Krv

          Pucao sam u njega nekoliko puta. Dok bežim kroz uske ulice brojim u glavi, jedan, dva, pao je, prilazim, tri, četiri, trese se, odeća mu je totalno krvava. 

          "Ko si ti?", promulja kroz usta puna krvi, uz kašalj izbaci mlaz.

          "Pravda!" Izgovorio sam.

          Boom, još jednom, pet.

          Okrenuo sam se oko sebe, učinilo mi se da čujem korake. Čučnuo sam pored njegove glave i dobro ga pogledao. Oči su mu bile otvorene, svetlo sa obližnje bandere mu sija pravo u lice, vidim, ima zelene oči. Jebeni prevarant. 

          "Pa i nisi neki frajer", šapnuo sam mu na uvo. I dalje je disao, u kratkim uzdasima.

          Ustao sam, pomirisao vrh pištolja i opalio još jednom. Booom, šest. Šest metaka sam ispalio u njega. Krvi je bilo svuda, slivala se niz pločnik, ka odlivu, crna je. Krenuo sam. Udaljio sam se nekoliko koraka, biiip, biiip, čujem zvono mobilnog telefona, moj nije, njegov je. Vratio sam se do njega, stao. Ko god da ga zove, neće ga dobiti. Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan, molimo vas pokušajte kasnije. Biiip, biiip, neko je uporan. Moram da se sklonim odavde. Biiip, biiip, čučnuo sam i izvukao telefon iz njegove jakne, na levoj podlaktici mi ostade dobar trag krvi. Pogledao sam u displej - znam ovaj broj. 

          Nakašljao sam se i otvorio telefon:"Halo"

          "Ej, gde si?", izgovori ona ženski, mazno.

          Zalupio sam mobilni i stavio ga u unutrašnji džep svog duksa. Okrenuo se, i krenuo da trčim. Sada je počelo, frka, šta sam to uradio? 

          Ostavio sam skota na ulici, ostavio sam ga tamo gde mu je mesto. Ne, ubio sam čoveka, ubio sam.

          Ko mu jebe mater, zaslužio je. Ko je mene ovlastio da uzmem nečiji život.

          Razmislio sam dobro, ovako je trebalo da se završi. Nisam dovoljno razmislio o svemu, nije ovako trebalo da se završi.

          Trčao sam niz mokre ulice, svaku baru sam pogodio. Srce mi je bilo u grlu, svaki otkucaj mi je pomerao grudi napred - nazad, čuo sam ga kako lupa. Boom, boom, booom... Vraćaju mi se slike, boom, boom, pao je...

 *

          Gurnuo sam vrata i ušao. U tri koraka stigao do kupatila. Ušao unutra i stao ispred ogledala pridržavajući se rukama o lavabo. Desom rukom otvorio česmu i pustio vodu da teče. Po prvi put u ogledalu vidim čoveka, vidim sebe. Da li je vredelo? Igla je pala na ploču u mojoj glavi. Krenulo je: "Mrak se skupio u kap, rano jutro kao slap, ulazi u sobu. Da l' si ikad pitala tamne senke zidova, ujutro gde odu. Oči su ti sklopljene, usne su ti umorne, ne ljubi me njima. Nisu čvorci pevali dok je iznad krovova, svirala tišina."

           

Kraj prvog dela.

(Pisano uz Bajaga - Tišina)