Istina

          Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.

Ljubav

Drugi deo.

         Krenula je treća godina fakulteta. Sve se odvijalo po planu, nekako je sve imalo crtu savršenstva. Nula problema. Sećam se, društvo je bilo dobro, žurke su bile dobre, jednostavno život je bio dobar. Katarina i ja smo već nekoliko godina bili zajedno. Tri godine je mlađa od mene. Mnogi ljudi su mi pričali da skladniji par od nas dvoje nisu videli. Sa rečenicama, tipa: "Blago tebi", "Kako ste lepi zajedno", "Zašto ja ne mogu da nađem neku normalnu devojku?!"... Kaća je bila sve što sam želeo. Razumeli smo se i pričali pogledima. Doživljavali smo svet drugačije, kao da postoji samo zbog nas. Provodili smo svaki mogući trenutak zajedno. Dešavalo se da se u dve nedelje vidimo svaki dan, a da toga nismo svesni, i kada se rastanemo, čujemo se telefonom i jedno drugo uspavamo pričom. To je ona prava ljubav, kad se sav pogubiš, shvatiš da si se promenio, ali ti je ipak drago zbog toga, jer misliš da sve to ima smisao. 

           Probudio sam se ranije, bez ikakvog razloga, jednostavno sam skočio iz kreveta. Imao sam neki čudan osećaj. Pogledao sam na sat, bilo je 6 i 16. Zapamtio sam to vreme. Zazvonio mi je telefon. Ustao sam, prišao stolu i podigao slušalicu.

           "Halo."

           "Ej, ja sam. Je l' sam te probudila?", reče Kaća.

           "Nisi. Odakle ti ovako rano?"

           "Veljo." Reče bez volje, mrtvo. Kroz žice sam osetio njene suze.

           "Molim." Izgovorih nekako.

           "Trudna sam."

           Svet je stao, uz buku i krah. Soba se smanjila, obrušila se na mene, zidovi su kao u nekom niskobudžetnom horor filmu krenuli da idu u zagrljaj jedan drugom. Sve je bilo mutno. Još uvek mi je bio dignut, na trenutak me pogledao zbunjeno, a onda se spustio, posramljen.

           "Kako?" Postavio sam najgluplje pitanje ikad.

           "Ej, kako? Čuješ ti njega!" Krenula je da vrišti u slušalicu. "Ti si kriv za sve! Za sve si ti kriv!"

           Ja sam samo ćutao i polako spustio slušalicu na sto. Ona je postavljala milion i jedno pitanje, čuo sam je jasno, kao da sedi pored mene. Sedeo sam zbunjen, deo mene je tog jutra umro.

           Lavina loših događaja je usledila. Ishitreno venčanje (mlada je trudna, kakav kliše), njeni roditelji (nisu me podnosili, upropastio sam im njihovu devojčicu), novac, teško se dolazilo do njega. Istina, pomagali su nam moji, ali jednostavno, to nije bilo dovoljno. Krenuli smo da živimo zajedno, u stanu sa dve sobe i kupatilom - na njenu inicijativu. Napustio sam fakultet, "zaledio" godinu i krenuo da radim. Trafika, prva solucija. Dok sam sedeo u tom limenom grobu, konstantno sam listao oglase, tražeći neki bolji posao, neke veće pare, neko bolje radno vreme, tražio sam nešto gde ću se osećati živim. Jebena treća smena - lakše sam podnosio pijane ludake koji igraju oko mene i kradu mi žvake, dok ja ne gledam, od Katarine i njenih večernjih poziva: "Ne pridaješ mi dovoljno pažnje... Nikada nisi kući... Nismo vodili ljubav dva meseca..." Raspoloženje joj se menjalo kao vreme na Floridi, u trenutku se sunčam u njenom pogledu, kupam se modro plavim očima, a onda odjednom kreće tornado. Tih par meseci često me je gađala, sve što joj padne pod ruku ona frljne ka meni, lampu, plastične flaše (nađe se i po koja staklena), papuče, knjige... Ni jednu od tih svađa nisam ja započeo, započela je moja neodlučnost, moj mir i nezainteresovanost. Nekako sam se osećao umorno, bio sam pregažen. Sedeo sam u fotelji, udubljen TV. Ljudi su mileli po ulicama, držali su parole i vikali. Želeli su nešto bolje, želeo sam i ja, ali nisam imao snage da izađem na ulicu i budem deo mase. U tom trenutku sam osetio jak udarac u potiljak. Nešto je bacila na mene.
          "Ej, je l' si normalna? Da li si normalna?! Koji ti je sad kurac?!" Krenuo sam da vilenim.
        Spustio sam pogled i ugledao ogromnu knjigu kako leži na podu, odalamila me je sa "Braćom Karamazov". Narogušena i crvena kao bokser posle dvanaest rundi, prišla je i stala iznad mene. Gledala me je pravo u oči. Zatim je skinula majicu, brus, skinula je šorts i gaćice.
          "Je l' ti više nisam lepa?" Pitala me je nesigurno. Gledao sam je ne skidajući pogleda sa nje. Voleo sam je od malog prsta na nozi do pramena u kosi. Stomak je tek krenuo da se pojavljuje, ovako, iz ovog ugla, nisam ga ni primećivao.
          "Najlepša si na svetu." Rekao sam, iskrenije nego ikad.
          Sela je na mene i izvadila ga. Polako sam ušao u nju.

*

           Izašao sam iz zgrade i uskočio u auto. Izvadio telefon i iskucao poruku. "Gde si? Ja sam krenuo." Kao što rekoh, ovo mi je treći sastanak na slepo ove nedelje. Predhodna dva su bila totalna katastrofa. Jedna je srkala i zubima kačila viljušku, svaki put kad bi je izvukla iz usta. Pričala je bez stajanja, a kad neko priča više od mene, toj osobi sigurno nešto fali. Druga, zvala se Mira, zapamtio sam joj ime, jer se konstantno obraćala samoj sebi: "Joj, Miro, šta ti je?", "Ju, Miro, al' si smotana". Čak me je i pitala: "Kako ti se sviđa Mira?" Pogledao sam je zbunjeno, pozvao konobara i platio.
          Ovaj sastanak je obećavao. Već neko vreme se dopisujem sa Nevenom. Svidelo mi se kako piše. Nekako je sve bilo dvosmisleno, ali ipak sa jakom crtom, znala je šta hoće. Video sam je na slici. Bila je malo punija, što se nikako ne uklapa u moj profil savršene, ali ipak, ne mogu ni ja više da biram. Fino je izgledala, kosa do ramena, sa izrazito punim usnama, i koliko sam primetio, dobrim grudima. Na slici je stajala ona, ispred krivog tornja u Pizi, tako da ga, kao, rukom pridržava da ne padne. Smejala se. Ima lepe zube.
          "Kod Beograđanke. Gde si ti?" Stigla mi je poruka. Još nismo prešli tu barijeru, to - da mogu da je pozovem i lepo da je pitam. Kucali smo poruke. Sada sam se odvažio i okrenuo je, objasnio gde se nalazim i da sam tu za par minuta.
           Uhvatila me je pod ruku i mi uđosmo u pab. Seli smo, naručili piće i zasekli neprijatnu tišinu.
           "Napokon." Izgovorio sam kroz smešak.
           "Napokon." Ona klimnu glavom.
           "Ovako, jako sam direktna, volim da čovek odmah zna na čemu je." Reče i rukom prođe kroz kosu.
           "Dobro." Klimnuo sam glavom i uzeo gutljaj piva. Gledala me je pravo u oči. To ne volim, ja kad pričam sa ljudima gledam ih u usta. Ne znam zbog čega. Znam da će milion i jedan psihijatar reći da je to moja nesigurnost, da se plašim da me ljudi upoznaju, da krijem nešto. Konstantno sam pokušavao da pobegnem od ta dva ogromna oka koja, imam osećaj, gledaju mi direktno u dušu, gledaju mi u sve ocene u osnovnoj školi, u prvi poljubac, stoje iznad mene dok gledam porniće, jednostavno me ima, tu sam ispred nje go. Na trenutak sam pogledao u njen dekolte. Imala je ogromne grudi, lepo ocrtane, sa finim rezom između. Pitam li se da li voli Arapski seks? Pričala je o svom bivšem dečku, i tome kako on nije razumeo njene potrebe. Ja sam konstantno buljio u njene sise i ispijao, već, treće pivo. Primetivši to podigla mi je pogled svojim gestom, i kao u najotrcanijim Američim filmovima rekla je: "Oči su mi ovde." Pokazavši crvenim, dugim noktima ka ona dva džinovska kamena. "Isti si kao i svi." Ispljunu, i okrete glavu. Znao sam koliko je sati, pozvao sam konobara i platio. Nevena, precrtana.

          Ufurao sam se u stan i seo za komp. Proverio mail. Ništa nije stiglo od Minje. Ukucao sam dobro poznatu adresu u gugulu i naleteo na prvi klip koji se pojavio. Žgoljava tinejdžerka, sa tri lika, koji obleću oko nje i pokušavaju da nađu neku slobodnu rupu u koju bi ušli. Čekao sam da mi se digne i krenuo da ga drkam.

Kraj drugog dela. 

(Pisano uz Alice in Chains - Rotten Apple) 

Ljubav

          "Veljo, dođi ovamo." Reče moj nadrkani šef. Imao je tridesetak godina, što ga je činilo nekoliko godina mlađim od mene. Izgledao je lepo, uglađeno. Imao je fine fore, koje su čak i meni, ponekad, izvlačile osmeh. Uvek dobro naparfemisan, sa frizurom na mestu, vojničkom bradom i velikom kopčom na kaišu. Izgledao je kao mlada zvezda Granda. Čuo sam da se klinke lože na njega, verovatno je, trenutno, jebao njih par, a one lako padaju na "ostvarenog" muškarca koji vara svoju ženu, baš zbog nje... njih.

          "Evo odma'." Izgovorio sam. Ruke su mi bile pune papira, pokušavao sam da ih uguram u fioku. Uporno su odbijali da me poslušaju, lomili su se i krivili. Mogao sam jedan po jedan da ih, lepo, poređam, ali nisam imao živaca za to. Sa mog stola su me me, iz rama, gledali bivša žena i dete.

          "Veljo, je l' me jebeš?! Dolazi ovamo!" Začu se njegov kurčeviti glas. Stajao je sa par likova, držao je besedu, oni su ga radoznalo gledali i upijali svaku njegovu reč.

          "Jebem te majmune, naravno da te jebem." Promuvao sam sebi u bradu.

          "Je l' si rekao nešto?" Upita me.

          "Ne." Rekao sam i u sebi dodao jedno "sisaj kurac".

          Papire sam napokon ugurao u fioku i nju zatvorio nogom.

          "Reci." Prišao sam i stao pored njega.

          "Danas si slobodan, juče si radio duplu smenu, danas... možeš da ideš kući." Pogledao me je značajno i stavi mi ruku na rame. 

          "Hvala." Izgovorio sam preko kurca i izmakao se tako da mu je ruka skliznula niz moj rukav. Hitro sam se okrenuo i krenuo ka svom stolu. Osećao sam njegov pogled, nadrkana pederčina. U dva koraka sam se stvorio pored stola, uzeo svoju jaknu, prebacio je preko ramena i krenuo ka izlazu.

* 

         Sinoć smo u patroli isprepadali neke klince. Duvali su na stepenicama, na ulazu u školsko dvorište. Zdravko i ja smo istrčali iz kola i uhvatili ih na prepad, stvorivši se iz mraka.

          "Dobro veče." Izgovori Zdravko. Zdravko mi je dugogodišnji kolega. Nije preterano pametan, pomalo čudan, ali ga volim kao brata. Neizmerno je dobar, i krajnje pošten. Život ga nije mazio, lice mu je previše puta bilo u blatu. Žena ga vara (on to zna, ali zbog dece je i dalje u farsi), radio je konstantno usranu treću smenu, dete razvedenih roditelja, celog veka je razapet između dva zla, balansirajući na krstu koji se klati u temelju. Male upale oči, sijale su kao dva svica, uhvaćena u tegli, udarali su o kapke pokušavajući da pobegnu. Nizak rastom, sa dva ogromna uha okačena na glavi, izgledao je izrazito smešno. Zovem ga Riga, nadimak je i više nego jednostavan, kad god bi pio, na kraju večeri bi i povraćao. Realno, nije znao kad mu je dosta.

          "Dobro veče" Izgovori jedan od njih. Izvadio sam baterijsku lampu i uključio je - klik, puče u tišini. Osvetlio sam im lica. Dugokosa četvorka - kao po komandi, spustili su glave. Zdravko je, lampom, krenuo da traži džoint. Memljiv miris trave osećao se u vazduhu.

          "Vaše isprave momci?" Rekao sam. Krenuli su da bukljaju po džepovima, neslućenom brzinom. Četiri lične karte stvoriše se ispred mene. U tom trenutku Zdravko reče: "Aha, šta je ovo?!" Sagnuo se i podigao tek upaljen džoint, iz njega je izvučeno par dimova. Ugasio je žar o sims prozora.

           "Šta je ovo? A, majstori? Trava? A?" Kolega je držao predstavu.

           Momci su samo ćutali, verovatno sluteći svoju zlu sudbinu - pravdanje majci, ocu. Uhvaćeni su na delu.

           "'Ajde paljba!" Izgovori Riga. Oni me pogledaše isčuđeno, a ja im uz smešak pruži isprave i kosijaneri se izgubiše u noći.

           "Eee, sad imam i džok."

           "Au, znao sam." Izdahnu.

           "Pa moram i ja malo da se opustim." Reče Zdravko. "Došli smo u pravom trenutku, taman... Vidi koliko je!" Primače mi buksnu.

          "Vidim, jebo te, smrdi ko đavo!" Izmakao sam se. "Ko zna koji je to kurac?!"

          "Probaću, pa ću videti." Nasmeja se. Ušli smo u auto i on spusti prozore, ja sam lagano dao gas i krenusmo. Upalio je buksnu, izvukao par dimova i pogledao ka meni. Svici u njegovim očima su se smirili i lagano padoše na dno tegle.

* 

           Spustio sam se liftom i izašao na parking. Počelo je proleće, Sunce je rešilo da pokaže šta ume. Sijalo je ludački. Rukom sam sakrio oči. Otkopčao sam dugme sa košulje, i izvukao je iz pantalona. Nabasao sam na svoj auto. Izgledao je lepo, relativno je nov, Fiat Punto. Ščepao sam bravu i otvorio ga. 

          Uspeo sam da izbegnem popodnevni špic i lagano sam se dokotrljao do stana. Umor je fino skidao stvari sa mene, ušunjao sam se u krevet i zaspao. 

          Probudio sam se naglo. Nisam ništa sanjao, mrak i mir. Sat je pokazivao dvadeset časova. Ustao sam i povukao stolicu od kompjutera. Seo sam i uključio ga. Stigao mi je novi mail od Minje. Sa nestrpljenjem sam ga otvorio i ugledao njene slike. Ovaj put je imala crvenu usku haljinu, šaltao sam sliku za slikom, komadi odeće su padali i na kraju je sevnula njena sisa. Smejala se u objektiv, izmamila je i meni osmeh. Ulogoavao sam se i čekao, digavši noge na sto. Stigla je poruka.

          "Kako ti se sviđaju slike?" Improvizovani smajli mi se kezio, dve tačke i zagrada.

          "Uhhh, odlične su. Kada se vidimo?" Iskucao sam u jednom dahu.

          "Čim budem došla do BG-a. Jedva čekam. Aj mi pošalji ti neke svoje slikice." Napisala je.

          "Poslaću ti. Ne mogu sad, krećem na posao za par minuta."

          "Ok. Šta ima?" Blinkalo je na ekranu. Ustao sam i otišao do frižidera, iz njega izvukao parče slanine i strpao je u usta. Otišao sam do kupatila i odvrnuo vodu. Na sekund se vratio do kompa i izlogovao se. Nisam joj odgovorio. Biće da sam krenuo na posao u žurbi, kao nekakva policijska posla, znao sam da je to loži. Pisao sam joj o raznim doživljajima, uglavno sam lagao. Jer iskreno, nije mi se bogzna šta dešavalo na poslu, osim da je Riga, redovno, otimao džointe klincima. Ušao sam pod tuš i krenuo da se ribam. Večeras u deset imam svoj treći blind date ove nedelje, moram da izgledam sveže.

Kraj prvog dela 

(Pisano uz Alice In Chains - Sunshine) 

Znam

          Samo me AC/DC može izlečiti!

Kafa

          11:25h


         „ „Može se koristiti na vuni, svili i ostalim osetljiim tkaninama, kao i na obojenoj odeći. Ako perete tkaninu koja lako izbledi, preporučljivo je da proverite postojanost boja tako što ćete naneti malu količinu Vanish-a na skriveni deo odeće. Jednako efikasan i u hladnoj (30o) i u toploj vodi do (60o). Posle upotrebe dobro operite ruke. Rizik od ozbiljnog oštecenja očiju. Držite van domašaja dece. Izbegavajte kontakt sa očima. Nosite zaštitu za oči i lice. Nije za piće. U slucaju gutanja potražite pomoć lekara...“ Jebote, još malo pa Hitlerovo tajno oružje... za istrebljivanje Jevreja.“, pomislio dam, bacivši „Vanish“ od sebe.           

          „Mog'o bi' Nemanji da ponudim koju cašu...“, pade mi na pamet kad sam skapirao da nema toalet papira. Znao sam o čemu se radi. „Oni su se ponovo jebali dok sam ja drkao.“
         „'Alo! Toalet papir! Ej! EJ!“ Začuo sam rondanje iz njegove sobe, a onda i tupe korake kako se užurbano približavaju kupatilu. Otškrinuo je vrata. Kroz novonastali procep izmedu vrata i štoka ugledao sam ruku kako drži poluistrošenu rolnu, a za njom i retardiranu frizuru mog cimera. Vlasnik iste se blentavo nakezio.
           „E, brate, znaš da je Vera bila sinoć!“, kezio se kao da reklamira „Blendamed“.
          „Brate, sto put' sam ti rek'o da uzmeš malo, a ne da odneseš sve!“, siknuo sam otimajuci mu rolnu iz ruke. Kroz onaj svoj njakavi glas mi je uzvratio: „A daj, nemoj da si smarač. Nisam ti ja kriv što nemaš ribu...“ Pokupio sam onaj „Vanish“ sa poda i gađao ga. Promašio sam.
          „Zatvori vrata!“ 

          Napokon, obrisao sam se i pustio vodu.

 
         11:30h

        Zalupivši vratima od kupatila, otišao sam u improvizovanu dnevnu (a, zapravo, moju) sobu, gde su smarač i sisata Vera sedeli na kauču (mom krevetu, na kome spavam). Bez šminke, Vera je izgledala gotovo podprosečno, ali su sise vadile stvar. 

           „Opet si ovde?“, digao sam obrve prema Veri. Glupavo se zakikotala, i svojim južnjackim akcentom me upitala da li mi to smeta.
           „Smeta mi!“ , nasmejao sam se, strepeći da li ona može da pojmi takvu komplesnost kao sarkazam.
           „Trošite toalet papir na vaše izlučevine“ 
           „E, brate, aj nam svima stavi kafu, 'oćeš?“, javio se čupavi mamlaz.
           „Neću.“
           „Ja ću!“, reče Vera i poskoči da stavi džezvu. Ja:1, Nemanja:0. Pobednički sam se uvalio u fotelju.
           „Je l ideš danas na predavanja?“, upita me Vera.
           „Mmmm... ne.“, odmahnuo sam nehajno glavom i pogledom potražio pikslu.
           „Danas imamo vežbe. Obavezne su!“, zabrinuto doviknu Vera iz kuhinje.
           „Ma...“, promrmljah više za sebe. I dalje pogledom loveći pepeljaru, ulovio sam sat.
          Vraćajući se u (moju) sobu, Vera se klinački iskolačila u mene. Oteo sam pikslu iz Nemanjinog krila. Bože, kol'ke su joj sise!
         „Boli tebe kurac, ja danas, znači, MORAM na fax, već imam dva minusa iz programiranja, znači... moram da idem.“, Nemanja je gledao u nju. Pratio je pogledom dok se ona uz jedno „ufff“ uvalila u fotelju između nas. Kako se spustila, sise su joj se zatresle kao u jeftinoj soft pornjavi.
          „Krecemo oko 12?“, upitao ju je Nemanja.
          Klimnula je glavom.

          11:43h

          Gledam u prorez izmedu Verinih sisa dok mi prinosi kafu. Ne mogu da se nakajem što sam ovu svoju koleginicu nabacio mom reterdu od cimera. Kako li je smuvao onako pijan? Čovek koji padne posle dva piva, te noći je popio i previše. Nisam mogao da verujem kad sam ih video da izlaze „da prošetaju“. Zanimljivo, ali nisam ni primećivao kol'ke su joj sise dok je Nemanja nije smotao. Ej, Nemanja, „poništavam osmicu“ Nemanja! „Moram na faks“ Nemanja... Od kako je počeo da mi krade toalet papir iz kupatila, proslavljali smo mu sedmice. Majke mi.
         „Koleginice, rano nam je u 12. Mi možemo i peške... tamo smo za petn'estak minuta.“, značajno sam podigao obrve, kraičkom oka posmatrajući cimera. Pripalio sam pljugu. Nemanja počinje da se vrpolji. 
          „I to što kažeš...“, slegla je ramenima. Čini mi se da mi je poslala osmeh i da ga je namerno sakrila od svog dečka.
         Nemanja je osetio disturbance in the Force. Gledao je čas u nju, čas u mene i skrušeno srknuo kafu. Činjenica je da neće popiti celu kafu. Nema vremena, mora da krene na faks. Isto tako, činjenica je da je Vera ostajala sa mnom, sama, a da on nije imao razumnih alternativa da to spreči.
          „Nisi zašećerila.“, gorče od same kafe je procedio i otišao da se spremi za polazak na fakultet.
         Realno, Vera mu je sjebala život. Dečko je pametan, mogao je da bude student generacije. Odkako mu je pička popila mozak, faca mu je ogrebala asfalt. A ja? Ja ako dam uslov u oktobru dva, ja sam srećan. Meni i treba pička, da mi zavrti mozak... da se dovedem u red.
          „Je l ostaješ?“, pitao sam Veru.
          „Aha.“, klimnula je glavom i ubacila dve kocke šecera u šolju. Pogledala me je i osmehnula se.

          12:03h

Nemanja je pri izlasku zatvorio vrata malo glasnije nego inače.

          14:15h
 
Toalet papirom sam obrisao svoje izlučevine sa Verinog stomaka i pripalio cigaru.

Treća smena

          Vraćao sam se iz treće smene. Nisam imao puno posla to veče, celu noć sam zevao u monitor. Radio sam kao obezbeđenje, nekog magacina na dokovima. Svratio sam ujutru na pijacu i sreo njega. Gurao se između tezgi. Odjednom udari u mene.

          "Izvini", zatim podiže glavu i pogleda me.

          "Ej, to si ti?! Brate, nisam te video deset godina! Kako si? Šta ima? Mnogo mi je drago što te vidim."

          Stajao sam ispred njega, osećao sam se istrošeno. Bio sam fino obučen.

          "Izvini, ali ja ne znam ko si ti."

          "Ej, kako ne znaš, kako me ne prepozanješ? Žarko. Ja sam Žarko, sedeli smo u srednjoj zajedno."

          Setio sam se, ista glupa faca od pre petnaest godina. Žarko, dijabola.

          "Izvini, ali stvarno ne znam ko si." Izgovorio sam sležući ramenima.

          "Ej, Dima, nemoj da me zajebavaš, kako me se ne sećaš?"

         "Izvini, žurim." Pomerio sam ga rukom i upadoh u kovitlac cena i cegera. On je ostao skamenjen, ceškajući se po glavi, zbunjen, kao nekada na času matematike. Prišao sam prvoj tezgi i zgrabio svežanj rotkvica, strpao ih u kesu i platio.

          "Nema ništa zdravije od rotkvica", dobaci žena za tezgom.

*

          Na zgradama oko mene sevali su grafiti, bombardovali su me - dole vlada, živeo ovaj, ubićemo ove, one, sve te poruke mržnje, u glas su mi poželele dobro jutro. Odgovorio sam: "Dobro jutro, Beograde." Na ćošku stajao je klinac. Imao je oko trinaest-četrnaest godina. U desnoj ruci je držao sprej, žvrljao je po zidu. Pomislio sam, i on je pao pod uticaj sistema, države - pitam li se šta piše? Ubrzao sam, lupajući glasno nogama o asfalt. Klinac se okrenuo i videvši me dao se u beg, dobacio sam: "Šta radiš to?!" Ispustio je bocu spreja, pala je uz tresak. Primetio sam da su mu ruke obojene u crveno, dok je njima mlatarao u trku. Prišao sam zidu i na njemu je stajalo; Aca + Nevena. Istog trenutka sam se nasmejao i setio se nje. Sago sam se i uzeo sprej, primakao se zidu i uokvirio njihova imena srcem. Nacrtao sam i strelu koja probada isto. Nakon svih stvari koje su mi se izdešavale, sada shvatam zašto je srce probodeno strelom simbol ljubavi.
           Otključao sam vrata stana, ušao unutra i skinuo se u hodniku, bacivči stvari na pod. Uleteo u kupatilo i pustio vodu, stao sam ispred ogledala. Pomislio sam na nju. Ispružio sam levi dlan i krenuo da brojim na prste, jedna godina, dve godine, tri godine, četiri, pet, čuo sam se sa njom pre pet godina. Tačno se sećam razgovora.
          "Halo."
          "Halo, ja sam." Izgovorio sam.
          "Imam dečka, nemoj me zvati više."
          "Jebeš dečka."
          "Ćao", izgovorila je snuždeno i veza se prekinu.
          Ušao sam pod tuš i krenuo da se ribam. Skidao sam sa sebe dosadu, trljao sam sa sebe stolicu u kojoj sedim, na usranom poslu, gulio kravatu.
          Obrisao sam se i izašao. Navukao bokserice, i zavukao se u krevet. Svetlost se uporno uvlačila u sobu, cepala je roletne i upadala uz buku. Opasno me je nervirala. Uzeo sam ćebe i okačio ga preko prozora. Ahh, tamnica, napokon ću se odmoriti.
       

          * 

          Probudio sam se. Nisam imao predstavu koliko je sati. Podigao sam telefon i ugledao 19:30. Ustao sam i odgegao se do kuhinje, na put do nje pokupio sam majicu i pantalone sa fotelje i navukao ih. Otvorio frižider i iz njega izvukao paštetu. Na omotu je čučalo nasmejano pile. Skinuo sam plastiku i pojeo je bez hleba. Oprao rotkvice i zgutao nekoliko komada. Šetao sam po stanu u potrazi za daljinskim. Pomerao sam jastuke i podizao posteljinu, u tom trenutku - čuo sam auto ispred zgrade. Podigao sam roletne. Parkirao se, jasno sam ga video, iz njega izađoše on i ona. Živela je blizu mene, nekoliko blokova je udaljena njena zgrada. Već godinama planiram da se odselim. Najgore je to što i njega znam, smeška mi sve svaki put kad me vidi, kao da na mom licu ne vidi gađenje. Svađali su se, ona je bila vidno potrešena. Mahala je rukama i gurala ga od sebe. Neko vreme sam posmatrao. Odškrinuo sam prozor. 

          "Gotovo je." Reče ona.

          "Gotovo je kad ja kažem da je gotovo!" Prodra se na nju.

          "Nemoj da praviš scenu ovde, neću da se svađam na ulici."

          "Slušaj, biće onako kako ja kažem!"

          "Gotovo je, rekla sam. Ne mogu više da budem sa tobom."

          U tom trenutku povukao ju je i prislonio njegove usne njenim, ona se otimala. 

          "Pusti me, šta ti je?!" Provukla je.

          On je uporno nasrtao na nju, pribivši je uz zid. Nekako ga je odmakla i lupila mu šamar, pljas! Stavio je levi dlan na svoj obraz gledajući nju pravo u oči. Ona je stajala zadihana. 

          "Je l' sam ja ovo zaslužio?" Pitao je ponosno.

          "Jesi." Rekla je. 

          Podigao je desnu ruku i dobro je ošamario, ona je pala kao kapljica sa kraja česme. Istog momenta sam se okrenuo i potrčao ka vratima, pored stočića stajala je bejzbol palica, obmotana izolir trakom, zgrabio sam je i sjurio se niz stepenice. U istom sekundu sam se stvorio pored njih. 

          "Alo majmune!" Rekao sam. On se okrenuo i ja ga udari po vratu, ljosnuo je o pod. Bes je bio nesavladiv. Krenuo sam da ga šutiram. Ona me je pogledala, ona i crveni trag na obrazu. 

          "Dime, nemoj." Rekla je.

          Prestao sam. Stao sam iznad nje i pružio joj ruku. Nesigurno me uhvati i ja je povuče ka sebi. Ponovo ta blizina, ponovo smo blizu. Ponovo osećam njeno telo pored svog. Uhvatio sam njen pogled i blagi osmeh. Iz ruke mi je uzela palicu i opali njome po haubi njegovog automobila, a zatim i po šoferšajbni. On je ležao na podu sklupčan, dobaci: "Jebaću ti mamu za ovo!" Ja sam posmatrao nju. Nekoliko sekundi kasnije, niotkuda, stvoriše se panduri. Dvoje kola zaustaviše se pored nas.

          "Ostanite tu gde ste!" Izgovori jedan od njih. Ona i ja se ukopasmo. Jedan od policajaca je Žarko. Sada je izgledao moćno, za razliku od jutros. Da sam ga video u uniformi, možda bi ga i prepoznao, ona mu je dobro stajala. Znao sam da će da postane murkan. Prišao mi je i dobro me pogledao. Okrenuo se ka svojim kolegama i rekao: "Vodite ih." Strpali su nas u auto. Okrenuo sam se ka njoj.

          "Ej, je l' si dobro?" Pitao sam.

          "Jesam." Reče.

          Nagla je glavu ka meni i poljubi me.

(Pisano uz Van Gogh - Tvoj Smeh)

Brada

          Uzeo sam kašiku i premazao pljeskavicu kečapom, zgrabio poprilično salveta i seo. Ovo mi je trebalo, gladan sam kao pas. Svaki zalogaj mi je prijao, jeo sam sa zadovljstvom. Roštiljdžija je bio brkati gospodin. Izgledao je zategnuto, lako je okretao pljeskavice i činilo mi se da uživa u tome. Pored njega za kasom stajala je mlada devojka, nosila je kecelju crvene boje, kosa joj je vezana u rep. Bilo je oko osam sati ujutru, lokal je bio pun, nedelja jutro. Ustao sam, naručio pivo i ponovo se uvalio u drvenu klupu. 

          "Izvini, je l' slobodno?" Iznad mene je stajao stariji čovek, dao bih mu četrdesetak godina. Na čelo mu se okačio umor. Lice mu je kratko. Kosa mu je začešljana u blagi razdeljak. Punim ustima sam klimnuo i pokazao mu rukom na mesto preko puta mene.
          "Hvala", rekao je. Ja sam ćutao i gutao.
          "Momak, kako se zoveš?" Upita me. U očima mu je tinjao nekakav ludački sjaj.
          "Miloš." Rekoh i progutah.
          "Eee, pa vidiš Miloše. Dopadaš mi se." U tom trenutku mi zalogaj zastade. Brzo sam uzeo gutljaj piva i proterao mrcinu od parčeta niz grlo. Primetivši moju reakciju počeo je da maše rukama.
          "Ne, ne, ne, sinko, nego, ono." Tu se nasmeja na trenutak i onda munjevito ponovo namršti svoje retke obrve. "Pogledaj ove ostale lobanje oko nas. Sve tatini i mamini sinovi. Niko nije kurcem mrdnuo! Razumeš? Ti i ja - mi smo druga vrsta, razumeš?"
          Okrenuo sam glavu na desno i dobro osmotrio ljude oko sebe. Većina njih su bili momci oko dvadeset godina i mlađi, poneka devojka. Bili su savršeni u svakom pogledu, nekako su bili ovde sa razlogom. Nisam mogao to tad da objasnim, a ne mogu ni sada, jednostavno, bili su bolji od mene. Okrenu sam se ka njemu i rekao: "Vidim." Čuvši šta sam rekao, zavalio se u naslon. Gurnuo je desnu ruku u unutrašnji džep svog kaputa i iz njega izvukao paklu cigara. Pakla je bila zgužvana. Izvadio je poslednju cigaretu, pogledao je i odmahnuo glavom, trljajući retku bradu.
          "Je l' ti ne smeta da ja zapalim?" Rekao sam ne, i nastavio da glođem pljeskavicu zalivajući je pivom.
        "Ceo moj život je to, trka, trka sa vremenom, novcem, ženama." Krenuo je da priča, izbacivajući savršene kolutove dima.
         "Niko mi nije pomagao, sve što imam sam sam stvorio." Kada je to izgovorio, okrenuo je svoje dlanove ka meni. Ruke su mu bile žućkaste, sa pravim i dugačkim prstima. Cigara između kažiprsta i prsta do njega je gorela, svetlije nego ikad.
          "Sve, sve Miloše." Pogledao me je značajno i ja sam na to klimnuo glavom.
          "Koliko godina imate?" Pitao sam ga.
         "Nemoj da mi persiraš, za mene je uvreda kad mi neko persira, stoga, nemoj da me vređaš", tada iz njega ispade ogroman osmeh i žuti zubi. Nasmejao sam se.
        "Slušaj, imam dovoljno godina. Ne pita se dama za godine." Izgovori kroz smeh, stavivši ruku na stomak. Tu se naglo uozbilji i približi se meni, oslonivži se laktovima o sto.
          "Slušaj momak, je l' znaš da je to meso od kera. Ta pljeskavica koju sad jedeš je kereća pljeskavica. Da li znaš to? Da li si svestan da si pojeo kera?!"
          "Ne znam", odgovorio sam zbunjeno, sa blagim trzajem desnog dela usne.
        "Eee, pa ja znam. Radio sam kao roštiljdžija pre nekoliko godina. Ukusno je, sve jedno." Ugasio je cigaretu o dno limene piksle. "Znam da nedeljom ujutru, ovi tamo", okrenu se ka devojci za kasom, "Imaju najviše para. Pojedi to na miru i lagano kreni napolje. Dobar si ti dečko." Strpao sam poslednji komad lepinje u usta i otpio pun gutalj piva u totalnom zbunilu.
          U tom trenutku on je ustao i zavukao ruku u pantalone. Iz njih izvuče pištolj. Dugački crni pištolj sa izguljenom, drvenom drškom.
          "U redu!" Prodrao se. "Ovako ćemo, ovo je pljačka, svi ostanite mirni i niko neće biti povređen!" Prišao je pultu i uperio pištolj u kasirku. Devojka za kasom poče da vrišti, ljudi su se uskomešali, svi sa poluotvorenim ustima gledali su u njega. Kasirka izvadi dve pune šake novčanica, crvene, plave, zelene, i prosu ih ispred sebe. Roštiljdžija je sve to posmatrao smireno, brci su mu se podigli na gore. Pljeskavice su cvrčale na plotni. Čovek zatim priđe i zgrabi pare. Trpao ih je u džepove, nekoliko novčanica pade na pod.
          "Je l' ima još gospođice?" Upita devojku ljubazno, sarkastično. Devojka je izvadila još novca, on pruži levu ruku i ona mu gurnu novac u otvorenu šaku. Mahao je pištoljem od roštiljdžije ka zbunjenim klincima.
          "Kako ste momci?" Pitao je, gledajući ka uplašenoj gomili. Svi su ćutali, jedan od njih je pokušavao da, predpostavljam, pozove policiju, čačkajući nespretno mobilnim telefon ispod stola. Prišao je njima i stao pored jedne od devojaka. "Lepa si devojčice." Izusti. Zagrlio je levom rukom i nabi svoje lice do njenog. Pištolj je visio niz njegovu desnu ruku kao klatno, idući tamo - 'vamo. Devojka se skamenila. Krenuo je da palaca jezikom i poliza joj obraz od dna brade do kose. U tom trenutku je pustio i krete ka vratima. Izjurio je napolje i nestao u jutarnjoj vrevi. Unutar ćevabdžinice začu se dubok uzdah, kao da je sama zgrada izdahnula, srećna što se ovo ovako završilo.
           Ja sam ustao i izašao napolje.

(Pisano uz Anthrax - Madhouse)