Borba

          Teško pišem, teško dišem. Znate li onaj osećaj kada vam je ceo svet na leđima. Sedi na vama, ujedno zabijajući vrhove mamuza u vaša bedra. Ne verujem da znate. U poslednjem mesecu istopio sam se, postao sam mutna tečnost. Onakva tečnostu u koju se čovek zagleda, ali ne može da vidi svoj odraz. Previše je trunja i nebitnih stvari. Ne znam... ko sam? Pitam vas... Ko sam ja? Pomozite mi.

Mesec

          Da je Mesec ženskog roda, muvao bih ga. Znam ga godinama. Flertujemo, viđamo se skoro svako veče... Mogu da se zakunem da me non-stop gleda. Ponekad, kada se i ja u njega zagledam... siguran sam da mi namiguje. Ali sam čuo, ako dugo gledaš u njega, možeš da poludiš.

Fascikle

Drugi deo.

          Zaustavio sam auto. Njih četiri su zujale trotoarom. Stisnuo sam dugme i prozor lagano skliznu.

          "Dobro veče." Rekao sam kroz smešak. Jedna od njih priđe autu i nasloni se rukom na prozor. Dugačkim crvenim noktima lupkala je po tapacirungu. Na ruci joj je bilo i previše narukvica. Ne bih voleo da mi tom rukom drka, previše bi zveckalo.

          "Reci momak." Rekla je ispustivši iz sebe kolut dima. Zatim se izvila i u sekundi se njeno lice stvorilo ispred mog. Naslonjena na laktove gledala me je u oči. Rumenilo na obrazima i zelenkasti kreon su iz mene izvukli glas: "Izvini." Mahnuo sam rukom, otvorio vrata i izašao iz kola. Sada sam se osećao moćno. Eto, njih četiri, tu su za mene. Mogu da biram. Prvu sam već otpisao, delovala mi je najiskusnije, a iskustvo nije nešto što se ceni kod kurve. Večeras sam raspoložen za neko maženje. Neki čudan dodir. Vratio sam se na sekund do auta i iz njega izvukao polupraznu flašu vodke. Otpio sam gutljaj i cimnuo ka njima.
          "Hoće neko?" Pitao sam. Iskusna je pružila ruku i ščepala flašu. Dobro je potegla iz nje. Zatim je protresla glavom tako da je sav onaj nakit na njoj poče da zveči. Odvratan je to zvuk. Potom je pružila vodku ka ostalim devojkama. Prva do nje uze flašu i sa nekakvom zebnjom kratko cimnu. Delovala mi je nekako nevino. Zakašljala se. Levom rukom se potapšala po grudima. Ostale devojke se nasmejaše.
          "Šta ti je Vanja?" Kroz smeh upita je jedna od njih.
          "Šta se smejete?" Ponovo je krenula mahnito da kašlje. "Ne volim vodku!" One su se i dalje kikotale.
          "Tina?" Pružila je flašu desno od sebe. Tina cimnu gutljaj i to uradi i devojka pored nje, bez ikakve grimase. Usledila je kratka tišina. Gledao sam ih pomno. Zatim puče: "Koju hoćeš?" Reče Iskusna.
          "Nju." Pokazao sam ka Vanji.
          "Ok." Rekoše one u glas i kao po komandi kretoše. Vanja je gledala u pod i dalje pokušavajući da udahne bez onog odvratnog grebanja u grlu.
          "Je l' si dobro?" Pitao sam.
          "Jesam..."
          "Hoćemo?" Pružio sam joj ruku.
          "'Ajmo." Rekla je. Otišao sam sa druge strane auta i otvorio joj vrata (glumim džentlmena). Ona je ušla, sela i prekstila noge. Njene koleginice su lagano njihale dupetima. Glasno su se smejale dodavajući se vodkom. Pretrčao sam preko haube i ušao u kola. Vanja se nasmeja, stavivši ruku na usne. Ima prelepe prste. Dugački su, sa pravilnim noktima. Beli lak i crvenkasta usta su naterali krv da struji brže.
          Uključio sam radio i lagano krenuo.
          "Idemo kod mene." Rekao sam.
          "Ok." Klimnu glavom. Iz torbe je izvukla ogledalce i sjajom prašla preko gornje usne, uporno se pućeći svom odrazu.

          Na ulazu u zgradu uhvatio sam je za dupe. Njeno meso u mojoj šaci je istog momenta promenilo, trenutni, mentalni skop. Okrenula se i pogledala me značajno.
          "Hoću da mi popušiš u liftu." Šapnuo sam joj. Sada mi nije bi potreban čudan dodir, sada, njeno meso znači seks.
          "Pa ne znam..." Rekla je. Njena neodlučnost mi je izmamila osmeh.
          "Što ne znaš?" I dalje sam je držao za dupe. Pribio sam je uz sebe i poljubio je u vrat.
          "Pa ne znam..." Ponovo ispade iz nje. Uhvatio sam je za ruku i njenom otvorenom šakom prešao preko mojih pantalona.
          "A sad?" Ponekad volim ovakav seljački nastup.
          "Ne znam... 'ajmo lepo... da uđemo." Rekla je.
          Lift se lagano zaustavio i ja povuče teška vrata. Ušli smo, lupio sam po broju sedam. Istog momenta sam otkopčao šlic i izvadio ga. Mlatarao sam njime levo - desno. Osećao sam se glupo, ali mi je ipak sve ovo neverovatno prijalo.
          "'Ajde..." Cimnuo sam glavom ka njemu. Nevoljno je čučnula i krenla da ga drka. Podigla je glavu i pogledala me: "Daj kondom."
          "Ej, ne treba ti... ja sam doktor." Rekao sam i glasno se nasmejao. Ustala je i okrenula mi se leđima, tako da mi dupetom dodiruje vrh glavića. Pomerala se i polako navlačila, kara mi je išla gore - dole preko njenog zategnutog dupeta. Iz torbe je izvadila kondome, zatim se okrenula na trenutak i pogledala ga. Verovatno je gledala koje je veličine. Ponovo je čučnula i zubima otkinula ivicu kesice.
       
          Ležao sam pored nje, gurajući je nogom na drugu polovinu kreveta.
          "Kako jebe tvoj makro?" Pitao sam.
          "Makro?" Pogledala me je isčuđeno. Podigla je obrve simpatično. Lepa je. Ima pravilne crte lica i mali prćasti nos.
          "Traljavo." Rekla je.
          Ne znam zbog čega, ali mi je bilo drago zbog toga.
          "Čime se ti baviš?" Pitala me je.
          "Ja sam doktor." Rekao sam.
          "Daj ne laži... doktor? Kakav doktor?"
          "Psihijatar."
          Naslonila se na laktove i nasmejala se.
          "Ložiš se na kurve doktore?" Reče smeškom.
          Ispružio sam desnu ruku i dohvatio svoje pantalone. Zavukao sam prste u džep i iz njega izvukao deset evra. Prešao sam preko njenog lica novčanicom.
          "Čime se ti baviš?" Pitao sam je retardirano razvukavši facu.
          "Pa... ne znam da li da ti kažem..." Lagano se spustila i jezikom mi dodirnu vrh glavića.

*

          Kristina je sedela uvaljena u fotelju. Klatila se napred, nazad.
          "Dobar dan. Kako ste danas?" Pitala me je.
          "Dobro je... Farbala si se?" Nisam mogao da ne primetim. Bila je smeđa, sada je izrazito crna.
          "Da. Malo..." Nasmeja se dečije.
          "Je l' ima nekog unutra?" Rukom sam pokazao ka vratima.
          "Ima... Tu je..." Pogledala je u svesku ispred sebe. "Tu je Jasna Ivanović."
          "Koliko dugo me čeka?"
          "Ne dugo... nekih desetak minuta."
          "Ok."
          Ušao sam u prostoriju bez reči. Na ulazu sam namestio alarm na četrdeset minuta. Već duže vreme imam ovu krntiju od alarma. Nekako sam se navikao na njega. Zvuk koji se oglasi na kraju je divan. Čuje se neki akord, lagano odsviran prstima. Tačno se mogu čuti jagodice kako prelaze polako preko žica.
         Jasna je sedela u fotelji zagledana u fikus. Rukom je dodirivala listove. Videvši mene trgnu se, kao iz nekakvog transa.
          "Dobar dan doktore."
          "Zdravo Jasna. Kako je?" Pitao sam je. Ona spusti glavu i uzdahnu.
          "Sve je isto... Ništa se nije promenilo. Mislim... pomogli ste mi malo." Zatim je stavila ruku na čelo. Izgledala je umorno. Konstantno je cupkala, kao devojčica kojoj se očajnički ide u toalet. "I dalje snovi. Isti..."
          Prečešljao sam kartone i naleteo na njen. Karton je bio prazan. Zašto je prazan?
          "Pričajte..." Naslonio sam se rukama na kolena.
          "Svako veče me sahranjuju. I ja sam tu. Stojim... i vidim sebe... i vidim ljude... ali sam mlada, jako mlada. Devojčica sam." Tu je zastala i pogledala me.
          "Nastavi." Rekao gestikulirajući rukom.
          "Sahranjuju me u haljini za maturu. Dobro se sećam te haljine. Birala sam je sa mamom. I mama je tu... živa je. Bojim se i da zažmurim... svaki put ta scena. Prepisivali su mi lekove za spavanje, ali se plašim da ih pijem. Bojim se da ću umreti u snu."
          "Da li ste i sada uplašeni?"
          "Jesam. Doktore... ja ne mogu više ovako." Reče rendavim glasom.
          "Biće sve u redu..." Promuvao sam.
          "Kažete da je vaša majka tu?"
          "Da. Tu je, gleda me... ali ne plače. Mirna je. Nekako je daleko... kao da nije tu, nego na nekom drugom mestu."
          "Kakav ste odnos sa majkom imali?"
          "Jako korektan. Volela sam je..."
          "Kada su krenuli snovi? Kada ste shvatili da ih sanjate redovno?"
          "Pre nekoliko meseci... šest, sedam. Ne znam tačno."
          "S' kim živite?" Pitao sam.
          "Bojim se odbijanja, bojim se da ću ostati sama..." Nastavila je. Zatim je ustala protegla se i ponovo se uvalila u fotelju. Pogledala me je i pitala: "Doktore, je l' sam ja normalna?"

Kraj drugog dela.

(Pisano uz Mad Season - Long Gone Day)

TV

          Televizor je bio totalno retardiran, kada bi se pojačao na trojku prozori bi se tresli, a na dvojci se ništa ne čuje. Tako da smo ga uglavnom gleda na bez zvuka. Na prvom odjavna špica nekog filma, na drugom odvratno dosadni koncert klasične muzike, deda sa đozlucima na pola nosa, čeprka po žicama dok ga ostali matorci iz publike pomno gledaju. Dirigent maše kao Merlin, ali nikako da baci neku čin i oživi mrtvake ispred njega. Na B92-ci, Srebrenica... opet. 

         "Dalje", dobaci ortak. Na sledećem kanalu Karleuša, sa lobanjom na glavi. Oboje smo uzviknuli: "DALJE!"

         Znamo se još od osnovne škole. Oboje smo zakucani za krevet i odvratne, šraf, poslove. Njegova sreća je što ima tetku u Nemačkoj, koja mu šalje pare. Danas je ceo dan blejao ispred pošte, nestrpljivo iščekujući, finansisku injekciju, ali nije očekivao red pun baba koje čekaju penzije. Disao im je za vrat i frktao, u želji da izadje napolje i zapli cigaru. Napokon oko četiri sata se dokopao para. Izašao napolje, izvadio telefoni i pozvao svog dilera.

          "Ej, gde si?" upitao je.

          "Evo, u kraju. Ko je to?", pitao je diler svojim dilerskim glasom.

          "Uroš, brate. Ej, da ti vratim onaj ler i da se vidimo, ako može?", pitao je pun sebe. 

          "Može."

          Perin  retardirani TV je prikazivao haos u Egiptu. Sličan haos je bio na njegovom stolu - dve čaše, prazna dvolitarka piva, puna piksla i polutka paketa vutre. Uzeo je da mota novi džoint i prokomentarisao:

          "Ovaj Mubarak će da im napravi još jednu piramidu i sve će da bude ok."

         "Mhm, da", složio sam se, gladeći se po bradi. Zamislio sam goniče robova sa bičevima i nesrećne robove sa turbanima kako na kičmi nose ono džinovsko kamenje. Dnevno bi imali flašu vode i komad krokodilskog roštilja. Nilskog, podrazumeva se.

           Pera mi je najbolji ortak od osnovne škole. Zajedničko nam je što smo obojica zakucani za krevet i odvratne šraf poslove. Imali smo i zajedničku ribu, neku poluretardiranu mučenicu, al ne bih sad o tome... Njegova sreća je u tome što mu je pokojna baba prepisala stan, koji nam je služio kao baza, utočište, last stand... shvatate poentu. Blajznuo je smotani džint i pripalio ga. Ponekad pomislim da namerno mota spravu za spravom kako bi kamuflirao smrad memljivih ćoškova u sobi i smrad koji se nezadrživo širio iz prepune sudopere. Kad smo već kod sudopere, opravdano sam sumnjao da su se u posuđu na dnu te sudopere razvili neki mladi mutanti nindža kornjače. Samo sam čekao da se Mikelanđelo pojavi na vratima i da zakuka kako u rerni nema pice.

             Ono što bi verovatno trebalo da znate je da je Pera trenutno patio. Riba ga ostavila. Rekla mu je da je neozbiljan i da ona ne može da bude sa nekim ko se ni ne trudi da nađe ozbiljan posao i ko po ceo dan igra PES sa drugarima. Pera od tad bojkotuje Soni koji sam mu praktično poklonio i, zbog tog njegovog glupavog principa, prinuđeni smo da blenemo u TV. Evo, Perica upravo šalta kanalima i najzad se zaustavlja na nekom sportskom kanalu gde prikazujzu poker... i ja ne mogu da odolim, a da se ne zapitam otkud se poker tretira kao sport? Mislim, puše, piju, kartaju se, ono... No, poker ga je brzo smorio, pa je prebacio na sledeći sportski kanal gde su emitovali reprizu neke utakmice od pre Hrista.

               "Je li, a ko je dobio poslednje svetsko prventstvo?", upitao sam, isekavši tišinu. Jasno vam je da se u fudbal razumem k'o Pera u pranje sudova.

             "Je l' me zajebavaš?!?", izbezumljeno je skočio Pera. Inače, prepuna mermerna piksla se udomila preko dvadesetak Peričinih neuspelih tiketa.

                "Argentina?", nevino sam upitao, šireći ruke.

                Pera odrađuje facepalm i rezignirano menja kanal.

           

               Uroš je ustao i prdnuo. Gađao sam ga jastukom. 

               "Konjino! Aj mi sad vrati jastuk.", vratio ga je bez reči.

              To jutro smo ustali u pola jedan popodne. Oboje, kao da nas je probudio pucanj topa, skočili smo  iz kreveta. Pogledali se i nasmejali. Imao je običaj da prespava kod mene. Nisam sa Danicom već dva meseca, tako da Uroš spava na njenoj strani kreveta. 

             Na euro sportu Tur de France, ili neki drugi tur. Opet sam pukao na kladionici, ništa mi ne polazi za rukom. 

              "Ej, aj vidi kako se završio Juventus?", upitao sam.

              "Brate, smaraš. Gledao si jebeni teletekst pre dva minuta."

              "E, nije zanimljivo kad vidiš samo kraj.", promrmljao sam.

              "Evo, gube jedan - nula." rekao je Uroš kroz smešak. Hteo sam da ga zadavim u tom trenutku. 

              "Pa ti si jebeni baksuz!"

              "Što ja? Šta sam ja uradio?" Slegao je ramenima.

              "Uh, dodaj taj džojint, opet kampuješ."

            Vratio sam mu spravu. Dim je lenjo osvajao sobu. Napolju je duvao vetar. Sredina februara.  Jedva sam čekao proleće.  Zima se odužila i smorila žešće. Vratio mi je džoint i, odmahnuvši rukom, zakašljao se I izašao iz sobe. Začula se česma iz kupatila. Za njom, prskanje mokraće po WC šolji. Puštanje vode. Opet česma. Gasim džoint. Petar se pojavio na vratima, još uvek podnaduven i nerazbuđen. Nasmejao sam se bez nekog posebnog razloga. 

            “Šta je?”, cimnuo je glavom prema meni.

            “Ništa.”, rekao sam I pripalio pljugu. “Aj daj neki has.”

“Nemoj da me smaraš, brate, znaš gde je frižider!”

“Šta, ti nisi gladan?”

“Jesam.”

“I na nogama si.”

“Puši kurac!”, frkće i odlazi po doručak.

Pojačavam TV. Mubarak je pobegao iz Kaira. Toliko o novoj piramidi. Prebacujem kanal. National Geographic. Onaj ludak sa kerovima trči po parku i objašnjava nekom liku kako mora da se postavi prema keru kao gazda. Menjam kanal. Pera ulazi sa toplim sendvičima.

“Mubarak zapalio iz Egipta.”, kažem usputno i uzimam sendvič sa poslužavnika.

“Što ovaj naš Mubarak ne zapali…”, dodaje Petar posle kraće pauze, nekako više za sebe. Pogled mu je odlutao. Znao sam da razmišlja o Danici. Siguran sam da se prisećao kako joj je davno obećao da će je jednom odvesti u Egipat da vidi piramide.

Fascikle

          Ujed komarca mi je napravio ogroman pečat na sred obraza. Uporno sam se češao. Znam da to ne bi trebalo da radim, jer što se više češeš sve te više svrbi. Ali taj osećaj se može meriti samo sa par stvari u životu, to da drljaš po koži levo - desno, gore, dole, u krug... Nekako je ravno seksu, divan je to osećaj. Kasnije shvatiš da ti je na malom prstu malo duži nokat nego na ostalim prstima i onda sa njim urežeš iks preko novonastalog plika. Nas ljude loži trenje.

          Motel se nalazio na vrhu nekog brda. Pitao sam je:"Hoćemo ovde?" Ona je samo klimnula glavom, ja lupio po migavcu i cimnuo auto desno. Put se uvijao kao nekakva zmija. Na trenutak sam se setio Konana Varvarina... ne pitajte zašto. S vremena na vreme bih bacio pogled ka njenim nogama. Ima simpatična kolena. Kosa joj je mat crna, deluje mi nekako nestvarno. Stopila se sa mrakom. Samo lice puno pudera i ogromne trepavice izbijaju iz nje, progutala joj je usta, oči, nos... Ponovo sam krenuo da se drapam. 

          "Ej, nemoj više da se češeš." Rekla je, ujedno sklanjajući mi ruku sa obraza. Pogledao sam je i razvukao neprirodni osmeh.

          "Što da se ne češem?" Pitao sam.

          "Napravićeš ožiljak." Izgovori sramežljivo. Zaustavio sam auto i još jednom mahnito krenuo da trljam po obrazu. Napokon, osetio sam krv na prstima. Uspeo sam.

          Na recepciji je mlađi dečko. Po licu i retkoj bradi rekao bih da ima dvadesetak godina. Glava mu je nabodena na dugački vrat. Naslonio sam se na pult i pitao za sobu. Izdiktirao mi je cene, ja prihvatio najjeftiniju soluciju i zgrabio ključ. Ona je ćutke išla iza mene, gledajući u pod. Zastao sam pored frižidera sa pivom i izvukao dve limenke.

          "Stavi to na račun." Dobacio sam klincu na recepciji. Klimnuo je onom glavom i upisao nešto hemijskom. Na vratima lifta je okačena cedulja na kojoj piše - Ne radi. Krenuli smo lagano stepenicama. Ona je prišla i okačila mi se o ruku. Htela je da izgledamo kao par.

          Soba je okrenuta ka gradu. U daljini se naziru svetla. Trepere i kreću se. Napipao sam prekidač i cveće sa tapeta pade na mene. Sve je odisalo kičom. Braon tepih, žućkaste zavese i sivkasto bela posteljina. Spustila je svoju crvenu torbu na krevet, zatim je sela i zavukla obe ruke u nju, uporno tražeći nešto. Ja sam lutao po sobi ispijajući velike gutljaje piva. Na trenutak sam zastao i izbuljio se u šare na zidu. Imale su najčudniji patern. Nije bio uobičajen, shvatio sam da u njemu nema nikakvog pravila. Sve je bilo nekako nabacano, bez cilja. Boje su se mešale bezvoljno. Linije su se kretale same za sebe, sekući se na neshvatljivim mestima. Izgubio sam se u ovom ništavilu. Iz konfuzne magle njen glas me povuče nazad.
          "Ej, dođi." Rekla je, nameštajući se. Potegao sam gutljaj i protresao glavom.
          Prišao sam i desnom rukom otkopčao šlic. Izvadio sam ga i ona mi navuče kondom.

          Sedeo sam pored prozora, autobus je lomio krivine, jednu za drugom. Auto sam jutros odvezao kod majstora. Nadam se da nije neki veći kvar. Nisam baš nešto pri parama. Pacijenata je bilo sve manje. Izgleda da im ne pomažem. Gurnuo sam teška vrata i ušao. Sva ova belina mi neverovatno smeta. Zidovi su besmisleno čisti. Fali koji grafit da unese poentu. Ovi zidovi mi ništa ne govore. Ordinacija mi se nalazi na trećem spratu. Ušao sam u lift i nasmejao se, ne znam zbog čega. Po ustima sam muvao nekakvu žvaku.
          "Zdravo." Rekoh Kristini.
          "Zdravo. Kako ste danas?" Rekla je kroz osmeh. Jebao bi' je. Turpijala je nokte i blenula u neki modni magazin. Klasika. Kristina je moja sekretarica.
          "Dobro je..." Rekao sam nezainteresovano.
          "Čeka vas Pavlović."
          "Ko?" Pitao sam zbunjeno.
          "Pa Pavlović... znate?" Gledala me je bledo.
          "A da, izvini..." Odmahnuo sam rukom. "Loše sam spavao." Istina je da nisam uopšte spavao. Celu noć sam pio i tucao. Nekako sam uspeo da se jutros istuširam i sebi nalupam par šamara ispred ogledala. Ujed komarca je izbledeo. Ostavio je za sobom malu krastu. Konstantno sam je skidao puštajući krv da ponovo poteče.
          Pavlović je sedeo duboko uvaljen u kožnu fotelju. Ušao sam i seo naspram njega. Uzdahnuo sam. Jedan, dva, tri... krećem: "Kako je danas Marko?" Izgledao je opušteno.
          "Dobro je. Kako ste vi doktore? Ne izgledate baš sveže." Reče i prođe rukom kroz kosu.
          "Odlično sam." Da li je psihijatar doktor? Da li sam ja doktor? Ej, zamisli... doktor.
          "Kako je bilo na sastanku. Jesi li rešio onaj problem?" Pitao sam, zatim sam ustao i iz prve fioke stola izvukao fasciklu. P, p, p, evo ga - Pavlović. U gornjem desnom uglu njegovog kartona nacrtan je mali kurac. To nacrtam kada pacijent ima probleme sa ženama. A Marko Pavlović, direktor eksport - import kompanije, ima taj problem.
          "Doktore, ova tvoja... Kristina. Je l' ima dečka?" Pitao je trljajući ruke.
          "Marko, šta smo pričali; lepo, bez ikakvog ustručavanja, priđeš i pitaš. Strah smo eliminisali?" Napravio sam ozbiljnu facu. A zatim upisao u karton - još uvek se plaši.
          "Koji je danas datum?" Pitao sam ga.
          "Petak. 14. maj."
          "Šta ste upisali to?" Pitao me je zabrinuto.
          "I? Pričaj." Presekao sam. "Kako je bilo na sastanku?" Pogledao sam ga pravo u oči.
          "Bilo je odlično!" Izgovori euforično. "Sve je bilo kako treba. Ono... poljubili smo se na kraju večeri."
          "Bravo." Rekao sam. Ljude treba hvaliti i ohrabrivati. "Je l' si spavao?"
          "Da, po prvi put u zadnjih dva meseca. Ono... čim sam dotakao krevet zaspao sam."
          "To je dobro." Promrmljao sam.
          "Pričaj." Rekao sam odlučno.
          "Ok. I dođem ja kod nje..."

          Pokupio sam auto i platio. Srećom nije bio veliki kvar. Častio sam sebe flašom vodke i lagano jezdio mokrim ulicama. Izvadio sam telefon i okrenuo broj dame, za koju sam smatrao da mi večeras može pomoći. Da, navučen sam na kurve. Ne vidim šta je tu loše. Jednostavno, nekada sam verovao u ljubav. Desila mi se jednom. Sada sam uživao u bezglavom seksu. Osetio bi se živim svaki put kad bih izvadio pare i platio. Tu je prestajala naša ljubav, tu je počinjao posao. Istog momenta kada bi se novac našao u njenoj ruci ja bi zamišljao drugu. Kako li će sledeća izgledati?

Kraj prvog dela.

(Pisano uz The Black Keys - Things Ain't Like They Used To Be)

Elvis Dž. Kurtović

            "Jer umesto poetskih visina, iz mene izlazi samo tuga i gorčina. I misao što se reći ne sme - ko te kara nek' ti piše pesme."        

Ljubav

Šesti deo.

          Buksnu na izdisaju, držao je labavo. Klatila se levo - desno u njegovoj opuštenoj šaci.
          "I brate, ja dođem na snimanje..." Pokušavao je da izvuče još koji dim, žar se opasno približio njegovim ispucalim usnama.
          "Riga, brate, izgorećeš se! Nemaš tu ništa više." Rukom sam pokazao ka flopu.
          "Brate, ko se nije kartona napušio... nije ni duvao." Blago se nakezio.
          "Nego?" Upita.
          "Snimanje." Uvek glumim sidro našeg razgovora. Držim nas prikovane za tlo.
           "Da, da, snimanje. I kažem ti... dođem ja na snimanje. I čekam da krenemo. Pripremao sam se, ono... nisam ga drkao par dana. Hteo sam da sve bude u fulu." Zastao je na trenutak i iz sebe izbacio ogromnu šlajmaru. Sedeli smo na terasi. Oslonio se rukama o gelender i nekoliko sekundi gledao pljuvačku kako besmisleno pada. Zatim se vratio i uvalio u stolicu na rasklapanje.
          "Kad ono, dolazi koleginica." Nastavio je. "Ja odmah vidim da joj nešto nije u redu. Vidim da je smorena. A ona se obukla do jaja! Neke mrežaste čarape, neki korset, nabudžila sise... ma brate... i ono, ja joj priđem i pitam je je l' sve ok? Ona kaže jeste, sve je kul. Pitam ja Slavka, Slavko... šta planiraš, je l' prvo pušenje, a?" U tom trenutku je ušla Tina.
          "Riga, ja sad idem. A ti?"
          Pogledao ju je značajno. "Samo da završim priču i krećemo."
          "Ok." Dobaci ona. "Ćao Veljo." Reče.
          "Ćao." Rekao sam i nehajno odmahnuo rukom.
          "A majmune, ne hvališ se?" Ispalio sam.
          Riga se samo nasmejao.
          "I ono, namestim se ja, nadrkam ga. Slavko drekne akcija, ona krene da mi puši, i brate, ono... gledam je, vidim... plače. Ja se smorio. I stanem." Često, naduvan, pričao mi je o svojoj glumačkoj karijeri. Nekoliko godina, pre nego što je upoznao Jelenu, snimao je porniće. Stalno mi se žalio kako je mogao da uspe. Kako mu je malo falilo da ode u inostranstvo. Nekoliko puta sam pokušavao da iz njega izvučem - koje mu je bilo "umetničko" ime. Nikada mi nije rekao.
          "Znači brate, celo snimanje, a snimali smo nekih dva sata, ona je stalno plakala. Pa mi stanemo, ono, ja je smirujem... ona plače kao kiša. Kad prestane, ja ponovo krenem i pet minuta kasnije, ona ponovo." Mlatio je rukama.
          Tina se stvorila iznad nas, pokucala je na staklena vrata terase. Riga se okrenuo i videvši je reče: "Brate, moram da palim."
          "Srećno." Dobacio sam. Iskreno, ne znam zbog čega sam ovo izgovorio.
          "Eee, da." Reče. "Mladen napumpao neku klinku. Sad ga jure neki čobani, hoće da ga peglaju. Ta klinka neće da abortira, ma brate... Španska serija. Pričaću ti... odoh"
           Izdrkani šef je pao. Imao sam neki predosećaj da će se ovo desiti.
          Ustao sam i izvukao telefon iz džepa. Uključio ga. Nekoliko sekundi kasnije stiglo mi je par poruka. Dva propuštena poziva i dva sms-a od Ljilje. Naslonio sam se na zid i okrenuo broj.
          "Halo."
          "E", rekao sam.
          "Pa gde si ti? Što si nedostupan?"
          "Kod Katarine sam na rođendanu, sad krećem kući. Stan joj je kao bunker, nigde nema dometa. Evo sad sam na terasi."
          "Aaa, pa što mi nisi rekao da ideš?"
          "Zaboravio sam."
          "Je l' se vidimo večeras?" Pitala me je, euforija je drmala njene glasne žice.
          "Pa... ajde, za deset minuta sam kod tebe... pa idemo kod mene."
          "Ok. Čekam te."
          Kiša se smirila. Kapi pravilno padaju sa ivice gelendera. Grad se teško nazirao, nekakva crna magla se spustila. Uvek sam se tripovao da kiša pada zbog nekoga. Tačnije, zbog nečije tuge. Uvek kada krene, zapitam se, možda je ovo moja kiša, možda zbog mene pada? Jedne se dobro sećam, ta je definitivno bila moja. Osetio sam to.
          Ušao sam unutra i očima potražio Katarinu. Stajala je na sred sobe. Igrala je. Prišao sam joj i lagano joj dodirnuo rame.
          "Ej, ja idem." Rekao sam. Pogledala me je nekim čudnim izrazom. Mislim da ne postoje reči koje bi taj izraz mogle da opišu, a on ti kaže sve. Krenula je da me isprati. Na putu ka vratima, mislio sam samo na nju. Setio sam svakog ćao, zdravo, vidimo se, čujemo se sutra. Setio sam se svakog poljupca na mojim vratima, svakog poljupca ispred njene kuće. Svih tih rastanaka kada sam znao da ćemo se sigurno videti. A sad... Ne znam šta će biti.
          "Ej." Rekla je tiho. "I?"
          "Ne znam. Šta smo radili? Što smo lutali i jeli govna?" Pitao sam je, čekajući odgovor pružio sam ruku i ovlaž joj dodirnuo mali prst.
          "Ponos." Poljubila me je u obraz i zatvorila vrata.

*

          Lilja je čvrsto spavala. Izvukao sam se iz kreveta i izašao na terasu. Poluprazna flaša vodke, od pitaj boga kad, stoji lepo ušuškana između osušene muškatle i starih patika za fudbal. Otvorio sam je i potegao dobar gutljaj. Prija! Ovo je jutarnji šamar. Šamar koji te tera da razmisliš, da se zapitaš. Šta sad? Kako izaći iz ove situacije? Ovako: moram Liju da otkačim. Jedino što me vezuje za nju je seks. Početak je bio zanimljiv, sada mi je već dosadno. Nekoliko nedelja smo "zajedno" tj. jebemo se nekoliko nedelja. Otpio sam još jedan muški cim i vratio se u stan, landarajući karom tamo - 'amo.
          "Ljiljo... Ljiljo..." Drmusao sam je. "Ljiljo, 'ajde budi se. Moram da krenem na posao."
          "Ej" Promrlja pospano. "Pa ti danas ne radiš."
          "Ma sad su me zvali, nešto im trebam... da sredim neke papire."
         "Pa zar ne mogu bez tebe? Mislila sam da budemo danas zajedno." Snimivši moj mlohavi kurac, polako je rukom prešla preko njega. Znao sam, ako nastavim igu, biće teže izaći iz svega ovoga.
          Ustao sam i našao farmerke. Navukao ih i napravio ozbiljnu facu.
          "Uvek si raspoložen za jutarnji... šta ti je?" Pitala me je kroz osmeh. Sada kroz svetlo koje dolazi kroz rupice na roletnama, jasno sam video nju. Crvenkasta kosa, sada mi je izgledala nekako bledo.
          "Ej, ne mogu ja više... ovo." Rekao sam, pokazujući rukama ka njoj, krevetu, zidovima. Nikada nisam znao da prekinem "vezu". Nisam znao šta treba reći. Uvek bi na kraju krenuo da vilenim i da se derem. Uporno optužujući nju da je kriva za sve.
          "Sad sam u takvom periodu, ne treba mi niko."
          "Kako to odjednom?" Pitala me je krajnje zbunjeno.
          "Ne znam." Rekao sam sležući ramenima.
          Iskočila je iz kreveta i mahnito krenula da traži svoje stvari po sobi. Sinoć smo upali u stan i krenuli da se skidamo s vrata. Šorts joj je bio na ulazu, gaćice kod stočića, brus u kuhinji.
          "Isti si kao i svi! Govnaru jedan!" Nisam mogao da se ovde ne nasmejem. U toj mili sekundi, nešto je u njoj  kvrcnulo i sada me mrzi.
          "Šta se smeješ, koji kurac?" Buknula je kao Molotovljev koktel.
         Okrenuo sam se dohvatio flašu, u pokušaju da ispadnem što veći ker pitao sam je: "Hoćeš malo votke?" Ne želim da pomisli da ću se predomisliti. Ne želim pozive, ne želim da glumim da mi je teško. Mudro je ćutala. Uporno je pokušavala da zakopča brus, prišao sam i krenuo da joj pomognem. Nevoljno je pristala. Vidim da je mnogo teže zakopčati ga nego otkopčati, makar meni. Dupe joj izgleda savršeno u ovom uskom šorčiću. Spustio sam ruku u ščepao je za guz. Zverski se okrenula i opalila mi šamar. Opet sam se nasmejao, podigao flašu i nategao. Ako postoji karma, žestoko će se obrušiti na mene. Podmetnuće mi nogu kada se najmanje budem nadao. Zalupila je vratima koliko je imala snage. Seo sam na ivicu kreveta i ispio poslednje kapi.

          Dan sam proveo zakucan za TV. Večeras dolazi Minja. Do sada smo se videli dva puta. Poslednji put je provela nedelju dana kod mene. Uzeo sam kraći odmor tad. Nismo ni izlazili iz stana. Prva dva dana smo se jebali, a ostalih pet lagano vodili ljubav. Prvi put kada je došla, palo je klasično upoznavanje. Šetali smo se, držali za ruke i ljubili kao tinejdžeri. Znate onaj osećaj, kada se ljubite dva sata, i onda vas boli stomak, na neki čudan, ali prijatan način. Mrak je lagano pokrio grad, još par sati i tu je. Riga mi je u međuvremenu poslao poruku: "Večeras Tina pada!"
          U blagom polusnu, zverao sam u prazno. Beeep, beeep, ciknu telefon. Nepoznat broj je sevnuo na displeju. Uspravio sam se i nakašljao: "Halo"
          "Halo, ja sam."
          "Katarina? Reci." Srce je krenulo mahnito da lupa, tačno sam osetio kako mi pomera grudi.
          "Moramo da se vidimo. Je l' možeš večeras?"
          "Ne mogu večeras."
          "Što?"
          "Čekam nekog prijatelja. Treba u jedanaest da stigne na aerodrom."
          "Samo na pola sata... molim te."
          "'Ajde. Gde?" Rekao sam nevoljno.
          "Doćiću ja kod tebe."
          "Ok."

* 

         "Juče smo se kod Katarine odvalili... a?" Proturi Riga. Uspeo je Tinu da namami na drugi sastanak. Kajla vutra je odradila veći deo posla.
         "Meni je bilo...baš lepo. Samo me je Nemanja smarao kad sam došla kući." Nemanja je Tinin dugogodišnji dečko, žive već neko vreme zajedno.
        Nadajući se da će večeras vratiti Jeleni milo za drago, Riga je obletao oko Tine. Osećao se živim. Totalno samouveren, skakao je levo - desno, motajući buksnu za buksnom.
          "Tina, je l' se sećaš... prvi put kad smo se upoznali?"
          "Ne." Rekla je nesvesno, držeći glavu u rukama.
          "Onda kod Velje. Je l' se sećaš?" Pitao je umiljatim glasom.
          "Ne... Riga ja ne mogu više. Kako ću ja da odvezem auto kući?"
          "Ja ću da ga odvezem." Reče ponosno.
          "Joj, ne mogu... Nemanjin je auto. Šta ako vidi... da si ti doterao auto?"
          "Ma neće da vidi."
          "Videće, malo pre me je zvao... čeka me." Rekla je tiho. Uporno je pokušavala da se unormali. Osećala se čudno, jako čudno, ali joj je ipak mozak radio perfektno.
          "Riga, idem kući." Rekla je odlučno.
          "Ej, nemoj..." Tina je okrenula ključ, nesigurno dala gas i krenula.

           Riga je otvorio ulazna vrata. Trudio se da ne pravi buku, sin i ćerkica spavaju. Ušao je u spavaću sobu i upalio svetlo. Krevet je bio prazan. Znao je gde je Jelena. Zna kod koga je. Bes je pao na njega kao gomila snega sa kraja krova. Ubiću ga, ubiću ga, ubiću i nju i njega! Konstantno mu je odzanjalo u glavi. Njega je prvi put video na školskoj priredbi. Ćerka je glumila Snežanu. Jelena i on su kao primerni roditelji došli na predstavu. Burno su aplaudirali na kraju. Dva reda ispred sedeo je lik, koji se konstantno oketao i gledao u Jelenu, ona mu se smeškala. Tada je već duže vreme znao da Jelena ima nekoga. Ona mu je to i rekla. Kasnije, Jelenu je pokupio on. Sećam se toga, sutra dan je došao na posao i ceo dan preplakao. Zapisao mu je registaciju i pustio je kroz kompjuter. Izvesni Dragan Janković. Riga ga je dugo uhodio, da bi se posle nekog vremena "pomirio" sa tim, i rešio da posveti život deci. "Brate, samo da se probudim pored nje. Samo mi to treba." Govorio mi je.
          Iz bifea je izvukao flašu rakije, otpio je dugačka dva gutljaja. Svi ti porazi, sada su mu pomutili um. Zgrabio je pištolj i u šaržer ubacio, simbolično, dva metka. Istrčao je iz zgrade, uleteo u auto i krenuo. Na obližnjoj raskrsnici, zaustavio se na crvenom svetlu. U kolima preko puta video je nju i njega. Smeškali su se. Vraćao ju je kući, kakav kliše. Spustio se ispod volana i čekao da prođu pored. Rukom je čvrsto stegao pištolj. Svi njegovi pokušaji da ostane dosledan svojoj gluposti su pali u vodu. Ovo sigurno nije bilo najbolje rešenje, ali se trenutno u njegovoj glavi nametalo kao jedino. Podigao je flašu i još jednom dobro potegao iz nje. Leteo je krivudavim ulicama. Nekoliko blokova kasnije, zaustavio se ispred njegove zgrade i ugasio auto.

*

           Sat pokazuje pola jedanaest. Katarine još nema. Rešio sam, neću je čekati. Minja mi je pre par minuta poslala da svakog trenutka treba da sleti. Uzeo sam ključeve sa stola i krenuo da se spuštam niz stepenice. Opet me je ispalila, opet sam izigran. Ponovo to, ponovo ona, ponovo laži i obmane. Ostala je još jedna serija stepenica kada se ispred mene stvori Katarina.

          "Ej, izvini što kasnim." Rekla je kroz blagi osmeh.

          "Ma sisaj ga! Ceo jebeni život to radiš!" Pomerio sam je rukom i krenuo dalje da se spuštam.

          "Šta radim? Nisam mogla ranije... ej, stani!" Potrčala je za mnom. Naglo sam se okrenuo i rekao: "Šta hoćeš od mene? Ne razumem!" Nakostrešio sam se kao mačka, koja pokušava da izgleda što veće ne bi li oterala opasnost.
          "Volim te." Rekla je, rukama se lupivši po bokovima. U tom trenutku sve je stalo. Jasno sam video kako mi dah napušta telo, kako je sve odjednom mutno. Kako se boje razlivaju. Poljubio sam je.

          Lagano smo se popeli uz stepenice i stvorsmo se ispred mog stana. Ponovo smo se poljubili i tiho sam izgovorio: "Jebem ti mater" Kaća se nasmeja i gurnu vrata, tako da se ona otvoriše i svetlo iz hodnika jurnu u moj krevet. Ćutali smo neko vreme. Pokušavao sam da zavirim duboko u nju.
          Toliko neprespavanih noći, pitajući se - da li nekad pomisli na mene? Sada iz ove perspektive, možda je i razumem. Mladi smo bili. Trebao joj je neko pored koga će da se oseti sigurno, nekakva očinska figura ili jebem li ga šta.
          "Nećeš ići na aeorodrom?" Pitala me je, prstima mi prolazeći kroz kosu. Imam neki predosećaj da će me ponovo zajebati, da ću ponovo biti taj koji će da pati. Da li je Minja zaslužila ovo?
          "Neću." Izgovorio sam. Zgrabio sam je za kosu i lagano je poljubio u vrat.

*

          Njegov auto se pojavio na ćošku. Videvši to Riga je repertirao pištolj. "Sada si moj." Spustio je sebi niz bradu. Ceo je treperio. Bes je bio nesavladiv. Lomio ga je nemilosrdno, kao ogromni talasi drveni čamac. Mislio je samo na jednu stvar, samo jednu stvar je priželjkivao - želi samo da povuče oroz. Istrčao je na ulicu i stao sa strane. Dragan je parkirao auto. Bolji je od mene, mislio je Riga. Pogledaj ga kako se kreće. Pojavio se iza njega i viknuo: "Ej!" Ovaj se okrenuo, a Riga opali dva metka. Prvi ga je pogodio direktno u grudi. Tihu noć uprlja zvuk. Drugi ga je pogodio u vrat. Mlaz krvi izlete iz njega. Pao je na sred ulice. Cimnuo se par puta, a onda se smirio. Jedna ruka mu je bila na grudima, trudio se da zaustavi krvarenje, mozak i u takvim trenucima se drži za poslednju slamku. Riga je ugurao pištolj u unutrašnji džep svoje jakne i potrčao prema autu. Osetio se euforično. "Jebo sam mu kevu!" Vikao je i rukama lupao po volanu. Iz njega su izbijali neljudski krici. Celo telo ga je svrbelo. Nije se skoro osećao ovako. Dlanovi se znoje, pluća su nekakvom grču, svaka dlaka na telu stoji u stavu mirno. Osećao se kao dete koje dobije igračku koju čeka godinama. Želeo je celom svetu da se pohvali.

          Sabr'o se i lagano otvorio vrata stana. Na licu mu se pojavi blagi osmeh. Taj osmeh izgleda zverski. Ušao je u spavaću sobu. Jelena se spremala da legne, oblačila je spavaćicu. Pojavio se iza nje, zastao i ispustio ogroman uzdah.

         "Idi Zdravko, uplaši me!" Reče Jelena. Ruku je stavila na grudi, osećajući kako joj srce lupa. Riga je samo ćutao i gledao je pravo u oči. Njegov ludački sjaj joj je parao zenice.

          "Ej, šta ti je? Što si tako čudan?" On je samo ćutao. Prišao joj i polako je poljubio. Desnu ruku zavuče ispod njene spavaćice. Nabasao je na Jelenine ogromne grudi. Ona je prebacila ruku preko njega i Riga je polako spusti u krevet. Lagano je ušao u nju, ona zastenja. Gledao ju je. Celu ju je progutao očima. Rukama je konstantno prelazio preko njenog tela. Idući gore dole. Tuga iz njega ispade u vidu dve suze, koje padoše Jeleni na obraz. Primetivši to upita ga: "Šta ti je?" Riga je ćutao i u kratkim trzajima ulazio u nju.

          Iz čista mira viknu joj u facu: "Ubio sam ga!" Nekoliko sekundi je bila u šoku, a zatim je krenula da se otima.

          "Zdravko, sići sa mene! Pusti me." Uporno je pokušavala da ga zbaci sa sebe. Riga je sve jače ulazio u nju, ne obraćajući pažnji na njene prste u njegovim očima, na to što ga je čupala i udarala koliko je imala snage. Obavio je ruke oko njenog vrata i stego ih.

          "Šta je sad?" Reče i još jače je stegnu. Jelenino lice je poprimilo čudnu plavičastu boju, njeni pokušaji da se odbrani su bili sve slabiji. U jednom trenutku se smirila. Riga je nastavio da ulazi u nju sve brže i brže. Nekoliko zamaha kasnije svršio je. I dalje ju je držao za vrat i stiskao je koliko je imao snage. Reka suza krenula je niz njegove obraze. Zatim se nadvio nad njom i rekao tiho: "Nije mi žao, kurvetino jedna."

          Podigao je njeno beživotno telo i poljubio je u blede usne. Izašao je iz stana spustio se niz stepenice, noseći Jelenu na leđima. Otvorio je suvozačeva vrata i polako je spustio u sedište. Zatim je seo, dao gas i odvezao se.

          Na prvom praznom parkingu stao je. Izvadio je pištolj iz kasete i spustio cev sebi u usta. Nekoliko sekundi se premšljao i na kraju je povukao oroz sa mišlju - Riga, ti nikada pička nisi bio.

Kraj

(Pisano uz EKV - Budi sam na ulici)