9 metara

          Izašao sam na ulicu i podigao ruku. Fini, uglađeni Mercedes je stao pored mene. Nemam običaj da idem taksijem, ali sada sam bio prinuđen. Mislim da pare date na taksi mogu uvek bolje da se potroše. Pokušao sam da otvorim suvozačeva vrata, ali mi taksista pokaza da moram da sednem pozadi. Povukao sam bravu i ušao unutra.

          "Dobro veče."

          "Dobro veče." Reče taksista i uvuče dubok dim tek načete cigarete.

          "Dokle?" Isdahnu.

          "Ugao Starine Novaka i Kneza Danila."

          "Ok srce."

          Srce? Da li sam ja to dobro čuo? Pogledao sam u retrovizor i shvatio da taksista gleda u mene, šuma obrva se izdigla i otvorila dva ogromna crna oka.

          "Kuda smo se uputili?"

          "Idem do ortaka." Rekao sam. On razvuče osmeh. Pruži desnu ruku i poče da petlja oko radija.

          "Juče sam uzeo nov plejer. Ne snalazim se baš najbolje, ima hiljadu nekih sranja. Je l' se ti razumeš?"

          "Ne baš." 

          Napokon je ukopčao, sa odobrenjem klimnu glavnom i sa radija krenu neki lagani džez. Lenjo je osvojio unutrašnjost automobila. Sada je grad izgledao drugačije, mističnije. Svetla su se razvlačila, reklame su pričale nekim drugim jezikom, nisu me napadale. Klizili smo niz ulice. Zgrade su se nadvile nada mnom, zagrlile me. Zaustavili smo se na crvenom svetlu. U susednim kolima sedeo je stariji par. Imali su otprilike pedesetak godina, pričali su kroz opušteni smeh. Žuto. Muškarac poljubi ženu u vrat. Zeleno, auto se cimnu i mi krenusmo. Taksista ugasi cigaru, izvadi paklu i lupi je o volan, tačno jedna cigara se izdvoji i on je uze usnama. Pružio je meni paklu preko sedišta i pogledao me kroz retrovizor. Ponovo te crne oči.

          "Ne, hvala, ne pušim."

          "Ja razmišljam da prestanem, ali mi nikako ne polazi za rukom." Dva puta je prstom lupio po plejeru i muzika se pojača, zatim kresnu upaljač i upali cigaretu.

          "Stigli smo."

          "Hvala", rekao sam na izlasku iz kola.

          "Hvala vama." Pružio mi je svoju vizit kartu. "Ako vam nekad zatreba vožnja, slobodno pozovite."

          "Vrlo rado."

          "Pozdrav srce." Izgovori on i odveze se. Vizit karta je crna, na njoj je nacrtan prefinjeni crni automobil. Na vrhu je velikim žutim slovima ispisano "Taxi", a ispod ime - Miroslav Marković.
       

* 

         Petrova zgrada je na blagom uzvišenju, preko puta nje nalazi se prodavnica pića sa ogromnom tablom "Alkohol" iznad nje. Kreativan naziv za prodavnicu pića, nema šta. Razmak između zgrade i prodavnice je tačno devet metara, brojao sam koracima. Petar i ja se znamo relativno kratko. Upoznao sam ga na ulazu u pozorište. Stajao je sa devojkom i kolutao očima na svaku njenu rečenicu. Ona se kikotala, vrpoljila i bila je neizmerno srećna što će gledati svog omiljenog glumca. Ja sam stajao iza njih, sa indeksom u ruci. Indeks, jednako, ulaz za neke smešne pare. Imao sam da ubijem dva sata, i mislio sam da je ovo savršen način. Pozorište je repertiran pištolj. Petar se okrenuo prema meni i pogledao me u oči, približio mi se i šapnuo: "Šta će čovek sve da uradi zbog pičke." Ja sam se nasmejao i pitao ga da li hoće da posle predstave popije pivo. Pogledao me je zbunjeno i rekao: "Ok buraz, ti častiš." Dopao mi se na prvu loptu. Sedeo sam u predposlednjem redu, pored mene je sedela starija gospođa. Imala je ogroman šešir sa perijem, koji je nakon ulaska u salu skinula i brižno odložila na sedište pored. Glumci su se lomatali po sceni, smatrao sam da su izuzetno smešni, iako su većinu predstave plakali. Glavni glumac, fini, visok, mladić sa rupicom na bradi je dobio najveći aplauz na kraju. Izvadio sam telefon i iskucao poruku: "Kasniću malo." Poruka dostavljena. Petar je u tom trenutku ustao i potražio me očima, detaljno osmatrajući salu. Primetio sam ga i podigao ruku, on se nasmeja. Žena pored mene je ustala i izašla, u žurbi je zaboravila šešir. Uzeo sam ga i stavio na glavu.
          "Ej, kakav je to šešir?" Upita me on.
          "Najnovija moda. Ne sviđa ti se?" Pitao sam sa osmehom.
          "Sviđa mi se." Tada mi je rekao da sačekam. Prišao je devojci sa kojom je bio i krenuo nešto da joj objašnjava, konstantno mašući rukama. Mogao sam da primetim da devojci nije prijatno. Ona se okrenula i otišla.
          "Sve je sređeno, idemo da popijemo to pivo."
          "Ajmo." Rekao sam. Starija žena priđe i brzim pokretom ruke mi skinu šešir sa glave.
          "To je moj šešir, gospodine."
          Glasno sam se nasmejao.
          Nastavak te večeri mi je i dalje u totalnoj izmaglici.

* 

          Kucao sam. Kroz vrata sam čuo glasnu muziku. Petar je otvorio.

          "Eeejjj, pa gde si ti? Čekamo te celu noć." Ušao sam za njim. Ljudi su gmizali po stanu. 

          "Šta je ovo? Odakle ovoliki ljudi?", pitao sam ga.

          "Rođendan mi je."

          "Stvarno? Nisam znao. Srećan rođendan." Pružio sam mu ruku.

          "Šalim se, nije mi rođendan, ali to nikako ne sme da zna ona mala crnka tamo."

          "Ok", klimnuo sam glavom, pomalo zbunjen. 

          "Da ti ne objašnjavam, neka kombinacija. Jedini način da je dovedem kod mene je da smislim neki razlog, i evo, ovo je razlog." Pokazao je rukom na sobu i ljude u njoj.

          "Raskomoti se, ja odoh, nešto sam zauzet." Nasmeja se i uputi se ka crnokosoj devojci.

          Prišao sam stolu i nasuo sebi čašu vodke. Rešio da se promuvam malo po stanu. Gurnuo sam vrata i ušao u kuhinju. Dve devojke su stajale kraj sudopere i pričale. Kako sam ja ušao u prostoriju, tako je razgovor prestao. Devojka sa moje leve strane je izgledala izuzetno lepo. Crne cipele sa dužom štiklom, uske farmerke i crna majica. Prišao sam im i predstavio se. 

          "Milica."

          "Danica", reče devojka u crnoj majici.

          "Otkud vi devojke ovde?"

          "Ja sam Petrova devojka", reče Milica.

          "Aha." Šta se ovde dešava?

          Danica je ćutala i nejdnom podiže glavu i upita me: "Koja ti je omiljena boja?"

          Gledao sam je zbunjeno, znao sam da je svaki odgovor pogrešan. 

          "Ne znam, možda bela."

          "Ne može možda, moraš da se odlučiš."

          "Dobro, definitivno crna. Ovaj, ipak bela." Danica se nasmeja. Milica izađe iz kuhinje i nas dvoje ostadosmo sami. U ruci je držala cašu, povremeno bi ispijala kratke gutljaje. 

          "Šta piješ?" Pitao sam je.

          "Vino, ali ostalo je još pola flaše, Milica i ja smo prečešljale ceo stan, nismo našli vino."

          "Ima dragstor preko puta, možemo da odemo po vino?" Pitao sam, rukom pokazujući ka ulici.  

          "Ajmo." Reče ona. Priđe mi i uhvati me za ruku. Izašli smo iz stana i krenuli, jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet. Gurnuo sam vrata i mi uđosmo u radnju. Danica se izgubi između rafova. Prišao sam kasi i uzeo pakovanje žvaka.
          "Evo, žvake." Pružio sam ih prodavcu. Imao je guste spojene obrve, izgledao je mračno. Glava mu je nesrazmerna, oči upale, ali izrazito plave.
          "Devojka, a?" Upita me, cimnuvši glavom ka Danici.
          "Ne."
          "Samo je jebeš? A?"
          "Molim?" Pitao sam zbunjeno.
          "Pa nije ti devojka, a držite se za ruke, video sam vas kad ste prelazili ulicu."
          "Dobro, devojka mi je. I šta tebe to interesuje?"
          "Ej, mali, nemoj da se ljutiš, jednostavno, dosadno mi je." U tom trenutku se pojavi Danica sa flašom jeftinog vina u ruci. Brepnula je flašu na kasu.
          "Ej, mala, je l' imaš dečka?" Upita je prodavac. 

          "Imam." Reče ona smeškajući se.
          "Gde ti je dečko?"
          "Pa evo ga." Pokaza rukom na mene. Zatim se izdignu na prste okrenu mi glavu i poljubi me. Usne su joj blago ispucale, imale su ukus vina. Ljubili smo se, zatim sam se okrenuo i pitao prodavca.
          "Koliko?"
          "Častim vas. Pičite." Pokaza rukom ka vratima, zatim se okrete i uključi radio, koji je stajao iznad njegove glave, na polici. Dobar rif krete. Danica i ja izađosmo napolje.
          "Gde ćemo?" Upita me ona.
          "Ne znam. Nećemo da se vratimo?"
          "Ne bleji mi se tamo." Nastao je sekund tišine.
          "Ajmo kod mene."
          "Kod tebe?" pitao sam je.
          "Da. Nemam nikog kući. Cimerka mi je nije tu. Unutra je." Mislim da je to Milica.
          "Ajde." Izvadio sam vizit kartu taksiste. Okrenuo broj.
          "Seksi taksi, izvolite." Izgovori Miroslav Marković.
          "Treba mi vožnja. Ugao Starine Novaka i Kneza Danila."
          "Ok, tu sam za pet minuta srce."
          Danica me pogleda i upita: "Kako ćemo da otvorimo vino?"
          U tom trenutku na vratima "Alkohola" pojavi se prodavac. Držao je otvarač za flaše u ruci.
          "Momak, hvataj." Bacio je otvarač i ja ga uhvati.

(Pisano uz Eric Clapton - Cocaine)
(Muzika iz taksija  http://www.youtube.com/watch?v=M4xy-wxc1Y0&feature=feedlik)