TV

          Televizor je bio totalno retardiran, kada bi se pojačao na trojku prozori bi se tresli, a na dvojci se ništa ne čuje. Tako da smo ga uglavnom gleda na bez zvuka. Na prvom odjavna špica nekog filma, na drugom odvratno dosadni koncert klasične muzike, deda sa đozlucima na pola nosa, čeprka po žicama dok ga ostali matorci iz publike pomno gledaju. Dirigent maše kao Merlin, ali nikako da baci neku čin i oživi mrtvake ispred njega. Na B92-ci, Srebrenica... opet. 

         "Dalje", dobaci ortak. Na sledećem kanalu Karleuša, sa lobanjom na glavi. Oboje smo uzviknuli: "DALJE!"

         Znamo se još od osnovne škole. Oboje smo zakucani za krevet i odvratne, šraf, poslove. Njegova sreća je što ima tetku u Nemačkoj, koja mu šalje pare. Danas je ceo dan blejao ispred pošte, nestrpljivo iščekujući, finansisku injekciju, ali nije očekivao red pun baba koje čekaju penzije. Disao im je za vrat i frktao, u želji da izadje napolje i zapli cigaru. Napokon oko četiri sata se dokopao para. Izašao napolje, izvadio telefoni i pozvao svog dilera.

          "Ej, gde si?" upitao je.

          "Evo, u kraju. Ko je to?", pitao je diler svojim dilerskim glasom.

          "Uroš, brate. Ej, da ti vratim onaj ler i da se vidimo, ako može?", pitao je pun sebe. 

          "Može."

          Perin  retardirani TV je prikazivao haos u Egiptu. Sličan haos je bio na njegovom stolu - dve čaše, prazna dvolitarka piva, puna piksla i polutka paketa vutre. Uzeo je da mota novi džoint i prokomentarisao:

          "Ovaj Mubarak će da im napravi još jednu piramidu i sve će da bude ok."

         "Mhm, da", složio sam se, gladeći se po bradi. Zamislio sam goniče robova sa bičevima i nesrećne robove sa turbanima kako na kičmi nose ono džinovsko kamenje. Dnevno bi imali flašu vode i komad krokodilskog roštilja. Nilskog, podrazumeva se.

           Pera mi je najbolji ortak od osnovne škole. Zajedničko nam je što smo obojica zakucani za krevet i odvratne šraf poslove. Imali smo i zajedničku ribu, neku poluretardiranu mučenicu, al ne bih sad o tome... Njegova sreća je u tome što mu je pokojna baba prepisala stan, koji nam je služio kao baza, utočište, last stand... shvatate poentu. Blajznuo je smotani džint i pripalio ga. Ponekad pomislim da namerno mota spravu za spravom kako bi kamuflirao smrad memljivih ćoškova u sobi i smrad koji se nezadrživo širio iz prepune sudopere. Kad smo već kod sudopere, opravdano sam sumnjao da su se u posuđu na dnu te sudopere razvili neki mladi mutanti nindža kornjače. Samo sam čekao da se Mikelanđelo pojavi na vratima i da zakuka kako u rerni nema pice.

             Ono što bi verovatno trebalo da znate je da je Pera trenutno patio. Riba ga ostavila. Rekla mu je da je neozbiljan i da ona ne može da bude sa nekim ko se ni ne trudi da nađe ozbiljan posao i ko po ceo dan igra PES sa drugarima. Pera od tad bojkotuje Soni koji sam mu praktično poklonio i, zbog tog njegovog glupavog principa, prinuđeni smo da blenemo u TV. Evo, Perica upravo šalta kanalima i najzad se zaustavlja na nekom sportskom kanalu gde prikazujzu poker... i ja ne mogu da odolim, a da se ne zapitam otkud se poker tretira kao sport? Mislim, puše, piju, kartaju se, ono... No, poker ga je brzo smorio, pa je prebacio na sledeći sportski kanal gde su emitovali reprizu neke utakmice od pre Hrista.

               "Je li, a ko je dobio poslednje svetsko prventstvo?", upitao sam, isekavši tišinu. Jasno vam je da se u fudbal razumem k'o Pera u pranje sudova.

             "Je l' me zajebavaš?!?", izbezumljeno je skočio Pera. Inače, prepuna mermerna piksla se udomila preko dvadesetak Peričinih neuspelih tiketa.

                "Argentina?", nevino sam upitao, šireći ruke.

                Pera odrađuje facepalm i rezignirano menja kanal.

           

               Uroš je ustao i prdnuo. Gađao sam ga jastukom. 

               "Konjino! Aj mi sad vrati jastuk.", vratio ga je bez reči.

              To jutro smo ustali u pola jedan popodne. Oboje, kao da nas je probudio pucanj topa, skočili smo  iz kreveta. Pogledali se i nasmejali. Imao je običaj da prespava kod mene. Nisam sa Danicom već dva meseca, tako da Uroš spava na njenoj strani kreveta. 

             Na euro sportu Tur de France, ili neki drugi tur. Opet sam pukao na kladionici, ništa mi ne polazi za rukom. 

              "Ej, aj vidi kako se završio Juventus?", upitao sam.

              "Brate, smaraš. Gledao si jebeni teletekst pre dva minuta."

              "E, nije zanimljivo kad vidiš samo kraj.", promrmljao sam.

              "Evo, gube jedan - nula." rekao je Uroš kroz smešak. Hteo sam da ga zadavim u tom trenutku. 

              "Pa ti si jebeni baksuz!"

              "Što ja? Šta sam ja uradio?" Slegao je ramenima.

              "Uh, dodaj taj džojint, opet kampuješ."

            Vratio sam mu spravu. Dim je lenjo osvajao sobu. Napolju je duvao vetar. Sredina februara.  Jedva sam čekao proleće.  Zima se odužila i smorila žešće. Vratio mi je džoint i, odmahnuvši rukom, zakašljao se I izašao iz sobe. Začula se česma iz kupatila. Za njom, prskanje mokraće po WC šolji. Puštanje vode. Opet česma. Gasim džoint. Petar se pojavio na vratima, još uvek podnaduven i nerazbuđen. Nasmejao sam se bez nekog posebnog razloga. 

            “Šta je?”, cimnuo je glavom prema meni.

            “Ništa.”, rekao sam I pripalio pljugu. “Aj daj neki has.”

“Nemoj da me smaraš, brate, znaš gde je frižider!”

“Šta, ti nisi gladan?”

“Jesam.”

“I na nogama si.”

“Puši kurac!”, frkće i odlazi po doručak.

Pojačavam TV. Mubarak je pobegao iz Kaira. Toliko o novoj piramidi. Prebacujem kanal. National Geographic. Onaj ludak sa kerovima trči po parku i objašnjava nekom liku kako mora da se postavi prema keru kao gazda. Menjam kanal. Pera ulazi sa toplim sendvičima.

“Mubarak zapalio iz Egipta.”, kažem usputno i uzimam sendvič sa poslužavnika.

“Što ovaj naš Mubarak ne zapali…”, dodaje Petar posle kraće pauze, nekako više za sebe. Pogled mu je odlutao. Znao sam da razmišlja o Danici. Siguran sam da se prisećao kako joj je davno obećao da će je jednom odvesti u Egipat da vidi piramide.