Kasnije tog dana, predveče, Dragan je došao kući. Obećao je sebi da neće piti. Imao je tri kazana, ali je ostao priseban i nije popio ni kap alkohola. Ljudi su ga nudili, pretili da će se naljutiti, gurali mu čašicu ispod nosa. Bio je odlučan da jednom i zauvek dokaže ženi da mitska bića postoje i da je on to, sugestija zla.
"Ljubice, idemo." s vrata je rekao.
"Gde?!" upita ga Ljubica drčno.
"Do Vidovače."
"Ma mani me, čoveče. Vidiš da spemam večeru."
"Večera može da sačeka. Mislim... 'ajde sa mnom ženo božija, ja ne mogu više ovako. Ti moraš da vidiš."
"Gledaj, Dragane" prišla je i stavila mu ruku na obraz. "Ako sada odemo, i tamo nema Anjđame, ili čega već, kako god nazivaš to, ne smeš više nikada, ali nikada da mi pominješ ta, da izvineš, sranja. Je 'l to u redu?"
"U redu." reče Dragan odlučno.
"Navuci gunj, hladno je." kaza mu ona.

                                                                                *

     Ljubica i Dragan su polako išli preko brda utabanom stazicom koja je vodila direktno do izvora.
"Slušaj" krenuo je Dragan. "Moraćemo malo da sačekamo, demoni ne izlaze ovako rano. Još nije vreme."

Mesec je stajao visoko na nebu. Bio je okrugao i bledo crven. Da ne kažem, boje cimeta.
Ljubica je frknula. "Znači Anjđama ima radno vreme. Od kada do kada plaši ljude tu na Vidovači?" rekla je smejući se.
"Ozbiljan sam! Mora da bude gluvo doba. Samo se može videti tu u gluvo doba."
"Gluvo doba?! Dobro Dragane, pa za koga sam se ja udala? Da sam znala da ćeš da izlapiš, nikada ne bih ni došla ovamo za tebe iz Kusatka."
"Pa i u Kusatku ima karakondžula" prekinu je Dragan.
"Nemoj srati više molim te, kada moram da ti tako kažem. Nego pali taj fenjer, noge ću da polomim ovde!"
     Dragan je izvadio šibicu, spojio je dva palidrvceta jedno kraj drugog i hitro ih kresnu. Plamen liznu fitilj i on zatvori vratanca fenjera. Popeli su se na brdo preko kojeg je Gaga sinoć bežao od Anjđame, pokazujući Ljubici kuda je prolazio. Dole u podnožuju bio je izvor. Spustili su se i seli na klupicu koja je stajala pored izvora.
"Dragane, je l' sada gluvo doba?" upita ga Ljubica.
"Nije." Zatim on dunu u fenjer i ugasi ga.
"Što to uradi? Je 'l si kršten?"
"Jesam. Ćuti." reče kroz zube.
Ljubica je ćutala i šutirala kamenčiće koji su joj se nalazili pod nogama. Nekoliko sekundi kasnije, Dragan je skočio kao oparen.
"Vidiš"
"Šta?"
"Anjđama!"
Na brdu iznad njih ukazala se silueta, koja je laganim koracima išla ka njima.
"Dragane, šta je to?"
"Nemam pojma."
"Dobro je, Gago, verujem ti, 'ajmo kući." rekla je Ljubica dok se pribijala uz Gagino rame.
"Eto ti, ženo luda. Sada smo oboje mrtvi!"
"Šta pričaš to budalo, ja neću da umrem! Ko je to?!" prodrala se. "Reci ko si grom te ubio!" Silueta je i dalje nemo išla ka njima.
     Ljubica se u tom trenutku otrgla i krenula da trči. Dragan je pokušao da krene za njom, ali su mu noge bile skamenjene. Bile su teške tonu. Nije mogao da napravi ni jedan jedini korak. Svom težinom tela pao je na travu, ali su mu noge još uvek bile zakovane za zemlju. U daljini je čuo Ljubičine vriske.
"Ljubice!" vikao je iz sveg glasa. Odgovora nije bilo.
Ponovo se ukazala ta belo siva masa ispred njega, i opet te oči. Gledao ih je sa zemlje skamenjen. Zeleno.
Nekakva sila ga je podigla i on ustade.
"Ko si ti?" progovori Anjđama i u tom trenutku poprimi oblik devojke duge crne kose. Rekla je to glasom od kojeg puče staklo fenjera.

                                                                                *

     Dragan Stanković, kazandžija iz sela Vodice, stajao je oči u oči sa Anjđamom. Osušenog grla pokušavao je da dođe do daha.
"Ko si ti?!" puklo je još jednom iz Anjđaminih usta. Zvuk je parao Draganove uši. Takav zvuk nikada do sada nije čuo. Takvu silinu, takav ton.
"Dr..rrrr...Draggg..." pokušavao je Gaga da odgovori.

     Anjđama je polako išla oko njega. Osećao je njen dah na vratu, obrazima. Bio je ledeno hladan. Njena duga crna kosa vukla se po zemlji, ostavljajući iza sebe trulež. Trave su se krivile i venule čim bi ih Anjđamine vlasi dotakle.

"Dragan!" prebaci on odlučno preko jezika. U tom trenutku je zamahnuo rukom ka Anjđami, ali njegova ruka je kao kroz paučinu prošla kroz nju, razmazavši lik devojke. Gledao je kako te zelene oči dodiruju zemlju i zatim se munjevito vraćaju nazad, iznova formirajući lice.
"Ha, ha!" nasmeja se Anjđama.

     Smeh je bio jači od hiljadu bubnjeva, Dragan je odmah prekrio uši rukama. Ptice sa obližnjih krošnji prhnuše. Fenjer zasija na trenutak i isto tako se ugasi. Osetio je srce duboko u grlu. Lupalo je ludački. Svaki udarac bio je silovit. Zatim Anjđama iz sebe izvadi nekakvu maramicu, izgledala je svileno, izgledala je lako. Svojim kandžama koje se još nisu pretvorile u ruke vezala je maramicu oko usta.
"Dragane." progovorila je. Anjđamin glas je sada bio prelep. Tih i nežan.
"Dragane, zašto svima pričaš o nama?"
Dragan je ćutao. Bio je nem.
"Pa je l' to lepo?" zastala je.

"Znaš šta." prosiktala je ona. "Dosta nam te je. Ne vadiš nas iz usta. Sugestija zla. Čuj molim te. I to Anjđama, ko je to smislio?! Da ti ja, kao Anjđama kažem, meni se to ime uopšte ne sviđa. Anjđama?" Stala je zamišljeno i dugačkim noktom se dotaknu po obrazu. Ugledavši svoje kandže trgnu se. "Vidi ovo?!" reče i nasmeja se. Zatim se dugi kvrgavi prsti pretvoriše u lepu žensku ruku.
"Nisam ja to smislio." napokon progovori Dragan.
"Pa ko je? Mi samo tebe čujemo, samo ti pričaš o demonima, karakondžulama i sotonama. Vekovima zaposedamo ove šume i ovaj izvor, a samo si se ti našao pametan... hoćeš popa da nam dovučeš ovamo? Je l' to hoćeš?!" prodra se Anjđama.
"Ja sam čuo tu reč." uplašeno reče Dragan.
"Koju reč?!" brecnu se ona.
"Anjđama..." Gaga se tu nakašlja i krete da rešeta kao nesigurno dete na priredbi osnovne škole. "Čuo sam to od svog dede. Deda mi je pričao o Anjđamama i ja sam video vas, i pomislio sam da ste Vi Anjđama, jer nikada nisam video Anjđamu i mislio sam da ona, to jest, Vi izgledate tako..."

Anjđama zatim podiže ruku. "Čekaj, čekaj Dragane...", ali Gaga se nije zaustavljao. "I šta fali toj reči? Nekako mi je čak i lepa..." slegao je ramenima. 

Ona zatim pomeri malo maramicu sa usta i reče. "Dragane!" U tom trenutku fenjer se raspao u milion delova, a svi dugmići sa njegove košulje otpadoše. Dragan se zatim sruši kao kula od karata. Stopala su mu i dalje bila zakucana za zemlju. Anjđama pruži ruku i ne dotaknuvši Gagu podiže ga opet na noge.

                                                                                *

Ljubica je bežala preko brda.
"ANJĐAMA!" vikala je iz sveg glasa. "ANJĐAMA, LJUDI!" pala je nekoliko puta, ali se brzo podizala i trčala punom snagom. Trčala je i nogama i rukama. Spustila se do sela i brzim koracima uletela u kuću.
"Mama, gde si bila?" pitala su je deca u glas.
"Nigde, deco." reče ona stavivši ruke na grudi.
"Šta ti je mama? Trčala si?"
"Da, da... da mi ne zagori ručak..." 

Mahnito je uzela varjaču sa stola i krenula da mota po loncima. Otvarajući jedan za drugim. Razmišljala je koji joj je sledeći potez. Pitala se šta li se desilo Draganu? Da li je dobro? Da li je živ?
"Glupa ženo" ispade iz nje. Deca su se kikotala. Posle nekoliko minuta, došla je do daha i u glavi joj se stvori plan. Otićiće kod svojih u Kusadak. Pokupiće decu i otići. Dragan, ako je preživeo, naćiće ih. Ali je bila ubeđena da mora sačekati jutro. S prvim zracima sunca će krenuti. Skinula je ikonu sa zida i čvrsto je zagrlila recitujući "Oče naš".

                                                                                *

"Dragane, Dragane...", šaputala je Anjđama.
"Dragane..." drmusala ga je bez dodira. Izgledalo je kao da je Dragan lutka koju ona pomera nevidljivim koncima. "Sugestijo zla?!" reče Anjđama kroz smeh. "Pa mi demoni smo mislili da si ti neka muškarčina, a ti se onesvestio kao neka žena. Pih." frknu ona.
Dragan je polako dolazio sebi. "Ljubice, je l' si to ti? Koliko ima sati? Stavi džezvu, ja sam tri dana za redom kuvao kafu." mrmljao je. "I gazda Mika, reci mu da danas ne mogu da mu pečem rakiju." Anjđama prasnu u smeh.
"Kakva crna rakija?! Dragane, Anjđama je ovde! Nije Ljubica..."
Gaga je došao sebi, i videvši Anjđamu ispred sebe pao je na dupe. Pokušao je da baulja u nazad, ali noge nije uspeo da pomeri.
"Dragane, sine." reče ona. "Smiri se. Ako se smiriš, odvezaću ti noge. Je l' to u redu?"

Gaga je nesigurno klimnuo glavom.
"Ali odmah da znaš. Nema bežanja, ako kreneš da bežiš - mrtav si!"

Krenuo je mahnito da klima. Anjđama je pružila dva prsta napravivši, kao u dečjoj igri, makaze od njih. Zatim se sagla i njima preseče nevidljivu nit koja je držala Draganove noge.
"Cing." reče. Zatim ga je podigla i stavila na klupu. Sela je pored njega.
"Bila sam živa, i bila sam mnogo lepa. Mislim, i sada sam živa, u neku ruku, ali nije to isto. Na primer, nisam pišala dva veka, možda i duže? To mi stvarno nedostaje. Možda to tebi deluje čudno, ali pišanje... pa pišanje je prava stvar. Je 'l tako Dragane?" Dragan opet klimnu glavom, ali sada silovitije.
"Osetiš neku slobodu kada pišaš... Mnoge demone kada sam pitala... i njima pišanje najviše nedostaje. Eto, možda tebi neće, ko će ga znati?!" Čuvši to Dragan se trgnu.
"Ubićeš me?" pitao je kroz suze, koje su istog trenutka kanule na njegove gole grudi.
"Ne, ne... neću." rekla je ona. Zatim je ustala i stala ispred njega. "Dragane, je l' sam ti lepa?"
"Paaa..." ridao je Dragan.
"Šta ti je?! Nemoj da plačeš..." Utom Anjđama uvuče ruku u sebe i izvuče još jednu maramicu.
"Evo ti. Obriši se." tutnu mu maramicu ispred lica. "Samo nemoj da brišeš usta s njom, zanemećeš. I onda... nećeš moći da mi odgovoriš na pitanje..."
Gaga se obrisao i vrati maramicu Anjđami, ona puknu prstima i maramimca nestade.
"I? Je l' sam lepa?!"
"Pa jesi. U ovom obliku. Da. Lepa si." reče Dragan nesigurno.
"Hvala. Vidiš da mi demoni i nismo tako strašni... Samo ne volimo kada ljudi pričaju o nama. To remeti naše postojanje. I onda to dođe do popova... oni dođu i prskaju naša mesta onom odvratnom vodom... i mi moramo da bežimo!"
"Da, da." potvrdno je odgovarao Dragan.
"Jeste! volimo mi tu i tamo da ubijemo nekog, ali to samo one koji mnogo pričaju. I zaposedamo krave, kerove i mačke. Nema ništa slađe od mačke, da ti ja kažem."
"Šta će biti sa mnom?!" upita tada Dragan odvažno.
"Pa ti imaš sreće. Naleteo si na mene." Anjđama se okrete i hitrim pokretima ruke obmota nekakvu nevidljivu nit oko Dragana. On je pokušavao da se pomeri, ali nije uspevao. Anjđama je skinula maramicu sa usta. "Poljubi me!" reče. Od siline zvuka Draganu pukoše prednji zubi i krete mu krv iz nosa.

                                                                                *

Ljubica je pakovala stvari u džakove. Deca su obigravala oko nje postavljajući joj brdo pitanja.
"Mama, mama, gde idemo?!"
"Idemo kod babe, u Kusadak"
"Ali deda smrdi na cigare i baba hoće da nas ljubi stalno."
"Baba vas voli... i deda isto. Idemo malo kod njih." 

Čupala je stvari iz ormara i bacala ih na pod. Jedno od dece se baci na stvari. "Mama, meni se sada spava." reče.
"Lezite spavajte. Odmah!" osećala je kako joj drhti vilica. "I sutra idemo... ranom zorom."
"Čim petao kukurikne?!" dobaci dete.
"Da! Čim petao kukurikne." kiselo reče Ljubica.
     Mesečina je zlosutno parala zavese. Ljubica je malo po malo bacala pogled prema prozoru. Nekih pola sata kasnije deca su uveliko spavala. Ljubica je sela pored šporeta i mumlajući izgovarala sve molitve kojih je mogla da se seti. Osetila je nemir, podigla je glavu i na vratima se ukaza senka koja se pretapa iz bele u sivu. Vrata su se otvorila i na njima se ukaza Dragan.
"Dragane, sunce te jebalo! Šta je ono bilo u šumi? Šta je ono bilo?! Je l' si dobro?" zatim mu je skočila u zagrljaj. Dragan je nemo ćutao gledajući u prazno. Ljubicu je to razljutilo i krete rukama da ga udara po grudima.
"Dragane, progovori grom te ubio! Šta ti je?!"

Videla je da na njegovoj košulji nema ni jednog dugmeta. "Dragane..." lupkala je nogom u pod. "Koja te je to beštija dohvatila?! S kim se ti vucaraš dok ja ovde sa decom sedim sama?! Pitam se ja da li je on dobro? Izgore ja od brige, a on se kurva!" opet je skočila na njega.
Dragan je tada podigao ruku i ne dodirnuvši Ljubicu baci je na krevet. Ljubica je bila u šoku. Krenula je da se pokriva jorganom preko glave i da vrišti. "Ko si ti? Ko si ti?!"
"Anjđama." reče Dragan glasom od kojeg popucaše svi prozori na kući.

ŠTA SI JEO?

SEPTEMBAR 1919.

            Zadružna kuća familije Pantić, nalazila se na kraju sela. Smeštena između dva ogromna jablana, šćućurena kao kakvo pile. Jablani su leti pravili ogroman hlad, a zimi su bili goli i pomalo sablasni. Kuća je imala šest malenih prozora i prostran trem. Na proleće bi trem, prekriven vinovom lozom, ozeleneo. Žene iz kuće su pod tremom pekle papriku, krunile kukuruz, čuvale decu i tračarile.

            - Je 'l znaš da je ona mala, Rodić, otišla za Milana, komšiju? - pričala je jedna.

            - Juuu, kada se to desilo? - odgovori druga.

            - Ja sam ih juče videla kako putem prolaze zajedno, a ona muža ima, koliko ja znam? - reče prva.

            - Poštena je ona, nemoj tako pričati. Pomagala nam je više puta, dobro je to dete. - branila je malu Rodić druga.

            - Mutna su to posla. - kaza prva i bledom rukom sa slivom plavičastih vena uze sledeći klip kukuruza.

            Za to vreme Života i Milosav su sedeli, uvaljeni u pletene stolice, pušili su cigare i pijuckali rakiju.

            - 'Alo, žene! Dosta sa tim rekla - kazala! - dreknu Milosav.

            - Pusti žene na miru... ženska posla. - unjkavo prošaputa Života.

            - Niko te ne tera da slušaš šta mi pričamo! - prosikta Milosavljeva žena (to je ona prva).

            - More! - odbrusi Milosav.

            Ona zatim uze komiljku i poteže je ka njemu. Života se tu nasmeja, a i njih dve prasnuše u smeh. Milosav je samo odmahnuo glavom sa blagim osmehom na licu, silovito izdahnuvši kroz nozdrve.

            Života i Milosav su rođena braća. Neverovatno su ličili jedan na drugog, ali je Milosav imao dugu crnu bradu, stoga se to i nije toliko primećivalo. Obojica su imali neverovatno guste obrve, koje su leti pravile dugačke senke preko njihovih lica. Iz daleka, kada bi išli ka tebi, ne bi nikako mogao da prokljuviš ko je jedan, a ko drugi. Tek kada bi se zaustavili mogao si da primetiš kako se Života neprirodno naginje na levu stranu. Vukao je povredu iz rata. Bio je ranjen u levu nogu, a to se zbilo negde kod Smedereva.

            Milosav je preteći mahao prstom:

            - Ženo, mnogo sam ti Ja dopustio! - zatim uze čašicu i sasu rakiju u grlo.

            Života je pružio nogu i bolno rukom protrlja butinu.

BADNJE VEČE, 1920.

           

            Milosav je pokucao na vrata i žena mu otvori. Preko ramena je nosio badnjak, a u ruci flašu rakije.

            - Dobro veče, dobro veče. - reče žena. - Šta nam nosiš?

            - Nosim sreću i zdravlje!

            - Oooo, lepo, lepo. 'Ajde, onda... uđi.

            Milosav je ušao u kući i odloži badnjak pored šporeta. Tabla šporeta je bila jarko crvena. Zatim priđe stolu i brepnu flašu o njega.

            - Života, hoćeš rakiju, ili ćeš vino da piješ?

            - Piću vino.

            - Dobro. - reče Milosav i strovali se u stolicu.

            Preko stola je prebačen cvetni stolnjak, na sredini stola gori sveća. Na njemu su dve malene činije sa suvim šljivama i jedna velika sa orasima. Pokraj sveće stoji badnjačka pogača.

            Milosav uze par oraha i ubaci ih u usta. - Hoćemo li jesti, žene? - muljao je orahe po ustima.

            - Prvo ćeš valjda molitvu da očitaš, crni Milosave!

            - Života će to... on to bolje radi.

            Deca su se sjatila oko stola i Života opali "Očenaš".

*

            Negde između prebranca i ribe Milosav se nagnu prema Životi. Života je zamišljeno gledao u svoj tanjir, ubacujući komadiće hleba u usta.

            - Ej... pssst... Života...

            - Ha? - cimnu se on.

            - Je l' si video ti da nešto svetli, ovamo... - cimnu glavom neodređeno - kod Rake u voću?

            - Gde, bre?!

            - Kod Rake u voću, jebem te gluva!

            - Nisam. Kako svetli? - zbunjeno upita Života.

            - Pa lepo... svetli. - značajno izgovori Milosav, pritom podignuvši obrve, a ispod njih iskočiše njegova dva crna oka.

            - Paaa, nek' svetli. - reče Života sležući ramenima.

            - Čuj njega! - brecnu se ovaj, ali se brže bolje stiša, ne želeći da žene čuju njihov razgovor. - Čuj njega, neka svetli! Pa je l' znaš šta to znači?!

            - Šta?

            - Budalo moja, tu je zakopano blago. - reč "blago" je neprirodno odužio.

            - Ma daj Milosave, šta pričaš?!

            - Ozbiljno ti kažem! Otac mi je pričao... naš otac! Rekao mi je; ako vidiš, ikad, da nešto, negde, svetli na badnje veče, da je tu zakopano blago. A ti Života, od svih ljudi treba da znaš - da naš otac, bogdamudušuprosti, nikada nije pričao gluposti. Je l' tako?

            - Tako je. - reče Života i ubaci kašiku u usta.

            - Ako mi ne veruješ, idi vidi! Idi vidi! - izgovorivši to Milosav preksti ruke i zavali se u stolicu.

            Životina žena je primetila Milosavljev gest i reče: - Šta vas dvojica petljate? O čemu pričate?

            Milosav je brže bolje prekide. - Ništa, ništa... nešto bezveze...

            - Dobro, dobro... - reče ona i tutnu detetu parče ribe ispred nosa, ono odmahnu par puta glavom, ali na kraju ga ipak proguta.

            - Gledaj sada... - neumoran je bio Milosav. - Idi ti, kao, po drva... i pogledaj u pravcu Rakinog voća, i videćeš da svetli. Svetli kao dukat! - ponosno reče on.

            Života je pogledao u Milosava i ćutke ustade od stola.

            - Gde ćeš Života? - upita ga žena.

            - Idem do polja, i taman da donesem drva.

            Milosav je pratio Životu pogledom dok je ovaj izlazio napolje.

*

            Života je pišao pored jablana, jednim okom gledajući ka Rakinom voću, i zaista, nešto je svetlelo. Trepnuo je nekoliko puta, ne bi li bolje video.

            - Da li je ovo od vina, jebemti? - upita sebe na glas.

            Otresao ga je i krete da se gega ka Rakinom voću. Kako je bio bliži tako mu je bilo sve jasnije i jasnije da tamo, odista, nešto svetli,i Milosav je lepo rekao, svetli kao dukat! Otišao je do šupe, ugrabio naramak drva i hitro se vratio u kuću.

            Milosav je bio u istom položaju kao i malo pre, samo je sada umesto kašike u njegovoj ruci lenjo visila cigara. Života je spustio drva pored šporeta i u nekoliko koraka stvori se pored Milosava. Ovaj je istpustio ogroman oblak dima i kaza: - I? Šta sam ti rekao?! - smešak mu otkri žute zube.

            - Bogtevido, tamo stvarno nešto svetli!

            - Pa, ja ti kažem... ti pričaš; Milosav lud!

            - Pa, šta ćemo da radimo? - usplahireno reče Života.

            - Eee, moja budalo, pa da kopamo... šta ćemo?! On još pita šta ćemo?! - frknu.

            - Kad?

            - Kad žene i deca zaspe. - zatim pruži ruku ka njemu. - Dogovoreno?

            - Dogovoreno! - vojnički ispljunu Života. Zvuk ruka - ruci ispuni prostoriju.

            - Ja lepo kažem da vi nešto petljate. - ponosno dobaci Životina žena. Dete u njenom krilu sada je sȃmo uzimalo komadiće ribe i u slast ih jelo.

            - Molim te, gledaj svoja posla! - nenadano ispade iz Živote, ali se munjevito ispravi. - Ma, nešto se dogovaramo... nešto nebitno...hoćemo jablan da isečemo... - verglao je on.

            - Hoćete jablan da isečete?! - zabrinuto upita ona.

            - Ma nećemo! Pusti me, ženo... - nekako prevali preko jezika.

            Milosav se samo glasno nasmejao.

*

            Žene i deca su uveliko spavali, Milosav je sedeo u mraku i pušio, a Života je nestrpljivo cupkao na stolici.

            - Života. - veoma tiho reče Milosav.

            - Molim. - još tiše odgovori on.

            - Vreme je.

            Života zatim skoči trupnuvši nogama o pod, Milosavljeva žena nešto promrlja i okrete se na drugu stranu. Iako je bio mrak, Života i Milosav su jasno videli jedan drugog i u isto vreme klimnuše glavama.

*

            Stajali su ispred šupe. - Šta nam sve treba? - pitao je Milosav Životu.

            - Ovako; treba nam fenjer... - češao se po glavi - i ašovi, to je to. Ne treba nam ništa više.

            - Dobro, dobro. Ti ponesi fenjer, ja ću ašove.

            Milosav je godinu dana stariji od Živote i oduvek se prema njemu ophodio zaštitnički, a otkako je Života ranjen, Milosav je radio većinu poslova na imanju, štedeo ga je. Uzeo je dva ašova i dve lopate, Života je uzeo fenjer iz šupe i braća Pantić kretoše u lov na blago.

            Milosav je preskočio tarabu i smelim koracima koračao ka treptećem svetlu. Života je izašao na kapiju, pre toga je pokušao da preskoči ogradu, ali nije uspevao da digne levu nogu. 

            Mučio se da upali fenjer, fitilj je odbijao da prihvati plamen. - Milosave, ovo govno neće da se upali!

            - Ma ko ga jebe, i onako je mesečina, vidi se sve k'o nadlanu!

            Života je nesigurnim hodom išao iza Milosava. Gledao je levo - desno i povremeno bacao pogled ka nebu.

            - Bogtevido, koliki je Mesec večeras!

            - To je dobar znak. - reče Milosav.

            - Dobar znak? Ne bih rekao... izgleda mi nekako strašno.

            - Života, budi muško!

            Čuvši to, Života drčno odgovori - Nemoj ti meni budi muško! Gde si ti bio kada su me Švabe ganjale oko Smedereva?! - držao je fenjer visoko u ruci, plamena u fenjeru nije bilo, ali ga je Života držao tako - kao da iz njega sija hiljadu sveća. Kada bi napravio korak, pre toga bi ugašenim fenjerom "osijao" put.

            - Nećemo opet na tu temu. - reče Milosav, zatim dreknu: -Pusti to sad!

            Života se saplete o kamen i umalo ne pade. - Jebem ti, Rako, sve. - reče sebi niz bradu, pa nastavi. - Je l' Milosave, čije li je to zlato?

            - Tursko! - glasno reče Milosav.

            - Tursko? Šta li su Turci tražili kod Rake u voću?

            - Idi bre Života, šta lupetaš?!

            - Ne, ne, samo pitam.

            - Došli da mu orežu šljive!

            Utom se Milosav naglo okrete ka Životi i ovaj se zakuca u njega.

            - Slušaj, - Milosav je spustio alat pokraj sebe i rukama uhvati Životu za ramena, ovaj je i dalje visoko držao fenjer - otac mi je još nešto rekao.

            - Šta?

            - Rekao mi je; kada kopaš zlato, i to naročito Tursko, ne sme da se čuje glas, ni jedan jedini glas, nikakav zvuk ne sme da se čuje.

            - A zvuk ašova i zemlje? - smelo upita Života.

            - To može! Ali glas, glas iz čoveka, zvuk... ne smeš da kašlješ, kijaš ili šta već?

            - Koliko si ti siguran da je baš TU zlato?

            - Sto posto sam siguran! Siguran sam kao u Sunce, koje svako jutro izađe.

            Pantići su stigli do treptavog svetla. Milosav je pokazao univerzalni znak za tišinu, stavivši kažiprst preko usana. Života je klimnuo glavom i oni krenuše da kopaju.

            Zemlja je bila iznenađujuće meka i rastresita. Sa lakoćom su iskopali dobrih metar i po. Života je nekoliko puta slučajno bacio zemlju Milosavu za vrat, ovaj je samo odmahivao glavom i nastavljao da kopa. Na drugom metru kopanja, Milosav oseti nešto ispod ašova. Lupio je dva puta i bio je siguran da lupa u drveni kovčeg. Njih dvojica su se pogledali i osmehnuli se, baš u tom trenutku oko njih se stvorilo jedno desetak kokošaka. Kokoške su išle oko rupe u kojoj su se oni nalazili. Milosav je opet prstom pokazao Životi da bude tih. Života je silovito klecnuo glavom. Kokoške su skakale jedna na drugu kljucajući se, a Pantići su i dalje uporno kopali, da bi u sledećem trenu kokoške nestale i oko njih su krenule da paradiraju svinje. Teški veprovi su naskakivali na krmače i groktali su pravo u njihova lica. Životi su podrhtavale ruke. Strah mu je tresao telo. Pitao se; odakle sada ove svinje? Šta je ovo?! Znao je da ovo nisu čista posla. Čuo je priče o ukletom zlatu, ali nije mogao ni da sanja da su Turci zakopali zlato kod Rake u voće, u pauzi između orezivanja šljiva. U par navrata je gledao u svinje, ali čim bi neki od veprova groknuo ka njemu Života bi još silovitije kopao. Odnekud je dunuo jak vetar i svinje kao da su od paučine, rasprhnuše se u milion nijansi sive boje.

            Milosav je jasno video drveni kovčeg ispod sebe. Video jedve metalne šine i čuknu ih ašovom. Klek'o je i krete rukama da odgrće zemlju ispod sebe, isto uradi i Života. Kako su krenuli da kopaju rukama tako preko njih prelete ogroman crni pastuv. Obojica su podigli glave i videli kako se konj zatrčava ka njima, Života je debilno gledao u konja koji se približavao neslućenom brzinom. Milosav uhvati Životu za ramena i povuče ga nazad u rupu,još jednom mu pokazavši prstom da ćuti i ostane tih. Konj je opet preskočio rupu, ovog puta još silovitije trupnuvši pri padu. Života se opet pridigao, a ovog puta je video krdo crnih konja, crnih kao mrak, kako u punom galopu trče ka njima. Milosav je i dalje rukama kopao, a onda prstima napipa katanac. Bili su tako blizu zlata! Crni pastuv se propeo i gromoglasno frknuo, plamen je buknuo iz njegovih nozdrva. Lupio je kopitama o zemlju i dade se u galop. Života ga je gledao skamenjen, u tom trenutku je zacvileo i glasno prdnu.

            Milosav se okrenu ka njemu i ljutito ga pogleda, kovčeg je krenuo da tone, crna zemlja ga je gutala, jasno su čuli kako gomile i gomilezlatnika propadaju negde duboko ispod zemlje, kako sanduci puni zlata udaraju jedan u drugi i padaju u ambis. Milosav je i dalje grčevito držao katanac, ali on se raspade u hiljade sitnih delova, ostavljajući tragove rđe na njegovim dlanovima. Crni pastuv je preskočio preko njihovih glava i u tom trenutku nestade. Krdo konja izblede s mesečinom. Zavladala je sablasna tišina.

            - Života! Šta uradi to sunce ti jebem?! - ljutito ošinu Milosav.

            - Prdnuo sam. - tužno zašuška Života.

            - Pa šta si jeo, jebem ti lebac, da ti jebem! Ode zlato! Ode! Je l' si čuo?!

            - Preee..prebranac...

            - PREBRANAC?! MA UBIĆU TE, ŽIVOTA, UBIĆU TE JA, KADA NISU ŠVABE!

            Milosav je uzeo ašov i poteže ga ka Životi. Života je postavio ruku, ali ruka mu se kao kakva suva grančica slomi pod silinom udara. Ovaj je bio slep od besa, obrve su mu stajale visoko na čelu, a oči su mu gorele crveno. Zatim je još jednom zamahnuo ašovom i ivicom sečiva iseče Životi vrat. Života je pao na kolena i krete da krklja. Kako bi mu srce kucalo, tako je krv izbijala iz njega u pravilnim razmacima. Držao se rukama za vrat pokušavajući da zaustavi krv, seo je i nagnu se uza zid rupe. Milosav se tek tada dozvao sebi.

            - Života? Života, budalo moja, je l' si dobro? - znao je da je upravo postavio najgluplje pitanje u svom životu.

            - Života, sve će biti u redu! Života, brate, izvini... Života! - dve ogromne suze se sliše niz Milosavljeve obraze. Obrisao se rukom, a na licu mu ostadoše tragovi rđe.

            - Života, brate... - jecao je Milosav. Pao mu je na grudi i silovito ga zagrli.

            Iz procepa na Životinom vratu štrcnu poveći mlaz krvi,ispustivši zvuk sličan prdežu.

            - Prdnuo sam. - izgovori tada Života sa osmehom.

            Dva sokaka dalje, u šljiviku, komšija Milan je obeščastio malu Rodić.

Dim

          "I sada, gledaj. Ja radim dve smene za redom, i onda dođem kući..." tu zastade i mahnito povuče dim cigarete. "Šta onda? Nisam ni za kurac. Mogu samo da se napijem kao pička ovde sa vama!" Rekavši to Sima krete gadno da se smeje - razjapivši usta kao neku rupu bez dna. Dim je u naletima puhtao iz njegove utrobe.

          "Ne razumem?"

          "Laki, buraz, mnogo si bre spor." I opet krete sa smehom. Laki tu obori glavu. "Ajmo nazdravlje!" Čaše se po komandi digoše, i zvuk čaša o čašu ispuni kafanu. 

          "I evo večeras. Ja dođem kući. Ne znam gde sam! Radio sinoć drugu, a pre toga sam radio prvu...ili sam radio prvu pa drugu? Nebitno."
          "Kako nebitno?"
          "Ma pusti me, vidiš da ne znam kako se zovem. Nego, gde sam stao? A da - a na šljaci farbali nekog krša, mislim... pogledaj mi ruke." Zatim je okrenuo otvorene dlanove ka Lakiju i Rajku i mahao njima levo - desno ispred njihovih lica. Potom vrhom nokta pokuša da oguli ostatke tamno plave farbe. "Vidiš Laki?", tutnu šaku ispred Lakijeve krigle taman kada je ovaj krenuo da otpije. Laki se trgnu: "Vidim, vidim..." A zatim i on vrhom svog kažiprsta pokuša da skine delić farbe sa Simine šake, ali ovaj naglo povuče ruku i Laki se ponovo cimnu. "I dođem ja kući, i ona počne da mi nešto sere. Buraz, kako sam je..." U tom trenutku ga prekinu Rajko. "Je l' si poneo lak za Lutka?" Nije vole da sluša Simine priče u kojima on bije svoju ženu. Rajko se uvek imbecilno unervozi kada je kraj Simine žene. Par puta je boravio sa njom do jutra dok Sima radi treću smenu. Jednom su se i nesigurno poljubili. Rajko i dalje masturbira sa sećanjem na taj trenutak.
          "Jesam.", evo ga. Zatim brepnu plavu plastičnu kesu, u kojoj su bile dve četke i konzerva laka. Na njoj se jasno video natpus TESSAROL.
          "Jadnik je sav ispucao. Ova kiša pada već pet dana." tužno zacvile Laki. "Je l' si mu video ruke? Nekako su...", tu ga Sima prekide: "On je drven pajseru, to je normalno. Nekada se brinem za tebe Laki." 

          "Alo vas dvoje - dosta. Koji vam je kurac?", zatim se vrata otvoriše i omaleni lutak, visok nekih metar šezdeset ogrnut kabanicom sa malim plavim kišobranom stupi u prostoriju.
          "Gde ste ljudi? Šta ima?", veselo zagrmi Lutak.
          "Evo buraz, cirka... kao i obično." Reče Rajko.
          Potom Lutak uz škripu podiže ruku i pozva konobara. Skinuo je mokru kabaicu i uredno je spakovao na naslon stolice. Protresao je kišobran i nežno klimnu glavom ka Lakiju. Laki se nasmeja. Nekoliko sekundi kasnije pred njima se stvori stariji čovek. Na košulji su mu nedostajala dva dugmeta, video se dlakavi stomak. Delovao je krajne ljubazno.

          "Izvolite." Začu se meketav glas.
          "Ni većeg čoveka ni pičkastijeg glasa!"

          "Iskuliraj Simo. Turu ovde. Ko šta pije?"

          Laki pokaza očima ka polupraznoj krigli, Rajko reče - rakija, a Sima reče:"Isto."

          "Častiš Lutak?"

          "Ma da. Oslobodio sam se bede." Kaza i debilno otvori usta, jer je samo to mogao. Iz njega izađe nešto nalik gumi sa koje naglo skineš ventil.

          "Nisam više sa Tinom." Izdahnu.

          "Ti si sa Tinom?"

          "Pa Laki, video si nas zajedno? Čak smo i bili kod tebe na gajbi. Šta ti je?" Otvori usta i isti zvuk od malopre ispade iz njega.
          "Ma nešto sam se zbunio." Rajko i Sima su se smejali u gurali. "Koji retard!"

          "Sisaj ga Simo!"

          "Ej, ljudi...", utiša ih Lutak. Pa da, nisam više sa njom." nastavi.

          "Šta se desilo?"

          "Ma luda. Nimfomanka. Nije normalna. Ne mogu ja sa takvom ženom da budem. Luda. Uvek hoće... svuda. I ne napada samo mene. Luda... Jebote napalila se na lika koji je okrenuo pogrešan broj." Tu je zastao. Konobar je prišao i poslužio piće. Sima je provukao tako da ga konobar čuje:"Sisica debela." Čova je nesiguno spustio račun, lutak izvadi novčanicu i reče u redu je. Kada se udaljio svi su pali u smeh.

          "I?", upita Sima.

          "Ma idi, na primer sinoć. Ja spavam, i osetim da je nešto na meni. Ja se probudim, kad ono ona. Navlači se kao mentol. Ja je zbacim, a ona tu krene da mi kuka. Pusti me Lutak, pet munuta još! Kažem vam l-u-d-a!"

          "Ja bi takvu oženio, a ti ko neka pička!" Reče Rajko.

          "Ma daj brate, znam zbog čega je sa mnom, i ona, i ona prošla... Vesna, i ona pre nje... ona..." tu stade pucketati svojim drvenim prstima.

          "Mira? Tanja? Maja?", krete da nabraja Sima.

          "Maa, ona, Kris... prugasta haljina... znaš Laki... ma nebitno, ne sećam se. I ona je govorila da je sa mnom zato što me voli kao ličnost i ta sranja. Ali znam ja šta je. Ja sam non stop krut." Tužno reče.

          "Ja stvarno ne vidim u čemu je problem?! Buraz, da je meni non stop dignut, pa ja bi jebao i Lakija!", prodra se Sima. Tu se i Laki nasmeja. "A ti nećeš? Lutak?" Tada se nagnu na laktove i ubaci se Lutku u facu: "Da li si ti normalan?"

          Ovaj ga odgurnu rukom i Sima brepnu u stolicu. "Ne kapiraš ti to."

          "Kapiram da si žena! Rajko, je l' se slažeš sa mnom da je ovaj ovde drveni žena?" Rajko je mudro ćutao. Rajko nikada nije imao devojku, ali je uvek pričao o njima. Bilo je nečeg odvratnog u vezi sa njim.

          "Ma koga ja i pitam. Ti pičku nisi ni video.", provuče Sima.

          "Simo, što si takav smrad?" Upita ga Lutak. "Pa je l' sam rekao nešto što nije istina?" Raširio je ruke tako da dve plave šake zinuše u kafanu. "Ja sam mu namestao i jednu i drugu i treću, manijak ih uvek otera."

          "Čak je i ovaj jadni Laki imao neke akcije."

          "Ajde sada stvarno iskuliraj." Reče Rajko. "Nekada si težak retard." Tu Rajko zasta, kao da se premišlja. "Makar meni može da se digne."
          "Molim?", tu se nađe u čudu Sima. "Odakle ti to pajseru?"

          "Alo ljudi, daj opušteno malo, cirkamo... ortaci smo. Dosta više. Svaki put je ovako. Imam keša, večeras se pije. Konobar!" Dreknu Lutak. "Daj ovamo još jednom isto!"
          "Ja ću rakiju." Uz uzdah proturi Sima. Konobar je opet došao, ovog trenutka Sima ništa nije dobacio.

          

          Nekoliko tura kasnije, priče su preletale sto. Lutak je prepričavao svoje doživljaje iz rata, Laki se prisećao davnih pijanstava, Rajko je opisivao ženu sa trafike preko puta, uporno stavljajući akcenat na njeno dupe.

          Usledila je kratka tišina. A zatim je Laki tiho upitao Lutka: "Je l' možeš da nam ga pokažeš?" Učinivši mu se da ga Lutak nije dobro čuo, ponovio je pitanje: "A? Je l' možeš? Ono, zanima me... Nas." Nesigurno je pokazao rukom ka Rajku i Simi.

          "Gle ga ovaj peder." Ubaci se Sima. "Šta da vam pokažem?" Pravio se lud Lutak.

          "To je tvoja ideja Simo. Ja samo pitam. i šta, on je lutak... koji kurac. Nije čovek. Pričali smo o tome pre neko veče. Jer ono... ti brate... imaš toliko žena, i sa toliko si riba spavao, samo da vidimo šta je to... toliko bitno?" Neprijatnost je čekala Lutkov odgovor. "Pa bitno je. Sve je bitno." Reče Lutak laskavim tonom. "Mislim... mogu. Što da ne" Trojka se blago nasmešila. "A da ga slikam? Pa da vam pošaljem slike?" Podrugljivo upita Lutak sa širom otvorenim ustima. Nije dobio odgovor. Frknuo je i zatim zavuče ruku u pantalone, i nakon nekoliko sekundi ču se nekakv tup zvuk nalik na zvuk hitro povučenog rajbera. "Evo..." S nekakvim olakšanjem izusti Lutak. Polako se primakao stolu i levom rukom uze kabanicu sa stolice. Zatim očima cimnu ka njima. Laki prihvati kabanicu i napravi mali zastor između njih i ostatka kafane. I tu ispred njih stvori se savršeno prav penis od 24 santimetra, sav nabrekao i išaran verodostojnim venama. Izgledao je i više nego pravo. "Jebote!" Iskliznu sa ugla Rajkovih usana. "Sada mi je sve jasno..." Lutak je ponosno okretao svoj penis, pokazivajući ga sa svih strana. I dva ogromna jaja su visila kraj korena. Laki je nesigurno krenuo prstom ka njemu. Ali ga Lutak lupi slobodnom rukom. "Ajde sada, ne preterujmo." Reče i nasmeja se sigurno. "Eto. Dosta." Zatim ga ubaci u pantalone i isti onaj zvuk se ču. "I momci, šta kažete?" Ponosno upita Lutak. Trojka je nemo gledala u prazno. Sima je iz unutšnjeg džepa jakne izvadio upaljač i cigarete, prošavši paklom ispred svih. Rajko i Laki uzeše po cigaru i Sima im pripali.
          "Nego, je l' ovo za mene?" Lupi Lutak rukom po konzervi laka. " TESSAROL , to si mi donosio i prošli put? A?" Sima je samo unjkavo klimnuo glavom. "Momci...", ustade Lutak, zavuče ruku u novčanik i iz njega izvadi novac. "Evo vam, imate za još jednu turu. Ja moram da palim. Umoran sam, a i moram da se lakiram. Vidimo se." Rajko, Sima i Laki u istom trenutku izbaciše tri ogromna koluta dima.

          Kiša je i dalje padala neumitno. Lutak se borio sa vetrom. Nekoliko blokova kasnije našao se ispred svoje zgrade. Vrata su bila ovorena. Pokušao je da ih zatvori, upodno ih gurajući. Posle nekoliko pokušaja odustao je. Ušao je u stan, skinuo se, dobro se orisao peškirom i iz kese izvadio konzervu i četke. "Uh, biće teško", promrljao je. Tina ga je lakirala poslednji put. Ali sada je neće zvati. Ta priča je gotova. Sa telefona su lenjo opominjale tri poruke. "Lutak, volim te, javi se. Šta ti je?" glasila je prva, druge dve su bile slične sadržine, sa improvizovanim smajlijima koji ljube. Nekoliko sati kasnije i nekoliko gutljaja vodke Lutak je odustao i lenjo se uvukao u krevet. "Do kurca." Iscurila je rečenica iz njega. Sanjaće nepregledne izloge radnji, sve te predivno obučene lutke i njihove glatke noge. Jednu lutku s početka Knez Mihajlove već duže vreme sanja.

          Ispred njegove zgrade, totalno mokra, sa kosom preko lica stajala je Tina. Uporno pokušavajući da dobije Lutka. Operater je konstantno pričao - mobilni pretplatnik nije trenutno dostupan.
          "Jebaću ja njemu mater drvenu." Dreknu Tina. Ulicom je odzvanjalo dobovanje kiše. Njen glas se nije čuo. Rešila je. "Idem kod njega. Retard mi je dao ključ." Mahnito je potrčala ka zgradi. Ne videvši rupu koju je prekrila voda, upala je u nju. "Lutak!", prodra se.
           Tiho je ubacila ključ i još tiše otvorila vrata. Pravo ispred nje na krevetu ležao je opružen Lutak sa četkom u ruci. Mrmljao je u snu. Mrzela je njegovo mrmljanje i njegovo hrkanje. Tina je pogledom pretražila sobu i ugledala ono što traži. Na komodi pored kreveta stajao je Lutkov penis, sveže ofarban presijavao se na mesečini. Zgrabila ga je i nesigurno poljubila. Polako je krenula ka izlazu, ali je trapavo zakačila kabal koji je išao preko sobe. "Glupačo, znaš da je tu! Preskočila si ga toliko puta!", prodra se u sebi. Taj zvuk probudi Lutka.
          "Šta radiš ti ovde koji kurac?" upita on sanjivo.
          "Došla sam po ono što mi pripada." Zatim kao nekakv ratni plen visoko podiže drveni penis i reče: "Ovo je moje!"
          "Alo ženo nenormalna, vrati mi to! Ostavi to gde si našla!" Prodra se.
          "Dosta sam ja trpela tebe, i tvoje glupe priče. Jebala te Španija!"
          "Ne diraj mi Španiju kurvetino!" Lutak je dve godine živeo u Španiji, uporno je pričao njoj. Sa tolikom žarom da bi se nekada gubio i tako pogubljen mogao je satima da opisuje Logronjo i vinograde, koridu i izloge u Barsi.
          Zatim se Lutak baci ka njoj. Obmotao joj se oko struka u nastojanju da je obori na zemlju. Tina ga je odgurnula nogom i Lutak kao plastična kesa nošena vetrom čudno pade na krevet. Pomalo zbunjen pogledao ju je. Ona je imala ogroman smešak razvučen preko face. On se opet obruši na nju, ovoga puta još silovitije, ali ga Tina opet bez mnogo napora odbaci od sebe. Sklonila je mokru kosu s očiju i reče:
          "Samo ovo valja na tebi." Mahala je penisom ka njemu: "Ti si kurac! Ha! Koja fora..."Zamišljeno reče ona. "Da... ti nisi ni za šta! Ti si ništa. Govno drveno!"
          Lutku su velike oči bile pune suza. "Tina ja te volim. Pomirićemo se. Biće sve kao pre." Pokušao je očajnički da dopre do nje.
          "Ma koji ćeš mi? Ja sada imam šta mi treba." Nasmeja se nekako čudno i nasloni penis na obraz mazeći se njime.
          "Kurvo!" Dreknu Lutak iz sve snage i još jednom se baci na nju. "To je moje!" Ovoga puta je poljuljao Tinu i ona pade. Sada je Lutak bio na njoj i upodno je pokušavao da je obuhvati rukama vrat, ali je ona ipak uspela da ga zbaci. "Pičko"
            Pokraj kreveta na komodi gde je predhodno stajao penis, nalazila se poluprazna flaša vodke. Hitro ju je zgrabila i iz sve snage udarila Lutka u glavu. Ovaj je pao kao kula karata.
          "Pičkice jedna mala." Reče Tina i zatim krete da prosipa vodku po njemu. U nekom polu snu on je mrmljao:"Šta radiš to kurvo?"
           "Zapaliću te siso." Rekavši to hitro je iz džepa izvadila upaljač, on kliknu i plamen liznu noć. Odlučno ga je bacila na njega. Istog momenta on je buknuo. Dim je ispunio sobu. Pomalo uplašena Tina je istrčala iz stana. Lutak se topio, puzeći po podu. Otpala mu je noga kada je pokušao da se uspravi. Poslednjim atomom snage uzeo je flašu i zavrljačio je ka prozoru. Flaša se krajnje čudno odbi od prozora kao da je ovaj od nekakve gume. "U kurac." Zašištao je. Tina se brzo spustila niz stepenice, u daljini je mogla da čuje njegov glas: "Droljo!" Izašla je na ulicu i krenula da maše penisom. Jedan taksi ju je prošao i dobrano poprskao. Sluđeno je pogledala levo - desno i dala se u šprint svog života.

Kratko

          Kada čovekom ovlada srce, tada nastaje haos. Na vama je da taj haos kanališete. Sve sam zaboravio.

Tattoo

          Gurnuo sam vrata, zvonce se oglasi. Crriinggg... Na zidovima su bile okačene slike tetovaža. Uglavnom zmajevi, zmije, veštice, gomila trozubaca, izvijenih faca i nekoliko krstova. Dva Isusa, jedan Popaj i ceo red Japanskih simbola. Tatu majstor je sedeo nadvijen nad devojkom, bio mi je okrenut leđima. Na zvuk zvonceta se nije ni trznuo. Rekao je samo izvolite. Ćutao sam i razgledao neko vreme. U prostoriji je bilo mračno, jedino konkretno svetlo je dopiralo sa njegove lampe koja mu je visila sa čela, pričvršćena iskrzanim kaišem. Par linija koje su nekako upadale kroz roletne na vratima i prozorima delovale su nepoželjno. Prašina se igrala sa njima. Devojka je bila bosa, prsti su joj se grčili kad god bi se začuo zvuk mašinice. Nokti su joj lakirani u belo. Napravio sam par koraka ka njima, ona u tom trenutku zastenja, a ja poskočih. Lep stenj. Podigao sam se na prste kao kuče koje šeni, pokušavajući da vidim šta se dešava. U tom trenutku se lik okrenu: "Sedite. Brzo ću ja." Devojka se podiže i mahnu mi rukom. "Ćao." Reče kroz smešak i naglo se baci nazad na sto. Nasmejao sam se i kroz zube provukao: "Zdravo." Prišao sam jednoj od slika i dobro se zagledao u nju. Linije su bile debele. Baš, baš debele, ovo mora da je bolelo pomislih. Uvalio sam se u kožnu fotelju i uzeo jedan od magazina koji su stajali na stočiću pored. Listao sam polako, s vremena na vreme okrećući časopis pokušavajući da shvatim šta neke od tetovaža znače. Neke su bile gomila izukrštanih linija.Čudno.

          "Gotovo je Gago."

          "Hvala Cile, srce si." Reče, zatim ga zagrli i poljubi u obraz.

          "Tamo ti je ogledalo... Gospodine, je l' nije problem da uključite svetlo... eto ga tu." Pokazivao mi je rukom. Hiruške rukavice su bile obojene u crveno. Dok su mu prsti bili plavkasto crni. Ustao sam i krenuo u potragu za prekidačem. Gaga se okretala levo - desno nameštajući se ispred ogledala. Pokušavala je da uhvati koji zrak Sunca ne bi li osvetlila tet.

          "Gde?" Pitao sam zbunjeno.

          "Tu... tu iza biljke."

          "Aha." Pomerio sam ogroman palmin list i napipao prekidač. Prstom ga spustih na dole. Jedna od neonki se uključi na trenutak i zatim njih par poče da blinka. Na prvi tračak svetla devojka vrisnu: "Cileee, prelepa je!" Neoke su se smirile, on je ustao i došao do nje. Zagrlio je oko struka i ona je skakutala.

          "Jedva čekam da je svima pokažem!" On se sagnuo i još jednom dobro pogledao tetovažu. Jednorog sa nekakvom trakom oko roga. Čista glupost. Fino je izgledala na njenoj plećki.

          "Dobra je." Reče i lagano lupi nju po dupetu. Zatim se protegao i upitao me: "Recite?"

          Zbunjen gledao sam u Gagino dupe. Bilo je malo i prćasto. Kao nemirno štene skakalo je sa strane na stranu.

          "Gospodine." Rekao je malo višim glasom. Trgao sam se kao iz nekakvog čudnog sna.

          "Aaa, da. Pa ja sam mislio..."

          "Sedite." Pokazao mi je rukom na fotelju. Seo sam nevoljno. Dok objašnjavam volim da stojim, nekako se prirodnije osećam, nekako mi je lakše.

           Cile je privukao stolicu, uvalio se u nju i šmekerski upalio cigaru. Nažinjući glavu na jednu stranu, dok ogromni plamen upaljača liže vrh cigarete. Ispustio je ogroman oblak dima, a zatim skide lampu sa glave. Iskoči tetovažu na njegovoj slepoočnici. Uh... tu mora da boli, pomislio sam. Nekakva ruža. Cimnuo je ponovo glavom ka meni.

          Ja kao po komandi kretoh: "Ovako, ja imam već nešto, što želim da prepravim." Tu sam zastao. "I hoću da prepravim... ali ne znam šta bi tu moglo da ide." Prostorija je sada delovala čisto, nekako bolnički, sterilno. Jedino je on bio "prljav".

          "Da vidim." Reče i krete ka meni dovukavši stolicu. Zavrnuo sam rukav i eto je. Tu na podlaktici stajala je ona. Bivša devojka stočena u tetovažu. Nekakva slika za koju sam ja smatrao da predstavlja nešto, sada vidim da je sve ovo jedno obično sranje. I ogromno slovo D.

          "Ok. Nije velika. Možemo da odradimo."

          "Cile, je l' mogu da uzmem tvoj telefon da se javim ćaletu?" Ubaci se Gaga. Videvši moju tetovažu približi se da je bolje osmotri: "Joj, kako je lepa." Zatim me je pogledala i trepnula s' ciljem.

          "Pa jeste, ali... ne želim je više." Rekao sam. Cile se zatim odalji i uze nekakvu knjigu.

          "Pogledajte, vidite šta vam se sviđa? Možda uzmete nešto odatle, a možemo i da uradimo nešto... ono, da smislimo nešto. Imaš sreće što nije velika." Reče i odalji se. Istresao je veliki komad pepela u pikslu. Gaga je sela kod njega u krilo i dobro mu nabila jezik u lobanju. Nije se bunio, rukom je uhvatio njeno malo dupe. Ja sam listao stranice. Sve slike su mi se kezile, gledale su me i bukvalno urlale, izaberi mene, izaberi mene. Zavrteo sam strane i zaustavio se na nekoj od. Zažmureo sam i lupio prstom po knjizi. Kažiprst je blejao na nekakvom srcu, iskasapljenom i uvijenom bodljikavom žicom. Blah, previše gej. Ajde još jednom. Opet sam zavrteo stranice, gledajući u plafon. Bum, stadoh. Zarotirao prst i lupio opet po knjizi. Zmaj. Ajde, treća sreća... "Ma kakva sreća!", rekao sam naglas. 

          "Izvini." Rekao sam i nakašljao se. Oni su se i dalje ljubili, sve strasnije i strasnije.

          "Cile..." Rekao sam još jednom. "Cile!" Rukom joj je skinuo glavu sa njegovih usta: "Izabrao?" 

          "Jesam." Ispalih.

          "Da vidim." Prilazio mi je, nameštajući dignuti kurac. Muvajući ga preko farmerica. Gaga je sela i duboko uzdahnula. Bradavice su joj se ocrtavale kroz majicu. Izgledala je mokro, njegova "prljavština" se prenela na nju. Malo mi se ukrutio. Da li zbog odluke ili Gaginih bradavica, ne znam. A da nije? Ne!

          "Nije ništa odavde." Zalupio sam knjigu i tresnuo je o sto. Gaga se cimnu i poskoči. Htela je da bude deo akcije.

          On se tu nasmeja: "Nego?"

          "Hoću... jednostavno... hoću veliki, pun, pravougaonik preko ovog sranja!"

          "Ok. Kul." Rekao je.
          "Da jebo te... samo pravougaonik, kako je to do jaja." Reče ona zamišljeno.

          Seo sam na sto i zavrnuo rukav. Napunio je mašinicu i krenuo da drnda preko moje ruke. Žmarci su išli gore-dole. Prijatan osećaj, granica bola. Opet mi se ukrutio. 

          Zatim se začulo zvono. Crriinggg... 

          "Ćao tata. Ćao Cile." Reče Gaga.

          "Ćao" Rekosmo Cile i ja u glas.
          "Promena." Rekao sam sebi tiho. 

(Pisano uz Faith No More - Malpractice)

Opet ja

          Opet sam zasrao stvar. Opet sam srao previše, pravio se pametan, jeo govna. Izbacivao velike kolutove dima i frktao. Kao nedojebani tinejdžer mahao kurcem levo - desno. Sam sebe sam zatrpavao, osećao sam to. Lupkao sam lopatom po svom novonastalom grobu. Srećno skakućući oko njega kao leprikon. Samo mi je jebena muzika bila potrebna. Ona sa frulicama, znate na koju mislim. Ovde na podu, na jastucima ja sam sultan gluposti. Na svaku njenu rečenicu rešetao sam idiotske komentare, jedan za drugim ređali su se kao na traci. Ortakova riba. Sve mi deluje tako slatko, ostavlja čudnjikav ukus u ustima dok u sebe sipam još jednu čašicu jeftinog pelinkovca. Ostavljam cigaretu da lenjo gori u piksli i otvaram limenku piva. Sutra će mi glava biti u "stezi"... Boli me kurac. Tanja se trudila da mi objasni smisao života. Svaki put kad bi popušila par džokova uhvatila bi Boga za muda i vucarala bi me kroz njen i moj život zadržavajući se na pojedinim detaljima, pitajući se gde je taj čovek sad? Gde je taj fini dečkić koji ju je voleo i čak dva puta čupao komšijsko cveće zbog nje. Želi da mi otvori oči i kaže mi gde grešim, a ja sam pokušavao da je uhvatim za sisu tako da Toma to ne vidi. Toma je bio zaokupljen motanjem sprave, stvarno je majstor. Možeš buksnu da frljneš u zid, ništa joj ne bi bilo. Radio je to nekako predano, kao da u tome ima nečeg svetog. Sa njim sam popušio svog prvog Marlija. Ustao sam i rekao joj da ću brzo da se vratim.

          "Nećeš valjda opet?" Pitala me je, gledajući me kao kuče. Čekao sam da trepne i da dve ogromne suze roknu o pod.

          "Mora čovek malo da se popravi." Rekao sam kroz smešak. Krenuvši zakačio sam stočić i sa njega svukao nekoliko čaša. Dve su završile nekoj ribi u krilu. Krenuo sam da se smejem i kroz kretenski osmeh nekako kroz zube provukao:"Izvini." I dalje na licu zadržavajući facu trola.

          "Majmune jedan! Pazi malo!" Vrištala je, dok joj drugarica nekom krpom trlja međunožje.

          "Ej, rekao sam... Slučajno sam, jebi ga..." Slegao sam ramenima. "Dešava se." Tog trenutka se pojavio on. Njena gorila, njen princ na belom konju, njen kreten, moj sledeći sparing partner. Izgledao je kao incest. Tačno tako. Na čelu mu piše - ja sam ćaletove sestre dete, a ćale mi je ćale... ma kapirate.

          "Suzana, šta je bilo?!" Stvorio se tu, držeći raširene ruke kao Isus. "'Što vrištiš?" Očima je tražio krivca, a ja nisam bio u stanju da se raspravljam, nisam hteo njegov alkoholom ispunjen dah na mom licu. Zakoračio sam preko Suzane i dobro ga opalio preko oka. Pao je istog momenta. Ljudi, Isus je pao u prvoj rundi! Suzana je opet vrisnula.

          "Pajo! Pajice!" Nagla se nad njim kao Kosovka devojka. Iz mene je ispalo: "Hoćeš krčag?" A iz nje: "Najebaćeš!" Znam da niko nije skapirao foru, bitno je da sam se ja nasmejao. Okrenuo sam se i krenuo ka kupatilu. Osetio sam da je Tanja krenula za mnom.

          Gurnuo sam vrata i uleteo u belinu. Zajebani su toaleti kad uđeš u njih iz mraka. A na njihovim ogledalima možeš da vidiš podočnjake koju su se napravili u srednjoj školi, svoju prvu bubuljicu i svaki ožiljak koji se tu krio godinama. Prišao sam odrazu i poljubio sebe u usta. Zašto sam to uradio? Ne znam, ali to rade pijani ljudi. Muljao sam neko vreme po džepovima i nahvatao kesicu. U tom trenutku se tu stvori Tanja. Uhvatila me je za ruku uporno je gurajući na dole, ne dozvolivši da je izvadim iz džepa.

          "Marko. Dokle?!" Rekla je tužno.

          "Ne znam... Što?" Pitao sam i dalje pokušavajući da izvučem ruku iz njenog divljačkog stiska. Mislim da je sva njena snaga ovde, sad, na mojoj podlaktici.

          "Pa mislila sam da večeras..."

          "A Toma?"

          "Ma daj... kakav Toma. Popušiće još par sprava i zakucaće." U tom trenutku mi je rukom prešla preko kurca. I ovako pijan, osetio sam čudne linije koje idu gore - dole preko kičme.

          Prišao sam i poljubio je. Usne su joj se otvorile i bile su vlažne. Pustila mi je ruku i ja istog trenutka izvukoh kesicu iz džepa. Počeo sam da se smejem.

          "Marko! Koja si ti stoka! Jebem te u usta narkomanska!" Rukama je napravila slovo Ф. Istresao sam ostatak kesice na kraj lavaboa. Izvadio Viza master kard i krenuo da mrvim gromuljice.

          "Marko! Neće moći da ti se digne! Ej..." Nastavio sam da mrvim i u tom trenutku sam shvatio šta hoće. 

          "Moći će, ne brini." U sebi sam se potajno nadao da će se stvarno dići. Znao sam da neće. Znao sam da nije vredelo ono brijanje muda, kada će verovatno biti odgrižena dok moj opušteni kurac bude muvala po ustima.

          "Daj pare!" Nasmejao sam se. Izvadila je dvadeset dinara, ja ih smotao i cepio se. Sve je krenulo. Osetio sam to. Dobar je.

          "Eee, sad sam kao nov!" Rekao sam i poskočio. Zatim se približio njoj i fino joj ubacio jezik u usta. Opustila se. A ja sam znao da sam ponovo obuo betonske cipele i da večeras sigurno skačem sa mosta. Vrata su se naglo otvorila i iz njih ispadoše nekoliko likova. Paja je pogledao ka meni i viknuo:"On je!" Oko mu je bilo zatvoreno. Dobro sam ga odalamio, to mi je izvuklo osmeh. Stigao sam da Tanji kažem: "Vidimo se..." Mrak.

          Sedeo sam u njenom stanu, koji Toma plaća. To tako ide. Dobro se jebe Tanja, toliko dobro da Tomi nije problem da od svojih buržuj roditelja uzme sto evra mesečno. Sa šniclom na oku, nekako sam žmirkao na ovo drugo. Dovoljno da vidim gde sam. Dobro su me odvalili. Osećao sam neverovatan bol u stomaku. Nisam mogao da se pomerim. Tanja je prišla, nasmejala se i klekla. Otkopčala mi je šlic i izvadila ga. Minut dva mu je davala veštačko disanje. Trudio sam da se koncentrišem. Trudio sam se da joj udovoljim.

          "Ne vredi." Rekao sam snuždeno. "Sutra... obećavam." Popela se na mene i skupila se kao mačka.

(Pisano uz Tool - Parabola)