Treća smena

          Vraćao sam se iz treće smene. Nisam imao puno posla to veče, celu noć sam zevao u monitor. Radio sam kao obezbeđenje, nekog magacina na dokovima. Svratio sam ujutru na pijacu i sreo njega. Gurao se između tezgi. Odjednom udari u mene.

          "Izvini", zatim podiže glavu i pogleda me.

          "Ej, to si ti?! Brate, nisam te video deset godina! Kako si? Šta ima? Mnogo mi je drago što te vidim."

          Stajao sam ispred njega, osećao sam se istrošeno. Bio sam fino obučen.

          "Izvini, ali ja ne znam ko si ti."

          "Ej, kako ne znaš, kako me ne prepozanješ? Žarko. Ja sam Žarko, sedeli smo u srednjoj zajedno."

          Setio sam se, ista glupa faca od pre petnaest godina. Žarko, dijabola.

          "Izvini, ali stvarno ne znam ko si." Izgovorio sam sležući ramenima.

          "Ej, Dima, nemoj da me zajebavaš, kako me se ne sećaš?"

         "Izvini, žurim." Pomerio sam ga rukom i upadoh u kovitlac cena i cegera. On je ostao skamenjen, ceškajući se po glavi, zbunjen, kao nekada na času matematike. Prišao sam prvoj tezgi i zgrabio svežanj rotkvica, strpao ih u kesu i platio.

          "Nema ništa zdravije od rotkvica", dobaci žena za tezgom.

*

          Na zgradama oko mene sevali su grafiti, bombardovali su me - dole vlada, živeo ovaj, ubićemo ove, one, sve te poruke mržnje, u glas su mi poželele dobro jutro. Odgovorio sam: "Dobro jutro, Beograde." Na ćošku stajao je klinac. Imao je oko trinaest-četrnaest godina. U desnoj ruci je držao sprej, žvrljao je po zidu. Pomislio sam, i on je pao pod uticaj sistema, države - pitam li se šta piše? Ubrzao sam, lupajući glasno nogama o asfalt. Klinac se okrenuo i videvši me dao se u beg, dobacio sam: "Šta radiš to?!" Ispustio je bocu spreja, pala je uz tresak. Primetio sam da su mu ruke obojene u crveno, dok je njima mlatarao u trku. Prišao sam zidu i na njemu je stajalo; Aca + Nevena. Istog trenutka sam se nasmejao i setio se nje. Sago sam se i uzeo sprej, primakao se zidu i uokvirio njihova imena srcem. Nacrtao sam i strelu koja probada isto. Nakon svih stvari koje su mi se izdešavale, sada shvatam zašto je srce probodeno strelom simbol ljubavi.
           Otključao sam vrata stana, ušao unutra i skinuo se u hodniku, bacivči stvari na pod. Uleteo u kupatilo i pustio vodu, stao sam ispred ogledala. Pomislio sam na nju. Ispružio sam levi dlan i krenuo da brojim na prste, jedna godina, dve godine, tri godine, četiri, pet, čuo sam se sa njom pre pet godina. Tačno se sećam razgovora.
          "Halo."
          "Halo, ja sam." Izgovorio sam.
          "Imam dečka, nemoj me zvati više."
          "Jebeš dečka."
          "Ćao", izgovorila je snuždeno i veza se prekinu.
          Ušao sam pod tuš i krenuo da se ribam. Skidao sam sa sebe dosadu, trljao sam sa sebe stolicu u kojoj sedim, na usranom poslu, gulio kravatu.
          Obrisao sam se i izašao. Navukao bokserice, i zavukao se u krevet. Svetlost se uporno uvlačila u sobu, cepala je roletne i upadala uz buku. Opasno me je nervirala. Uzeo sam ćebe i okačio ga preko prozora. Ahh, tamnica, napokon ću se odmoriti.
       

          * 

          Probudio sam se. Nisam imao predstavu koliko je sati. Podigao sam telefon i ugledao 19:30. Ustao sam i odgegao se do kuhinje, na put do nje pokupio sam majicu i pantalone sa fotelje i navukao ih. Otvorio frižider i iz njega izvukao paštetu. Na omotu je čučalo nasmejano pile. Skinuo sam plastiku i pojeo je bez hleba. Oprao rotkvice i zgutao nekoliko komada. Šetao sam po stanu u potrazi za daljinskim. Pomerao sam jastuke i podizao posteljinu, u tom trenutku - čuo sam auto ispred zgrade. Podigao sam roletne. Parkirao se, jasno sam ga video, iz njega izađoše on i ona. Živela je blizu mene, nekoliko blokova je udaljena njena zgrada. Već godinama planiram da se odselim. Najgore je to što i njega znam, smeška mi sve svaki put kad me vidi, kao da na mom licu ne vidi gađenje. Svađali su se, ona je bila vidno potrešena. Mahala je rukama i gurala ga od sebe. Neko vreme sam posmatrao. Odškrinuo sam prozor. 

          "Gotovo je." Reče ona.

          "Gotovo je kad ja kažem da je gotovo!" Prodra se na nju.

          "Nemoj da praviš scenu ovde, neću da se svađam na ulici."

          "Slušaj, biće onako kako ja kažem!"

          "Gotovo je, rekla sam. Ne mogu više da budem sa tobom."

          U tom trenutku povukao ju je i prislonio njegove usne njenim, ona se otimala. 

          "Pusti me, šta ti je?!" Provukla je.

          On je uporno nasrtao na nju, pribivši je uz zid. Nekako ga je odmakla i lupila mu šamar, pljas! Stavio je levi dlan na svoj obraz gledajući nju pravo u oči. Ona je stajala zadihana. 

          "Je l' sam ja ovo zaslužio?" Pitao je ponosno.

          "Jesi." Rekla je. 

          Podigao je desnu ruku i dobro je ošamario, ona je pala kao kapljica sa kraja česme. Istog momenta sam se okrenuo i potrčao ka vratima, pored stočića stajala je bejzbol palica, obmotana izolir trakom, zgrabio sam je i sjurio se niz stepenice. U istom sekundu sam se stvorio pored njih. 

          "Alo majmune!" Rekao sam. On se okrenuo i ja ga udari po vratu, ljosnuo je o pod. Bes je bio nesavladiv. Krenuo sam da ga šutiram. Ona me je pogledala, ona i crveni trag na obrazu. 

          "Dime, nemoj." Rekla je.

          Prestao sam. Stao sam iznad nje i pružio joj ruku. Nesigurno me uhvati i ja je povuče ka sebi. Ponovo ta blizina, ponovo smo blizu. Ponovo osećam njeno telo pored svog. Uhvatio sam njen pogled i blagi osmeh. Iz ruke mi je uzela palicu i opali njome po haubi njegovog automobila, a zatim i po šoferšajbni. On je ležao na podu sklupčan, dobaci: "Jebaću ti mamu za ovo!" Ja sam posmatrao nju. Nekoliko sekundi kasnije, niotkuda, stvoriše se panduri. Dvoje kola zaustaviše se pored nas.

          "Ostanite tu gde ste!" Izgovori jedan od njih. Ona i ja se ukopasmo. Jedan od policajaca je Žarko. Sada je izgledao moćno, za razliku od jutros. Da sam ga video u uniformi, možda bi ga i prepoznao, ona mu je dobro stajala. Znao sam da će da postane murkan. Prišao mi je i dobro me pogledao. Okrenuo se ka svojim kolegama i rekao: "Vodite ih." Strpali su nas u auto. Okrenuo sam se ka njoj.

          "Ej, je l' si dobro?" Pitao sam.

          "Jesam." Reče.

          Nagla je glavu ka meni i poljubi me.

(Pisano uz Van Gogh - Tvoj Smeh)

Brada

          Uzeo sam kašiku i premazao pljeskavicu kečapom, zgrabio poprilično salveta i seo. Ovo mi je trebalo, gladan sam kao pas. Svaki zalogaj mi je prijao, jeo sam sa zadovljstvom. Roštiljdžija je bio brkati gospodin. Izgledao je zategnuto, lako je okretao pljeskavice i činilo mi se da uživa u tome. Pored njega za kasom stajala je mlada devojka, nosila je kecelju crvene boje, kosa joj je vezana u rep. Bilo je oko osam sati ujutru, lokal je bio pun, nedelja jutro. Ustao sam, naručio pivo i ponovo se uvalio u drvenu klupu. 

          "Izvini, je l' slobodno?" Iznad mene je stajao stariji čovek, dao bih mu četrdesetak godina. Na čelo mu se okačio umor. Lice mu je kratko. Kosa mu je začešljana u blagi razdeljak. Punim ustima sam klimnuo i pokazao mu rukom na mesto preko puta mene.
          "Hvala", rekao je. Ja sam ćutao i gutao.
          "Momak, kako se zoveš?" Upita me. U očima mu je tinjao nekakav ludački sjaj.
          "Miloš." Rekoh i progutah.
          "Eee, pa vidiš Miloše. Dopadaš mi se." U tom trenutku mi zalogaj zastade. Brzo sam uzeo gutljaj piva i proterao mrcinu od parčeta niz grlo. Primetivši moju reakciju počeo je da maše rukama.
          "Ne, ne, ne, sinko, nego, ono." Tu se nasmeja na trenutak i onda munjevito ponovo namršti svoje retke obrve. "Pogledaj ove ostale lobanje oko nas. Sve tatini i mamini sinovi. Niko nije kurcem mrdnuo! Razumeš? Ti i ja - mi smo druga vrsta, razumeš?"
          Okrenuo sam glavu na desno i dobro osmotrio ljude oko sebe. Većina njih su bili momci oko dvadeset godina i mlađi, poneka devojka. Bili su savršeni u svakom pogledu, nekako su bili ovde sa razlogom. Nisam mogao to tad da objasnim, a ne mogu ni sada, jednostavno, bili su bolji od mene. Okrenu sam se ka njemu i rekao: "Vidim." Čuvši šta sam rekao, zavalio se u naslon. Gurnuo je desnu ruku u unutrašnji džep svog kaputa i iz njega izvukao paklu cigara. Pakla je bila zgužvana. Izvadio je poslednju cigaretu, pogledao je i odmahnuo glavom, trljajući retku bradu.
          "Je l' ti ne smeta da ja zapalim?" Rekao sam ne, i nastavio da glođem pljeskavicu zalivajući je pivom.
        "Ceo moj život je to, trka, trka sa vremenom, novcem, ženama." Krenuo je da priča, izbacivajući savršene kolutove dima.
         "Niko mi nije pomagao, sve što imam sam sam stvorio." Kada je to izgovorio, okrenuo je svoje dlanove ka meni. Ruke su mu bile žućkaste, sa pravim i dugačkim prstima. Cigara između kažiprsta i prsta do njega je gorela, svetlije nego ikad.
          "Sve, sve Miloše." Pogledao me je značajno i ja sam na to klimnuo glavom.
          "Koliko godina imate?" Pitao sam ga.
         "Nemoj da mi persiraš, za mene je uvreda kad mi neko persira, stoga, nemoj da me vređaš", tada iz njega ispade ogroman osmeh i žuti zubi. Nasmejao sam se.
        "Slušaj, imam dovoljno godina. Ne pita se dama za godine." Izgovori kroz smeh, stavivši ruku na stomak. Tu se naglo uozbilji i približi se meni, oslonivži se laktovima o sto.
          "Slušaj momak, je l' znaš da je to meso od kera. Ta pljeskavica koju sad jedeš je kereća pljeskavica. Da li znaš to? Da li si svestan da si pojeo kera?!"
          "Ne znam", odgovorio sam zbunjeno, sa blagim trzajem desnog dela usne.
        "Eee, pa ja znam. Radio sam kao roštiljdžija pre nekoliko godina. Ukusno je, sve jedno." Ugasio je cigaretu o dno limene piksle. "Znam da nedeljom ujutru, ovi tamo", okrenu se ka devojci za kasom, "Imaju najviše para. Pojedi to na miru i lagano kreni napolje. Dobar si ti dečko." Strpao sam poslednji komad lepinje u usta i otpio pun gutalj piva u totalnom zbunilu.
          U tom trenutku on je ustao i zavukao ruku u pantalone. Iz njih izvuče pištolj. Dugački crni pištolj sa izguljenom, drvenom drškom.
          "U redu!" Prodrao se. "Ovako ćemo, ovo je pljačka, svi ostanite mirni i niko neće biti povređen!" Prišao je pultu i uperio pištolj u kasirku. Devojka za kasom poče da vrišti, ljudi su se uskomešali, svi sa poluotvorenim ustima gledali su u njega. Kasirka izvadi dve pune šake novčanica, crvene, plave, zelene, i prosu ih ispred sebe. Roštiljdžija je sve to posmatrao smireno, brci su mu se podigli na gore. Pljeskavice su cvrčale na plotni. Čovek zatim priđe i zgrabi pare. Trpao ih je u džepove, nekoliko novčanica pade na pod.
          "Je l' ima još gospođice?" Upita devojku ljubazno, sarkastično. Devojka je izvadila još novca, on pruži levu ruku i ona mu gurnu novac u otvorenu šaku. Mahao je pištoljem od roštiljdžije ka zbunjenim klincima.
          "Kako ste momci?" Pitao je, gledajući ka uplašenoj gomili. Svi su ćutali, jedan od njih je pokušavao da, predpostavljam, pozove policiju, čačkajući nespretno mobilnim telefon ispod stola. Prišao je njima i stao pored jedne od devojaka. "Lepa si devojčice." Izusti. Zagrlio je levom rukom i nabi svoje lice do njenog. Pištolj je visio niz njegovu desnu ruku kao klatno, idući tamo - 'vamo. Devojka se skamenila. Krenuo je da palaca jezikom i poliza joj obraz od dna brade do kose. U tom trenutku je pustio i krete ka vratima. Izjurio je napolje i nestao u jutarnjoj vrevi. Unutar ćevabdžinice začu se dubok uzdah, kao da je sama zgrada izdahnula, srećna što se ovo ovako završilo.
           Ja sam ustao i izašao napolje.

(Pisano uz Anthrax - Madhouse)

Hladno je

          Bili smo zatvoreni u stanu dva sa dva. Vrućina je skidala tapete sa zidova. Nismo se videli kroz znoj. Slivao se niz vrat i oblikovao fleke u obliku srca na našim leđima.

          "Ej, aj uključi taj ventilator, majke ti."

          "Ne radi." Rekao sam.

          "Kako znaš?", upita me Dule.

          "Pa čekaj, je l' misliš da ja nisam probao da ga uključim?"

          "Nemam pojma", nasmeja se i zavuče ruku ispod jastuka, uporno tražeći upaljač.

          "Odoh do kupatila", reče.

          "Nema vode." Dobacio sam, dok je on odlazio.

          Sunce je topilo staklo prozora. Tepih se iskrivio kao slanina kad je baciš u vreo tiganj. U vazduhu se osećao miris toplote, dobro poznati miris usijanih pločica, pločnika, asfalta, grada ispod nas. S vremena na vreme bi uzimao peškir i njime brisao vrat i čelo. Na stolu je uporno sedela vrućina, skakala bi na mene i rušila prazne flaše. Ja bi je skidao sa sebe tako što bi pomerao majicu i duvao sebi niz grudi. Mislio sam da ću umreti. Srce mi je udaralao i pokušavalo je da izađe iz mene. Čuo sam vrata od kupatila i osetio memljivi smrad koji je iz njega izašao. Bio sam delimično pijan.

          "Moramo da izađemo odavde", ispljunu Dule.

          "Gde ćemo? Gde?"

          "Bilo gde, ubi me ovaj stan!"

          "Ajmo, spremi se, polazimo!" Rekao sam, poslednji put pruživši ruku ka peškiru, obrisao sam se i njime ošamario vrućinu na stolu. Dule je otvorio svoju "kasu prasicu", to je bila stara kutija od nekog parfema. Njegov ćale je taj parfem doneo iz Francuske. Tada je jurio ljubav svog života i za njom otišao u Francusku. Tamo je proveo nekoliko godina, živeo je sa njom. Ponekad bi Duletov ćale uleteo u sobu i uzimao bi tu kutiju i mirisao je ovaš. Verujem da je miris s' godinama bledeo. Normalno, kako se dešava sa ljubavlju, vratio se iz inostranstva pun utisaka i na kraju oženio šankericu iz obližnje kafane, Duletovu majku. Kasnije se propio i razveo. Dule i dalje mašta o savršenoj porodici, onakvoj kakva se smeje sa bilborda Rajfajzen banke. Izvadio je pare iz kutije i mi izađosmo na vrata.

          Preko puta njega stanovala je starija gospođa. On je je zvao Baba. Ne iz milošte, već ju je mrzeo i kleo se da žena petlja sa crnom magijom. Sećam se jedne priče, zvao me je telefonom, vidno uplašen.

          "Brate, ispred njenih vrata sam našao glavu od petla." Šaputao je.

          "Ko je to?" Pitao sam.

          "Brate, ja sam Dule." Svoje ime je izgovorio tiše nego ikad. 

          "Kakva glava, šta pričaš?"

          "Brate, Baba, ispred njenih vrata sam video glavu od petla, odsečenu i na pragu stoji."

          "Ma daj, šta ti je? Ko zna šta se deslio?" Tešio sam ga, sa zebnjom u glasu, počinjao sam i ja da verujem u njegove priče. 

          "E, brate", strah u glasu, "Neko mi kuca, moram da palim, zovem te za pet sekundi."

          Nije me pozvao kasnije. Zamišljao sam kako ga Baba ubacuje u džinovski kotao i kuva ga živog.

          Sada smo prolazili pored njenih vrata i on bi se po navici uhvatio za kurac. 

          "Ćale mi je rekao, samo se uhvati za kurac i može da ti popuši!" Moj mozak je nesvesno spustio ruku i ja se uhvati za moje drugo ja.

          Izašli smo iz zgrade i krenuli da lutamo. Djonovi su mi se lepili za asfalt. Dule je bolje podnosio vrućinu od mene, išao je nekako samouvereno, nije mario za slepljenu kosu i vruć vetar. 

          "Brate, jel vidiš koliko riba ima? I sve su polugole!" Rekao je uzbuđeno. Znam iz proverenih izvora da već neko vreme drka na svoju prvu ribu. Sada je bio tripu, morao je da nađe pristojnu zamenu. Pričao bi:

          "Brate, ni jedna mi nije pušila kao ona, ni jedna! Sve su nekako uplašene, ona je znala šta radi, šta hoće, to me je ložilo. Jebeš ove kurve kad ja moram oko svega da se cimam, to me smara brate, legnu kao neki jebeni kauč i čekaju da ja sve odradim, mamu im jebem." Ja sam samo ćutao, ja sam drugačije doživljavao žene tad.

          Nekoliko blokova kasnije izašli smo na reku. Svuda okolo ljudi, pored vode, oko mene, dodiruju se i znoje. Devojke su zaista izgledale sjajno, u kratkim šorcevima i sa sprženim pramenovima od sunca izgledale su kao Amazonke. Mi, muškarci, nismo im ni prići, jednostavno, niža smo bića. Čekao sam da me jedna od njih iskoristi za seks i kasnije baci kao kondom. Ne znam, jesu li one ubijale svoje muškarce? Mislim da jesu.

          "Ja moram nešto da startujem." Izgovori Dule.
          "Zagoreo sam k'o Indijanski tiganj."  

          "Startuj. Ja idem da kupim pivo i da se zabodem pored reke." Proturih odlučno.

          Dule i ja se raziđosmo. Otišao sam do obižnje trafike i pitao za pivo, nisu imali hladno, krenu sam u dalju poteru. Vukao sam noge po pločniku, sav onaj alkohol od predhodnih dana polako je napuštao moj organizam, bio sam umoran, ali mi je mozak i dalje radio punom parom. U ustima sam osećao dobro prepoznatljiv ukus potrebe za pivom. Drvored ispred mene je delovao mrtvo, instinktivno sam promenio pravac i izašao na ulicu. Našao sam trafiku, uzeo par limenki, platio, nasmešio se devojci sa trafike, koja se uporno hladila lepezom. Njene bradavice su se ocrtavale na snežno beloj majici. Njene grudi su me podsetile na raj i spokoj, na hladni povetarac u sred avgusta. Uzvratila mi je omehom. Krenuo sam nazad ka reci.

           Na stazi ispred mene mali papirić, skakutao je na blagom vetru. Prišao sam i podigao ga. Bio je crvenkast sa zlatnim ivicama, na njemu je pisalo velikim slovima "Lako do novca". Oči su mi ostale na njemu neko vreme, zaobilazio sam ljude čitajući letak. U jednom trenutku sam čuo - "Mamu ti jebem, moju si devojku našao da vaćariš?!" Podigao sam pogled i ugledao Duleta u krugu nekoliko momaka. Jedan od njih je vikao njemu u lice:"Sada ću da te odvalim od života!" Spustio sam kesu sa pivom na pod i potrčao do gužve. 

          "Ej, ljudi, u čemu je problem?" Razdvojio sam ih i Dule i ja se nađosmo u ringu.

          "Ma pusti debile!" Reče Dule, samouvereno.

          U tom trenutku je lik koji je urlao na Duleta podigao ruku i dobro ga odalamio iza uveta. Krenuo sam Duleta da izvalčim iz gužve. I ostali likovi su krenulo da šutiraju Duleta, u tom trenutku sam osetio jak udarac u slepočnicu. Poklekao sam, šut u stomak, spustio sam se na zemlju, pokušao sam da udarim jednog od njih, zakačio sam ga po bradi, on se lagano izmakao i šutnuo me đonom posred lica. Osetio sam krv u ustima, zatim kako mi se sliva niz usne. Udarac preko leđa, pao sam i skupio se. Video sam Duleta, bio je u identičnoj pozi kao ja. Skupio se i rukama zaštitio glavu i grudi. Uporno su nas šutirali, kiša udaraca mi je padala na leđa. Trajalo je, za mene u tom trenutku, večno. Svakog trenutka sam mislio da će stati, ali su nas oni uporno mlatili. Povremeno bi mi sa usana ispalo:"Pičke!" Tada bi osetio kako kiša sve jače pada na mene. Stali su. Još dva šuta u bubreg iz zaleta. Čuo sam ih kako odlaze, tišina je bila zaglušujuća, ležao sam na leđima. Sunce me je tuklo po obrazima i grejalo je krv na mojim usnama. Okrenu sam glavu na desno i video njih kako se udaljavaju, jedan od njih podiže moju kesu sa pivom i podeli limenke ostalima. Smejali su se i nazdravljali. Levo, Dule je ležao isto kao ja. Ogromna masnica mu se već stvorila ispod desnog oka. 

          "Dule, brate, je l' si dobro?" Pitao sam ga, pljujući krv.

          "Brate, hladno mi je."

          "I meni je."

(Pisano uz Alice In Chains - Would)

Spreman sam

          Sa čela sam obrisao noć i krenuo.

9 metara

          Izašao sam na ulicu i podigao ruku. Fini, uglađeni Mercedes je stao pored mene. Nemam običaj da idem taksijem, ali sada sam bio prinuđen. Mislim da pare date na taksi mogu uvek bolje da se potroše. Pokušao sam da otvorim suvozačeva vrata, ali mi taksista pokaza da moram da sednem pozadi. Povukao sam bravu i ušao unutra.

          "Dobro veče."

          "Dobro veče." Reče taksista i uvuče dubok dim tek načete cigarete.

          "Dokle?" Isdahnu.

          "Ugao Starine Novaka i Kneza Danila."

          "Ok srce."

          Srce? Da li sam ja to dobro čuo? Pogledao sam u retrovizor i shvatio da taksista gleda u mene, šuma obrva se izdigla i otvorila dva ogromna crna oka.

          "Kuda smo se uputili?"

          "Idem do ortaka." Rekao sam. On razvuče osmeh. Pruži desnu ruku i poče da petlja oko radija.

          "Juče sam uzeo nov plejer. Ne snalazim se baš najbolje, ima hiljadu nekih sranja. Je l' se ti razumeš?"

          "Ne baš." 

          Napokon je ukopčao, sa odobrenjem klimnu glavnom i sa radija krenu neki lagani džez. Lenjo je osvojio unutrašnjost automobila. Sada je grad izgledao drugačije, mističnije. Svetla su se razvlačila, reklame su pričale nekim drugim jezikom, nisu me napadale. Klizili smo niz ulice. Zgrade su se nadvile nada mnom, zagrlile me. Zaustavili smo se na crvenom svetlu. U susednim kolima sedeo je stariji par. Imali su otprilike pedesetak godina, pričali su kroz opušteni smeh. Žuto. Muškarac poljubi ženu u vrat. Zeleno, auto se cimnu i mi krenusmo. Taksista ugasi cigaru, izvadi paklu i lupi je o volan, tačno jedna cigara se izdvoji i on je uze usnama. Pružio je meni paklu preko sedišta i pogledao me kroz retrovizor. Ponovo te crne oči.

          "Ne, hvala, ne pušim."

          "Ja razmišljam da prestanem, ali mi nikako ne polazi za rukom." Dva puta je prstom lupio po plejeru i muzika se pojača, zatim kresnu upaljač i upali cigaretu.

          "Stigli smo."

          "Hvala", rekao sam na izlasku iz kola.

          "Hvala vama." Pružio mi je svoju vizit kartu. "Ako vam nekad zatreba vožnja, slobodno pozovite."

          "Vrlo rado."

          "Pozdrav srce." Izgovori on i odveze se. Vizit karta je crna, na njoj je nacrtan prefinjeni crni automobil. Na vrhu je velikim žutim slovima ispisano "Taxi", a ispod ime - Miroslav Marković.
       

* 

         Petrova zgrada je na blagom uzvišenju, preko puta nje nalazi se prodavnica pića sa ogromnom tablom "Alkohol" iznad nje. Kreativan naziv za prodavnicu pića, nema šta. Razmak između zgrade i prodavnice je tačno devet metara, brojao sam koracima. Petar i ja se znamo relativno kratko. Upoznao sam ga na ulazu u pozorište. Stajao je sa devojkom i kolutao očima na svaku njenu rečenicu. Ona se kikotala, vrpoljila i bila je neizmerno srećna što će gledati svog omiljenog glumca. Ja sam stajao iza njih, sa indeksom u ruci. Indeks, jednako, ulaz za neke smešne pare. Imao sam da ubijem dva sata, i mislio sam da je ovo savršen način. Pozorište je repertiran pištolj. Petar se okrenuo prema meni i pogledao me u oči, približio mi se i šapnuo: "Šta će čovek sve da uradi zbog pičke." Ja sam se nasmejao i pitao ga da li hoće da posle predstave popije pivo. Pogledao me je zbunjeno i rekao: "Ok buraz, ti častiš." Dopao mi se na prvu loptu. Sedeo sam u predposlednjem redu, pored mene je sedela starija gospođa. Imala je ogroman šešir sa perijem, koji je nakon ulaska u salu skinula i brižno odložila na sedište pored. Glumci su se lomatali po sceni, smatrao sam da su izuzetno smešni, iako su većinu predstave plakali. Glavni glumac, fini, visok, mladić sa rupicom na bradi je dobio najveći aplauz na kraju. Izvadio sam telefon i iskucao poruku: "Kasniću malo." Poruka dostavljena. Petar je u tom trenutku ustao i potražio me očima, detaljno osmatrajući salu. Primetio sam ga i podigao ruku, on se nasmeja. Žena pored mene je ustala i izašla, u žurbi je zaboravila šešir. Uzeo sam ga i stavio na glavu.
          "Ej, kakav je to šešir?" Upita me on.
          "Najnovija moda. Ne sviđa ti se?" Pitao sam sa osmehom.
          "Sviđa mi se." Tada mi je rekao da sačekam. Prišao je devojci sa kojom je bio i krenuo nešto da joj objašnjava, konstantno mašući rukama. Mogao sam da primetim da devojci nije prijatno. Ona se okrenula i otišla.
          "Sve je sređeno, idemo da popijemo to pivo."
          "Ajmo." Rekao sam. Starija žena priđe i brzim pokretom ruke mi skinu šešir sa glave.
          "To je moj šešir, gospodine."
          Glasno sam se nasmejao.
          Nastavak te večeri mi je i dalje u totalnoj izmaglici.

* 

          Kucao sam. Kroz vrata sam čuo glasnu muziku. Petar je otvorio.

          "Eeejjj, pa gde si ti? Čekamo te celu noć." Ušao sam za njim. Ljudi su gmizali po stanu. 

          "Šta je ovo? Odakle ovoliki ljudi?", pitao sam ga.

          "Rođendan mi je."

          "Stvarno? Nisam znao. Srećan rođendan." Pružio sam mu ruku.

          "Šalim se, nije mi rođendan, ali to nikako ne sme da zna ona mala crnka tamo."

          "Ok", klimnuo sam glavom, pomalo zbunjen. 

          "Da ti ne objašnjavam, neka kombinacija. Jedini način da je dovedem kod mene je da smislim neki razlog, i evo, ovo je razlog." Pokazao je rukom na sobu i ljude u njoj.

          "Raskomoti se, ja odoh, nešto sam zauzet." Nasmeja se i uputi se ka crnokosoj devojci.

          Prišao sam stolu i nasuo sebi čašu vodke. Rešio da se promuvam malo po stanu. Gurnuo sam vrata i ušao u kuhinju. Dve devojke su stajale kraj sudopere i pričale. Kako sam ja ušao u prostoriju, tako je razgovor prestao. Devojka sa moje leve strane je izgledala izuzetno lepo. Crne cipele sa dužom štiklom, uske farmerke i crna majica. Prišao sam im i predstavio se. 

          "Milica."

          "Danica", reče devojka u crnoj majici.

          "Otkud vi devojke ovde?"

          "Ja sam Petrova devojka", reče Milica.

          "Aha." Šta se ovde dešava?

          Danica je ćutala i nejdnom podiže glavu i upita me: "Koja ti je omiljena boja?"

          Gledao sam je zbunjeno, znao sam da je svaki odgovor pogrešan. 

          "Ne znam, možda bela."

          "Ne može možda, moraš da se odlučiš."

          "Dobro, definitivno crna. Ovaj, ipak bela." Danica se nasmeja. Milica izađe iz kuhinje i nas dvoje ostadosmo sami. U ruci je držala cašu, povremeno bi ispijala kratke gutljaje. 

          "Šta piješ?" Pitao sam je.

          "Vino, ali ostalo je još pola flaše, Milica i ja smo prečešljale ceo stan, nismo našli vino."

          "Ima dragstor preko puta, možemo da odemo po vino?" Pitao sam, rukom pokazujući ka ulici.  

          "Ajmo." Reče ona. Priđe mi i uhvati me za ruku. Izašli smo iz stana i krenuli, jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet. Gurnuo sam vrata i mi uđosmo u radnju. Danica se izgubi između rafova. Prišao sam kasi i uzeo pakovanje žvaka.
          "Evo, žvake." Pružio sam ih prodavcu. Imao je guste spojene obrve, izgledao je mračno. Glava mu je nesrazmerna, oči upale, ali izrazito plave.
          "Devojka, a?" Upita me, cimnuvši glavom ka Danici.
          "Ne."
          "Samo je jebeš? A?"
          "Molim?" Pitao sam zbunjeno.
          "Pa nije ti devojka, a držite se za ruke, video sam vas kad ste prelazili ulicu."
          "Dobro, devojka mi je. I šta tebe to interesuje?"
          "Ej, mali, nemoj da se ljutiš, jednostavno, dosadno mi je." U tom trenutku se pojavi Danica sa flašom jeftinog vina u ruci. Brepnula je flašu na kasu.
          "Ej, mala, je l' imaš dečka?" Upita je prodavac. 

          "Imam." Reče ona smeškajući se.
          "Gde ti je dečko?"
          "Pa evo ga." Pokaza rukom na mene. Zatim se izdignu na prste okrenu mi glavu i poljubi me. Usne su joj blago ispucale, imale su ukus vina. Ljubili smo se, zatim sam se okrenuo i pitao prodavca.
          "Koliko?"
          "Častim vas. Pičite." Pokaza rukom ka vratima, zatim se okrete i uključi radio, koji je stajao iznad njegove glave, na polici. Dobar rif krete. Danica i ja izađosmo napolje.
          "Gde ćemo?" Upita me ona.
          "Ne znam. Nećemo da se vratimo?"
          "Ne bleji mi se tamo." Nastao je sekund tišine.
          "Ajmo kod mene."
          "Kod tebe?" pitao sam je.
          "Da. Nemam nikog kući. Cimerka mi je nije tu. Unutra je." Mislim da je to Milica.
          "Ajde." Izvadio sam vizit kartu taksiste. Okrenuo broj.
          "Seksi taksi, izvolite." Izgovori Miroslav Marković.
          "Treba mi vožnja. Ugao Starine Novaka i Kneza Danila."
          "Ok, tu sam za pet minuta srce."
          Danica me pogleda i upita: "Kako ćemo da otvorimo vino?"
          U tom trenutku na vratima "Alkohola" pojavi se prodavac. Držao je otvarač za flaše u ruci.
          "Momak, hvataj." Bacio je otvarač i ja ga uhvati.

(Pisano uz Eric Clapton - Cocaine)
(Muzika iz taksija  http://www.youtube.com/watch?v=M4xy-wxc1Y0&feature=feedlik) 

Krv

Treći deo.

          "Zdravo."

          "Zdravo." Reče ona.

          Okrenula se i krenula, ja sam krenuo za njom. Prošli smo kroz mali prolaz između zgrada i izašli na zeleni plato. Gledao sam je otpozadi, kosa joj je padala duboko niz leđa. Pratio sam njene nespretne korake i uživao u tome. Na mom rupičastom licu se stvori blagi osmeh. Imala je belu majicu i uske plave farmerke. Odlučno je sela na prvu klupu na koju smo naišli. Seo sam pored nje i prekrstio noge. Pogledala me ispod plavičastih obrva i trepnula je sporo. Osetio sam dašak vetra sa njenih trepavica. 

          "Prestani to da radiš." Rekla je i spustila glavu, pogledavši u svoje ruke u kojima je držala mali crni novčanik.

          "Šta?" Znao sam šta hoće od mene.

          "Ej", lice joj tad poprimi ozbiljan izraz.

          "Znam."

          "Pusti me."

          "Hoću." Izgovorio sam to i ponovo prekrstio noge.

          "Kad? Prošlo je mnogo vremena. Ne znam šta ti je?" Sada me je gledala sa visine, sažaljevala me.

          "Čekaj, ti si mene zvala." Držim se za ivicu litice i čekam da mi zgazi na poslednja tri prsta koja se drže za ovaj san. San o njoj i nama.

          "Jesam."

          "Zašto?" Odsekao sam.

          U tom trenutku vetar je poneo plastične kese i zavrteo ih iznad naših glava. Ona levom rukom protrlja svoju butinu i strese se. Oblak je skrio sunce i njeno svetlo lice poprimi senku. Delovala je tužno.

          "Kočiš me Miloše. Je l' razumeš?"

          "Zašto si me zvala?"

          "Da ti to kažem u lice." Sunce promuva zrak i on se sli njoj u kosu.

          "Ispada sad, da sam ja lud?"

          "Jesi. Mislim, nisi lud..."

          "Jesam." Nije me gladala u oči. Držao sam glavu visoko, duboko udahnuo. Čekao sam da pomene njega.

          "Pusti me. Znaš da ne osećam ništa prema tebi."

          "Znam." 

          "Ne držim te", izgovorio sam nesigurno.

          "Držiš me, ne znaš, radiš to nesvesno. Ne trudi se više."

          "Evo, ovom poslednjom rečenicom, puštam te."

          "Rekao si to sto puta." 

           Ustao sam i stao. Osetio sam njen pogleda na ramenu, boleo je. Rukom sam protrljao vrat i krenuo. 

          "Miloše..." Čuo sam njen glas, okrenuo se. Oblak se pomeri i svetlost pade na nju, Bože, prelepa je. Zove se Marija. Kesa slete na mesto na kojem sam ja sedeo. Izašao sam na ulicu, i krenuo da gutam asfalt koracima. 

* 

          Šesti dan

          Probudio sam se pre Milene. Ustao i otišao do kuhinje, izvadio osam jaja i polupao ih u tiganj. Dugo sam bio zagledan u njih. Tada sam čuo zvuk bosih stopala po pločicama. 

          "Ej, dobro jutro" Izgovori Milena i zagrli me.

          "Spremaš nam doručak."

          "Da." 

          Pojeli smo jaja iz tiganja, bez hleba. 

          "Šta planiraš danas da radiš?" Upita me.

          "Ne znam. Nisam još odlučio."

          "Joj, ja moram da idem, a tako bi ostala sa tobom."

          Ćutao sam.

          "Odoh da se spremim"

          Ispratio sam je do vrata i tu smo se poljubili. Rekla mi je da će da me zove čim nađe vremena. Bilo mi je svejedno.

          Milena se na stepenicama mimoišla sa dva policajca. Njih dvoje su došli i pokucali na moja vrata.

          

          * 

          Osuđen sam na šesnaest godina. Milena mi je pisala nekoliko meseci. Njena pisma su bila sve ređa i sve kraća i u jednom trenutku sam shvatio da ih više neće biti. Što se tiče Marije, čuo sam da se udala i da je srećna. Čuo sam da su joj se svi snovi ostvarili, izgleda da joj je neko dao sve ono što joj ja nisam dao. Zaslužila je to. Želim joj sve najbolje, ali molim je da me ne zaboravi. I nadam se da će je neko voleti onako kako sam je ja voleo tad. Sve moje greške i kajanja, sad su divna sećanja. Čoveka kojeg sam ubio, ona nije imala ništa sa njim. Moj tadašnji mozak je organizovao priču i par jezika mi je dalo motiv više. Ubio sam ga bez razloga, ubio sam ga zbog neobaveznog flerta. Iskreno se kajem. Uvek kada se setim nje u glavi mi krene:"U cik zore zviždi voz, njime odlazim u Oz, neću da se vratim. Što god tebi napišem pocepam i obrišem, al' ti moraš znati; nisi se probudila, zato nisi videla - igrale su sene. Nek te dobri duhovi i kraljevski orlovi čuvaju od mene."

Kraj.

(Pisano uz Bajaga - Tišina) 

Krv

Drugi deo.

         Proveo sam dva dana u sobi, gledajući TV i pijući neverovatne količine vode. Krv mi se vraćala u talasima, zapljuskivala me je, davio sam se u njoj. Prolazi i četrdesetosmi sat mog nespavanja, jutros sam izašao, kupio novine i pročitao naslov: "Tridesetogodišnji muškarac ubijen iz neposledne blizine vatrenim oružijem" Na trenutke sam se preznojavao, bio sam u totalnom ludilu, strah mi je silovao kosti. Očekivao sam svoj kraj.

           Mozak se držao za poslednju nit zdravog razuma, šta sad? Šta uraditi sad?

           Ušao sam u kupatilo i pustio vodu u kadu. Krvava dukserica je plutala u vreloj vodi, krv se razlivala i bojila je vodu, dodir slikarske četkice. Stajao sam jedno vreme, skamenjen. 

          Kako pobeći, kako izaći iz ovoga, kako se vratiti u staru ljušturu ništavila? Krenuo sam da ribam rukav, uporno sam trljao. Rend, rend, tupi zvuk četke o tkaninu. Opet slike, nje, njega, razloga. Muka mi je, pao sam na kolena, podigao dasku wc šolje, želudac se uporno gadio mome postupku, izbacivao je žutu tečnost, pokušavao sam da dođem do daha nekoliko minuta, oči su mi se napunile suza. Duboko sam udahnuo i nastavio da rendam, kroz glavu su mi prolazile sve te utisnute rekalme o praškovima za veš. Šta najbolje pere krv nevinog čoveka?

* 

          Treći dan.
         Da li je moguće da sam odradio sve, sve kako treba? Da li je moguće da ću se izvući? Ko li navija za mene? Znam da ona plače sad. Znam da joj je teško, znam da ga voli. 

          Polupao sam četiri jajeta i spustio ih u tiganj. Blago pojačan televozor remeti cvrčanje. "Nerazjašnjeno ubistvo tridesetogodišnjeg P.D. Policija aktivno traga za ubicom."

          Istuširao sam se i izašao napolje. Po prvi put u životu sam imao osećaj da se svet vrti oko mene. Sve je bilo živo, gledalo me, svaka grana, svaki pločnik, ljudi su me sekli pogledima, bio sam njihov, videli su kroz mene, znojio sam se, čekao sam da neko vikne: "Car je go!" Otišao do reke i izvadio njegov telefon iz džepa. Okrenuo se oko sebe i bacio ga visoko u zrak, na trenutak je zasenuo Sunce, i onda munjevito lupio o površinu vode. Vuklo me je da ga uključim i pročitam poruke, srećom nisam to uradio. Prišao sam ivici, i video svoj iskrivljeni odraz. Lelujao sam se na vetru, mutio se kao i moje misli. Ubio sam ga zbog nje. Sebičan sam, želim je samo za sebe. Vetar peva i lomi se o mene.
          Četvrti dan.
          Napokon sam uhvatio dva sata sna. Sanjao sam ujed zmije. Lik je držao zmiju, tretirao je kao psa. Mazio je i izdavao joj komande, zmija je sve radila što je on rekao. Okretala se, puzila tamo - 'vamo. Bila je metalna, rđavo crna. U jednom trenutku se okrenula ka meni i ujela me za stopalo. Tu sam se probudio, istog sekunda zazvonio mi je telefon. Znam ovaj broj, ona je.
          "Halo", odlomih.
          "Ej, ja sam."
          "Znam."
          "Je l' možemo da se vidimo?" Upitala me je nekako zbunjeno.
          "Može. Kad?"
          "Sutra, negde oko dva sata."
          "Može."
          "Važi, aj pa se vidimo."
          "Ej..." Tu se veza prekide. Nisam ovo dobro odigrao.
          U životu sam se nagledao i previše kriminalističkih serija, iz tog iskustva, znam, da se niko ne izvuče, naćiće me, kad tad.
          Spustio sam se niz stepenice i izašao na ulicu. Vukao sam noge po asfaltu, svaki korak je sekund, svaki dah je sekund, vreme teče, pesak curi i zatrpava me, ja sam na dnu peščanog sata. Moram sa nekim da podelim ovaj teret, ne mogu sam. Hodao sam ulicama bez cilja. Seo sam u park i gledao pse kako se igraju. Raznobojni psi trčali su i valjali se po prašini, mlade gazdarice su ih opominjale, jedna od njih reče: "Laki, nemoj da se valjaš po prašini, moraću da te kupam kad dođemo kući", Lakijeva loptica se otkotrljala ispod mojih nogu, pas je dotrčao i zavukao se ispod klupe. Ona je prišla meni.
          "Izvinite, malo je nestašan." Reče kroz beli osmeh. Imala je crvenu haljinu na bele tufne, bele baletanke i naočari na vrhu glave. Bila je izrazito crna.
          "Nema veze, volim ja pse", rekao sam kroz smešak.
          "Bili ste na moru?" upitao sam je.
          "Oh, jesam. Sedam divnih dana."
          "Znači bilo je lepo." Lakijeva loptica izlete ispod mojih nogu i Laki pojuri za njom.
          "Sedite kraj mene. Slobodno."
          "Pa ne znam. Nešto sam u žurbi."
          "Lažete me?" izgovorih ja promućurno. Ona se nasmeja, zategnu skunju rukama i sede pored mene.
          "Mogli bi da odemo na kafu, tu u obližnji kafic."
          "Uh, mogla bi, nisam jutros popila kafu." Pogledala me je, imala je ogromne zelene oči. Tada sam joj rekao da je jako lepa, a ona se zadovljno nasmejala.
          Upali smo u moju sobu uz neverovatnu buku, uporno smo se ljubili. Lakijev povodac joj je bio obavijen oko desnog zgloba, kako bi krenula da me zagrli tako bi se Laki davio. Rekao sam joj da stane. Stala je, grudi su joj išle gore - dole. Skinuo sam psa sa povoca i stao ispred nje, podigao joj haljinu i otkrio bele gaćice.
          "Ja ovo nikad nisam radila", izgovori usplahireno.
          "Šta? Nevina si?"
          "Ma ne to, nego nikad nisam ovo radila, ovako, ja tebe ne poznajem."
          "Upoznaćeš me, ima vremena." Zabio sam joj jezik u usta. Skinuo sam joj haljinu i iz nje iskočiše mlečno bele grudi. Linija brushaltera je delila njenu belu i tamnu boju kože. Pogledala me je i rekla: "More."
          Prespavala je kod mene. Kresnuli smo se dva puta, bilo je smotano. Nismo se razumeli. Zove se Milena.
          Peti dan. 
          Telefon zalaja. Cimnuo sam se, Milenina glava je skočila sa mojih grudi.
          "Koliko ima sati?", pitala je zbunjeno.
          "Nemam pojma." Pružio sam ruku i dohvatio telefon. Ona je.
          "Halo."
          "Ej, gde si ti?"
          "Kući sam." Okrenuo sam se prema Mileni i pokazao joj da ćuti. Ona se okrenula na drugu stranu i pokrila se čaršavom preko glave.
          "Budi na raskrsnici za pola sata." "Raskrsnica" je našte staro mesto.
          "Ok." Prekinuo sam vezu.
          "Ej", okrenuo sam se ka Mileni. "Ja moram da palim. Moram da se nađem sa nekim likom za pola sata."
          "Ok." Ustala je, obukla se. Ja sam upao pod tuš i odvrnuo vodu. Voda je bila hladna. Milena je ušla u kupatilo, nagla se na štok od vrata i pogledala me.
          "Kad je bal nek' je maskenbal!" Izgovori ona kroz smeh. U dva laka pokreta ruke skinu bratele i haljina spade. Ušla je kod mene. Odmah sam je okrenuo i gurnuo joj zguza, naslonio sam se na zid i pustio nju da obavi veći deo posla.
          Na izlazu iz mog stana smo razmenili brojeve, dao sam joj moj, ona me cimnu i ja sačuvah njn broj pod imenom "Milena sa mora". Laki nas je gledao i veselo mahao repićem. Pas je Maltezer.
          "Pozovi me", rekla je.
          "Hoću." Poljubili smo se i ona je otišla na jednu, ja na drugu stranu.
          Pretrčao sam ulicu i ušao u trolu. Izvukao mp3 iz džepa i razmotao slušalice, ugurao ih u uši i pustio pesmu: "Idi sad druže moj, ljubavi pozdrav mi odnesi, mojoj ti. Putu mom tu je kraj, umoran ovde ja cu stati, želim mir. Kad ne bude mene, kad me skriju paprati, travke i šaš, kad ne bude mene, ljubiću je pričama svojim i tad. Ooo reci mi njoj, da je tako prolazno sve, kao ptica let. Samo nju, da, voleo sam ja, jer je za me bila sav svet, crveni moj cvet". Čekala me je, prelepa kao i uvek.

Kraj drugog dela.

(Pisano uz Indexi - Balada)